Izborni štab "Dosta je bilo": nema para za plakate, samo internet i obilasci Srbije

Sve fotografije: Lazara Marinković

Iako je ova predizborna kampanja trajala kraće nego inače, čak i onim najmanje zainteresovanima se smučila, a i neki kandidati su se postarali da u samom finišu bukvalno svi budu informisani o njihovom izlasku na izbore demonstrirajuću apsolutno medijsko prisustvo. Stalno se ponavlja kako su ovo „samo" predsednički izbori, i kako je ta funkcija više protokolarna, a čini se da je nikad više plakata, bilborda, internet oglasa i čega sve ne u kampanji.

U štabu pokreta „Dosta je bilo", čiji je kandidat Saša Radulović, svi su u velikoj gužvi. Mnogi od njih su u promotivnim aktivnostima u obilasku Srbije, pa je bilo teško da se uklopimo oko termina posete. Oni koji su tu, uglavnom su u digital timu, što sam shvatila kad sam pitala jesu li tu ljudi koji lepe plakate. Prisutni aktivisti su mi se nasmejali i gotovo u glas odgovorili: „Nema plakata, nemamo mi pare za to – samo internet".

Dok mi pokazuju prostorije "štaba" u jednom stanu na Terazajima odakle sprovode internet kampanju, izvinjavaju mi se zbog skela pored prozora, koje su stavljene zbog „predizbornog sređivanja fasade". U obilasku mi se pridružuje i Aska, prelepi beli pas, koja je tu kao podrška, ostaje u štabu koliko i ostali i igra se sa volonterima na pauzi. U najvećoj prostoriji, desetak mladih ljudi uglavnom visi na Fejsu ili Tviteru. Izgledaju vrlo profi i skoro da jedva uspem da izvučem nekog da popričaju sa mnom. Uz obećanje da nećemo dugo, izlazimo na terasu.

- Činjenica je da mi nemamo mnogo omladinaca. To je zato što mi ne nudimo poslove. Mladi su naterani da ulaze u partije da bi dobili posao. A ja ne verujem u preskakanje koraka u životu, a kamoli u politici – odgovara mi Maja Vrtarić, jedna od aktivistkinja DJB-a na  pitanje zašto nema više mladih.

Maja kaže da se uključila u rad jer "prvi put imam opciju koja nudi neka konkretna rešenja, za razliku od svih drugih koji nude opšta mesta, tipa 'živećemo bolje'."

Ona je politički aktivna već 10 godina, priča mi dok blejimo na terasi koja gleda ka dvorištu, na koju povremeno izlaze pušači i izvinjavaju se što nam prekidaju razgovor. Maja se bavi organizacijom u celoj Srbiji, a sada je posvećena kontroli izbora - sprečavanju eventualne krađe, na onlajn obukama koje su za ovu priliku napravljene po koracima.

- Prvi put mi se desilo da ne blejim na poslu. Ovde sam 12, 13 sati, uz svoj posao. Svi ovi ljudi koje poznajem od ranije bili su na neki način motivacija da uđem u celu priču. Videla sam da mogu da pomognem organizaciono i zato sam ušla. Niko mi nište nije delegirao, nego sam ja sama uskočila tamo gde sam mislila da je potrebno – kaže Maja za VICE.

Njoj verovatno ne pada teško što provodi toliko vremena u štabu, jer saznajem da joj je i dečko aktivista, a i sestra joj je angažovana oko dizajna.

U digitalu je i dvadesetpetogodišnja Aleksandra Sporić, profesorka japanskog po zanimanju. Priznaje da je uglavnom bila apolitična, da je tek od skoro ušla u ovu priču, ali je brzo ušla u fazon. Najuzbudljivja joj je bila poseta skupštini, što smatra da joj je veliko iskustvo, priča mi dok pije kafu.

- Ovde radim u digitalu prevashodno, ali pomažem u PR-u i organizaciji događaja. Javila sam se na oglas za sve tri stvari. Dinamično je, svaki dan je nešto novo. Brzo ti prođe dan, jer je zanimljivo. Ja sam ta koja tvituje, razgovara sa ljudima na Fejsu. Svi loši komentari su bez argumenata, pa to ne može da te iznervira – objašnjava mi Aleksandra kako izlazi na kraj sa botovima.

Interesovalo me je da li im je akcenat na internet kampanji zato što su tamo uglavnom mladi. Razuverila me je i otkrila interesantan podatak da je rastuća generacija na internetu među onima koji su između 40 i 60 godina, a da čak imaju i dosta penzionera koji pišu komentare.

- Ja ovde dosta učim, veliko je iskustvo, zato što za kratko vreme ovim tempom, možeš mnogo toga da pokupiš. Jeste naporno nekad, eto baš juče sam spavala u onoj sobi – pokazuje mi smejući se na sobu gde spavaju oni koji zaglave, a koja je deo kancelarije Saše Radulovića.

- Poznavala sam par ljudi, a sad se intezivno družimo, pa smo baš pričali šta ćemo posle kampanje kad smo navikli jedni na druge, kao porodica smo. Još nismo imali novu ljubav, ali možda će da se desi – priča kroz osmeh Aleksandra dok završava sa kafom.

Pitam je šta očekuje ako Radulović postane predsednik.

– Mi ćemo biti predsednikovi ljudi, hahaha. Ako on postane predsednik, onda nam nema odmora, radićemo još više, ali je to sve u dobre svrhe – kaže ona.

Prelazimo u „Sašinu kancelariju", gde im je stacionirana i privremena spavaonica - da vidimo gde to spavaju DJB-ovci kad zaglave.

Miloš je jedan od aktivista koji je, takođe, imao prilike da spava na ovom kauču kad je par puta ostao do kasno.

- Koliko ovde provodim vremena – bolje da ne znaš. Pre neki dan sam vezao 36 sati. Kafa, Red bul u ogromnim količinama, ali to je samo ovih mesec i po dana, pa je okej – kaže mi Miloš.

Posle izbora ide detoks, teretana i ostalo. Izborna kampanja je ipak vanredno stanje, pa se ovo ne zove džabe „štab", objašnjava mi on - tim je mali i zato moraju više nego drugi da rade.

- Ljudi imaju predrasude prema politici da je to nešto dosadno i fuj, a to uopšte ne mora da znači, posebno taj deo koji se tiče komunikacija - kaže Miloš.

Objašnjava mi da je to, zapravo, prilika da se šire "vrednosti u koje verujete. Možete da budete kreativni, čak i šaljivi."

- Nekad se desi i da preteram, to je normalno. Želimo da pokažemo da nismo isti, da nismo smarači, kao neke druge stranke, odnosno kako bi one vodile svoje komunikacije. Simpatizer nam je na primer poslao zabavan klip koji je parodija i mi smo ga podelili. Sumnjam da bi drugi to uradili – kaže on.

Miloš kaže da uopšte nije imao političke ambicije, ali dok je studirao prava, prilikom organizovanja neke tribine, upoznao je Sašu Radulovića dok je bio ministar. Kad je čuo da će izaći na izbore, hteo je da se prijavi da bude klasičan volonter koji lepi plakate. Ali nije bilo baš tako.

- Pitali su nas ko ima najviše pratilaca na Tviteru. To sam bio ja, i iako se nisam bavio time, odlučeno je da ću ja biti odgovoran za onlajn kampanju. Time sam počeo da se bavim unutar pokreta i onda mi je posle postala i profesija – kaže Miloš o počecima.

Nakon što sam završila razgovor, kreće organizacija naručivanja ručka. Svi su se uzmuvali „da obave to", jer ih čeka dosta posla. Iskoristila sam priliku da par puta bacim lopticu Aski, prvom psu-aktivisti kog sam upoznala, dok čekam sledeću sagovornicu, Anu Stevanović. Ana je i narodna poslanica, ali je dosta vremena provela na „terenu" deleći materijal i razgovarajući sa ljudima na ulici.

- Ukupno 35 dana, svaki dan po šest gradova. Kao rok zvezda, ujutru se probudiš, pozdraviš sve ljude, a uveče ni ne znaš gde si sve bio - priča mi Ana.

Kaže da se ljudi iznenade kad vide Sašu Radulovića i narodne poslanike da dele flajere zajedno sa volonterima, "nisu navikli na to".

- Neki ljudi se plaše, a neki nam se i povere da su bili primorani da se učlane u „naprednjake". U jednom mestu, uveče u kafani je prišla jedna gospođa koja je u SNS-u, izljubila Sašu i naručila „Pada vlada" – prepričava mi Ana doživljaje sa terena.

 Najteže joj pada kada se obrate ljudi sa ogromnim problemima, sa bolesnom decom, koji priđu i kažu kako se neki zakon stalno odlaže koji bi im rešio problem

- U Srbiji gotovo svi uzimaju flajere, a u Beogradu nešto manje. Imaš i pristalice Vučića koji demonstrativno ispred nas pocepaju flajer. Prijala mi je interakcija sa ljudima i ceo put. Išli smo brendiranim busem. U autobusu je atmosfera kao na eksukrziji, pevamo dosta, a Sašu smo zvali razredni. Osim toga smo neprestano tvitovali i slikali se – kaže Ana za VICE.

Ani se pridružuje i Strahinja, advokat, koji se raduje što će provesti neko vreme sa njom, pošto „ne stiže", iako je često ceo dan u štabu. On se, kao advokat, uglavnom bavi svakim korakom koji ima veze sa institucijama, zajedno sa kolegama.

- To je i profesionalni i aktivistički angažman. Nekad brojiš izjave, ili potpisnika za kandidaturu do dva, tri ujutru, što sigurno nije opis mog profesionalnog angažmana, nego nešto gde se osećaš kao aktivista. Jako je dosadno, ali je neophodno – kaže Strahinja.

U početku su imali sastanke od osam ujutru do 10 uveče, što je prenaporno, kaže. Sa Anom, priprema prigovore REM-u i Savetu za štampu.

- I onda moram da pogledam to u medijima od čega me uhvati muka, ali sam pošteđen tog praćenja medija i društvenih mreža, svaka čast medijskom timu koji se time bavi. Meni je u tom smislu super, a oni su, jadni, izloženi tome - kaže Strahinja.

Upisao je i završio prava zbog Ali Mekbil, pa se trudi da mu bar deset odsto vremena izgleda tako zabavno kao u seriji.

- I eto, pevamo često ovde, ja doduše samo kad svi zapevaju, da se ne čujem. Sa ljudima ovde toliko provodim vremena da sve proživljavam - sa njima se zaljubljujem, tešim ih, doživljavam nervne slomove i družim se. Moram da priznam da mi je nekad zabavno da trolujem ljude, tako mi lakše prođe dan – završava smejući se Strahinja.

Još na VICE.com

Suze, privođenja, obračuni: privatno i javno u predizbornoj kampanji u Srbiji

Šta sve ne valja u „Apstinenovićima" Saše Radulovića

Izborni štab Za Srbiju bez straha: Odred "Sašinih huligana"