'Mogu li žene da siluju muškarce?' je iznenađujuće kontroverzno pitanje

Prošle nedelje je Asiju Arđento – vodeću figuru pokreta #MeToo – za seksualni napad optužio glumac Džimi Benet, koji je ustvrdio još i da je glumica sprečila njegovu nameru da je tuži isplativši mu 380.000 dolara. U reakciji na tvrdnju, Arđento je kategorički negirala optužbe, rekavši da je sa Benetom “imala samo prijateljski odnos” i dodavši da je dotičnu sumu isplatio njen partner Entoni Bordejn kako bi pomogao da Benet reši svoje "teške ekonomske probleme".

Pored toga što će uzburkati Holivud u narednim mesecima, ova optužba je ponovo pokrenula raspravu koja traje već neko vreme: šire pitanje da li žene mogu da "siluju" muškarce tako što ih navode na seks bez njihovog pristanka.

Zakon u Engleskoj i Velsu silovanje definiše kao penetraciju tuđe vagine, anusa ili usta bez odobrenja, počiniočevim penisom. To znači da, iako žene mogu da počine jednako teško delo nezakonite penetracije (koristeći strep-on dildo, na primer), prema britanskom zakonu puko silovanje može da počini samo muškarac.

Međutim, naravno, postoji dug spisak svedočanstava muškaraca koji tvrde da su, time što su ih žene prisilile da penetriraju, bili silovani – obično prisiljeni na seks preko nasilja ili ucene, ili uzimanjem droga.

Na primer, Dejv Pikering – londonski pripovedač i tvorac Mansplaining Masculinity, mono-drame koja istražuje koliko partrijarhalne vrednosti štete muškarcima i dečacima – u svojoj predstavi priča potresnu priču o tome kako ga je na seks prisilila njegova ranjiva partnerka. "U to vreme nisam to doživeo kao seksualni napad", kaže on. "Jedan od razloga bio je taj što na mene to nije uticalo onako kao što sam zamišljao da seksualni napad utiče na nekoga."

Doktorka Šivon Vir, akademik sa Univerziteta u Lankasteru, pokrenula je 2016. godine istraživačku studiju na muškarcima koji su smatrali da su bili prisiljeni na penetrativni seks da bi oni mogli da prilože svoja iskustva. Objavljeni 2017. godine, nalazi se oslanjaju na svedočanstva iz prve ruke 154 muškarca iz svih krajeva Velika Britanije, dovodeći u pitanje ono što doktorka Vir doživljava kao najštetnije stereotipe na ovom polju: konkretno, da žene ne mogu fizički da nateraju muškarce na seks i da muškarci sav seks doživljavaju kao nešto pozitivno.

Početkom ove godine ona je proširila originalnu studiju člankom u medicinskom časopisu, jasno stavljajući do znanja da to nije pokušaj da se razjasni kako zakon može biti dopunjen da pokrije žensko silovanje – samo zašto bi trebalo. Niti ozbiljno pokušava da definiše skalu onoga što naziva "skrivenim zločinom".

Pozivajući se na svakoga od Suzan Braunmiler do časopisa Muškarci i muškosti, članak provodi više vremena baveći se postmodernističkom teorijom roda nego bilo čim drugim. On ipak poziva vladu da sakupi podatke o ovom problemu – što pretpostavljam da je odgovarajuće nepostmodernistički pristup.

Naravno, nije nemoguće zamisliti da se aktuelni zakon proširi tako da pokrije i počiniteljke: logično je, na primer, da odrasla žena može da počini silovanje maloletnika ako iskoristi dvanaestogodišnje dete. Na sličan način, feminističke aktivistkinje podržale su takve poteze drugde (kao što je odluka vrhovnog suda u Švajcarskoj) da se stealthing – čin tajnog uklanjanja kondoma tokom seksa – prizna kao silovanje.

Redefinisanje silovanja tako da uključi muškarce prisiljene da penetriraju nekoga postala je opsesija pokreta za zaštitu prava muškaraca, čija propaganda na ovu temu nije pomogla čitavoj problematici, jer neki kritičari sada optužbu "prisiljen da penetrira" doživljavaju kao još jedan neopravdani napad na prihvaćene narative o silovanju i ženskim pravima.

Tvrdokorna anti-feministička partija Justice 4 Men and Boys (J4MB –čija izjava o misiji tvrdi da su "feministkinje odgovorne za mnoge probleme sa kojima se čovečanstvo suočava danas") već se dugo bori protiv ženskih seksualnih prestupnika i dvaput je pozivala sledbenike da prilože svoja iskustva radu doktorke Vir (potencijalno etički problem budući da se studija gotovo isključivo oslanja na svedočanstva iz prve ruke). Nažalost, pristup J4MB u skladu je sa njihovim uobičajenim stilom, usredsređen manje na dobrobit muškaraca per se, a više na predstavljanje žena kao počiniteljki.

Umesto toga, kao što je pokazao rad doktorke Vir, moramo se usredsrediti na činjenicu da su muškarci koji su bili prisiljeni da penetriraju žene zapravo žrtve. Da li će britanski zakon ikad biti promenjen tako da prihvati da su oni žrtve silovanje ostaje tek da se vidi.

@RobertJackman88