Najgora pitanja koja mi postavljaju zbog toga što sam seksualna radnica

Ljudi uvek žele da saznaju samo jedno.

|
25 mars 2019, 10:32am

Gotovo bez greške, kada kažem nekome da sam seksualna radnica, postave mi nekolicinu veoma, veoma dosadnih pitanja. Prva obično imaju neke veze sa ciframa. Žele da znaju sa koliko ljudi sam spavala, sa koliko njih tokom jedne večeri – zato što kurve, kao vampiri, postoje samo pod okriljem tame – i koliko para zarađujem. Ono što zapravo traže je način da kvanitifikuju to koliko sam drugačija od njih – koliko sam im strana. Pitanje o novcu je način da odrede da li sam jedna od onih „dobrih“.

Druga pitanja su o onome što se događa „u sobi“, ili poneko netaktično pitanje o mom ličnom seksualnom životu, koje se obično svodi na to da mi neki potpuni neznanac postavi pitanje, „I? Da li se karaš?“, u roku od 90 sekundi otkako se upoznamo. Sklona sam tome da pretpostavim da je većina ljudi sa kojima vodim ovakve diskusije, koji su odrasli ljudi za koje pretpostavljam da u drugim kontekstima poštuju pravila razgovora, u životu imala seks. Shvataju mehaniku. On nije na nekakav magičan način drugačiji kada se zbiva u poslovnom kontekstu – samo se oko njega od samog početka pregovara u jasnijim granicama. A na kraju mogu da platim račun za struju, ili makar jedan njegov deo, u zavisnosti od toga koliko je zima u Velingtonu surova.

Problem sa ovim pitanjima je to što inherentno dolaze sa pozicija da je specifičan seksualni čin koji izvodim tokom svog rada jedini zanimljiv i vredan deo svega toga. A tražeći od mene da kvanitfikujem te činove – „I koliko kita nedeljno popušiš u proseku, Gvin?“ – teraju me da se pozicioniram u okvir da postoji samo jedan, specifičan i prihvatljiv način da se obavlja seksualni rad, i da objašnjavam sebe i svoj posao. Pitajući me koliko klijenata sam imala, ili koliko ih redovno imam, traže određeni broj koji će staviti između sebe i mene, a pitajući me koliko zarađujem, žele da shvate da li je to „vredno toga“. Razmišljaju pod pretpostavkom da je seksualni rad i dalje inherentno ponižavajući i odvratan, da što manje konkretnog seksa imaš tokom tog čina, tim bolje, i da je jedini način da opravdaš to čime se baviš taj da zarađuješ velike svote novca.

Pitanja o mom ličnom seksualnom životu su nebitna i napadna. Ali to je takođe i deo očekivanja da seksualni radnici treba da budu otvorene knjige, da bi zadovoljili tuđu radoznalosti, ili da nemamo pravo na privatnost i dostojanstvo. Pitanje o seksu takođe sa sobom nosi očekivanja da se upuštam u nekakve golicave priče o tome koliko volim svoj posao. Na nesreću, za narativne svrhe, seksualni rad je uglavnom jednoobrazan i neerotski. To je seks sa muškarcima koji mi nisu ni posebno privlačni, ni neprivlačni, i oko toga obično stvarno ne pravim pitanje. Šarlot Šejn, u svom veličanstvenom eseju Kako da to ne zamrziš, najbolje opisuje kako se ja osećam povodom seksa. Ali ako želim time da se bavim na dovoljno prihvatljiv način – moram da volim svoj posao, i da sam, povrh toga, i dobra u njemu. Neoliberalizam nam je svima došao glave.

Još jedna stvar koju ne volim kod ovakvih pitanja je da kako god odgovaram na njih, nasedam na napore da klasifikujem seksualne radnice po nekakvoj veštačkoj hijerarhiji. Radila sam i nezavisno i u bordelima, više godina, prelazeći sa jednog modela na drugi u skladu sa svojom specifičnom situacijom i potrebama. Najviše što sam zaradila tokom jednog angažovanja je nešto malo više od 2.000 dolara, a najmanji iznos koji sam dobila za seks je bio 65 dolara. Obavljala sam potpuno isti posao u obe te situacije, i bilo mi je savršeno u redu da prihvatim oba ta iznosa, za vreme i trud koje su oba ta angažovanja iziskivala. Pretpostavljam da ovo neće iznenaditi seksualne radnice koje su se sastajale sa klijentima koji su želeli da to bude na brzaka i bez gužve, i klijentima koji su pored seksa tražili i Autentično Iskustvo. Mada, znam da bi mnogim radnicima koji se ne bave seksom ova dva ekstrema delovala nepomirljivo.

Poenta koju ovde želim da iznesem je da radim isti posao, pod različitim uslovima i tarifama plaćanja, nekoliko godina, i da ni u jednom trenutku nisam pomislila da nešto nije vredno, ili je vredno svega toga. Prezirem to da se upuštam u diskusije sa podtekstom da moram da pravdam sebe time što ću na različite načine pljuvati svoje kolege, i kada se pretpostavlja da je moj posao loš, ako ne dokažem da je drugačije. Seksualni radnici su neki od najpametniji, najduhovitijih, najljubaznijih i najsposobnijih ljudi koje sam ikada upoznala – ne zanima me početničko ćaskanje sa dodatnim očekivanjima da učestvujem u jačanju stigmatizacije svojih koleginica koje imaju manje pristupa zaštiti usled dekriminalizacije nego što to imam ja. Ta pitanja zaista nisu način da se razume moj posao – to je način da me neko kategorizuje. Seksualni rad je zanimljiv, zabavan i izazovan, i svakako imam štošta da kažem na tu temu. Ali ako uporno postavljate dosadna, ograničena pitanja, prilično je zagarantovano da nikada nećete čuti ono što valja.

Pratite Gvin na Tviteru.

Više na VICE
VICE Kanali