Može li neurobiologija da predvidi da li će neko ponoviti zločin

Naučnici predlažu skeniranje mozga koje bi pomoglo u proceni rizika, kako bi sud mogao prikladnije da odredi kaznu i uslovnu slobodu. Kontroverza je previše blag izraz.

|
sep 22 2018, 6:00am

Roy Scott/Getty Images

Prethodno objavljeno na Tonic-u u saradnji sa The Marshall Project, neprofitnom redakcijom koja se bavi američkim krivičnopravnim sistemom.

Tomas Berfut je 1978. proglašen krivim za ubistvo policajca u Teksasu. Pri izricanju kazne, tužilaštvo je pozvalo kao svedoke dva psihijatra spremna da procene „buduću opasnost“ koju ovaj osuđenik nosi. To je bila zakonska obaveza pri razmatranju smrtne kazne kako bi se odredio potencijalni rizik po društvo.

Psihijatri su zaključili da je Berfut „kriminalni psihopata”, upozorili da je šansa „stoprocentna i apsolutna“ da će on bilo u zatvoru bilo na slobodi nastaviti sa nasilničkim ponašanjem i stoga „predstavlja trajnu pretnju po društvo“. Porota je shodno tim preporukama izrekla smrtnu presudu.

Iako se ova vrsta psihijatrijskog predviđanja budućnosti danas ređe koristi kod slučajeva smrtne kazne, ipak je razvijen protokol za procenu rizika na koji se sud oslanja pri određivanju zatvorske kazne, pritvora, ili uslovne slobode. Mnogi algoritmi procenjuju faktore karaktera, psihološkog stanja, predistorije, i okruženja kako bi predvideli nečije ponašanje u budućnosti. Ali ne radi se o egzaktnoj nauci; proces je konstantno izložen optužbama za rasnu diskriminaciju i primerima prethodnih grešaka.

Danas grupa neurobiologa sa Univerziteta u Nju Meksiku predlaže novu tehnologiju za skeniranje mozga kojom će se bitno unaprediti ova procena rizika. Kent Kil, profesor psihologije, neuronauke, i prava na Univerzitetu u Nju Meksiku, kaže da bi merenjima moždane strukture i aktivnosti mogli sa većim stepenom verovatnoće da procene koja je šansa da osoba ponovi određeni zločin.

Ova „neuropredikcija“ budi nezgodne asocijacije na doba frenologa koji su merenjem lobanje cenili inteligenciju, vrlinu, i posebno rasnu inferiornost. Ipak, danas već koristimo algoritme kako bi procenili rizik, i to ne samo u krivičnopravnom sistemu. Uostalom, šta je Fejsbuk ako ne algoritam zadužen da proceni šta volimo, čime se bavimo, i ko smo?

Kil i njegov tim su nedavno sproveli novo istraživanje kako bi ustanovili da li starost mozga – indeks zapremine i gustine sive moždane mase – može pomoći u predviđanjima kriminalnog recidiva.

Starost je u standardnim procenama rizika ključan faktor. U proseku, optuženici od 18 do 25 godina starosti smatraju se sklonijim rizičnom ponašanju od starijih lica. Ipak, u zaključku ove studije navodi se da hronološko životno doba možda i nije merljiv faktor rizika.

Starost mozga je mnogo konkretniji faktor od hronološkog životnog doba. Ona uzima u obzir „individualne razlike“ u strukturi i aktivnosti mozga koje se sa vremenom javljaju a utiču na donošenje rizičnih odluka.

Posle analize 1,332 snimka mozga muškaraca iz Nju Meksika i Viskonsina – uzrasta od 12 do 65 – trenutno na izdržavanju kazne u zatvorima i popravnim domovima, zaključeno je da se kombinacijom faktora starosti mozga sa psihološkim faktorima kao što su impulsivnost i sklonost zavisnosti u većini slučaja može pouzdano proceniti sklonost ka ponavljanju krivičnih dela

Eksperiment se bazirao na Kilovom prethodnom istraživanju iz 2013., kojim je pokazano da niska aktivnost u delu mozga zaduženog za inhibicije predstavlja značajniji prediktivni faktor nego psihološke procene tipa ličnosti i ponašanja koje se danas koriste u procenama.

„Ovo je do danas najobimnije istraživanje starosti mozga ikad sprovedeno“, kaže Kil, kao i prvo kojim je uspešno pokazano da starost mozga može da predvidi buduće antisocijalno ponašanje.

Ispitanici su bili podvrgnuti skeniranju magnetnom rezonancom kako bi kompjuter skicirao uspone i padove njihove moždane aktivnosti i formirao profil. Koristeći stotine ovakvih profila, naučnici su uvežbali svoje algoritme da uoče jedinstvene pravilnosti.

Algoritmi koji se oslanjaju na ove grafike moždane aktivnosti porede svaki sken sa desetinama hiljada uzoraka u potrazi za konfiguracijom koja će uspešno identifikovati neki podatak o subjektu – na primer, koliko godina ima.

Algoritam dalje ispituje sasvim drugu populaciju koja uključuje kriminalne recidiviste, pa se od njega traži da identifikuje čije skeniranje ukazuje na to, odnosno na mogućnost ponovljenog krivičnog dela.

Naučnici su ustanovili da se smanjenje sive moždane mase poklapa sa sklonošću ka recidivizmu, i tako potvrdili da je mlađi mozak u ovom pogledu rizičniji.

Rezultati MRI skeniranja koji ističu zapreminu sive moždane mase. Naučnici su potvrdili da mlađi mozgovi imaju nešto manju zapreminu, što ukazuje na veću verovatnoću antisocijalnog ponašanja. Kent Keihl, The Mind Research Network; GIF by Celina Fang/The Marshall Project

Tim je, takođe, pokušao da poveže pojedine delove mozga sa obrascima kriminalnog ponašanja. Fokusirali su se na nepravilnosti u centrima za empatiju, moralno donošenje odluka, obradu emocija, i interakciju između pozitivnih/negativnih posledica delovanja. „Ova naslućena ograničenja“, piše Kil, „mogla bi da doprinesu donošenju pogrešnih odluka i neželjenim ishodima.“ Drugim rečima, kriminalu.

U jednom intervjuu, Kil kaže da „skeniranje mozga ne može stoprocentno precizno da utvrdi šta će kriminalac uraditi“, ali dodaje da „to ne mogu ni postojaće papirne procene rizika.”

Tokom prethodne dve decenije, skeniranja i drugi neurobiološki dokazi postali su česta pojava u sudnicama. Optuženi čak može da uloži žalbu na „neefikasno pravozastupništvo” ako advokat nije priložio relevantne rezultate skeniranja. Advokati se obično na skeniranje mozga pozivaju kada im je cilj da dokažu nekompetenciju ili neuračunljivost svog klijenta.

Ipak, neki pravnici ne podržavaju sve veću upotrebu neurobiologije unutar sudnica. Kažu da je u pitanju mač sa dve oštrice, kojim je lako ili osloboditi optuženog koji to ne zaslužuje ili osuditi ga kao potencijalnu opasnost za društvo.

„To nije tačno”, smatra profesor Debora Deno, direktor Centra za pravnu neurobiologiju Univerziteta Fordam. Njena analiza svih slučajeva u kojima je korišćen neurobiološki dokazni materijal od 1992. do 2012. pokazala je da se često radilo o pomoći pri traganju za „potpunijim, pouzdanijim, preciznijim podacima.” Ona takođe demonstrira da se retko iko oslanjao na neurobiološke analize kako bi podupro tvrdnju o budućoj opasnosti koju optuženik predstavlja.

Neuropredikcija se još uvek ne koristi ni pred sudom ni pred komisijama za uslovno služenje kazne. Neki stručnjaci, kao što je Tomas Nadelhofer sa Instituta za etiku Kinan pri Univerzitetu Djuk koji je ovaj termin popularizovao, smatraju da je ova tehnologija dovoljno pouzdana da bi se dodala na postojeće metode za procenu rizika.

Osnovna prepreka, kaže Nadelhofer, su advokati koje plaši mogućnost da im nauka obeleži klijenta kao biološki sklonog zločinu. „Iako bi meni to zvučalo kao olakšavajuća okolnost, porote možda ne bi tako mislile. Ako čuju da je problem u mozgu, možda pomisle da bi bilo bolje da čoveka bace iza rešetaka.“

Ne slažu se ipak svi stručnjaci po stepenu do kog je tehnologija stigla. „Rade se mnoga istraživanja, ali neuropredikcija još nije spremna za upotrebu”, smatra Francis X. Šen iz Centra za pravo, psihologiju i istraživanje mozga pri Univerzitetu Harvard. On kaže da se trenutno ipak precenjuju prediktivne sposobnosti bioloških indikatora.

Čak i kad bi bila dovoljno precizna za sudnice, neki dovode u pitanju sposobnost sudija da tumače ove naučno-statistički dokazni materijal. Moris Hofman, okružni sudija iz Kolorada, jedan od prvih članova Istraživačke fondacije Mekartur za pitanja prava i neuronauke, kaže da bi neuropredikcija u stvari bila „faktor rizika” u rukama neobučenih sudija. „Mi sudije se nekad previše lako oslanjamo na statistička pomagala, posebno ako su nova i primamljiva”, objašnjava on.

Federika Kopola, sociolog i neurolog sa Univerziteta Kolumbija, tvrdi da bi neuropredikcija budućeg ponašanja mogla da ugrozi prava građana i privatnost.

Kopola predlaže korišćenje neuralnog profila optuženika ne da pri izricanju kazne, već pri osmišljavanju alternativnih kaznenih režima u kontekstu socijalno-emocionalne obuke. „Posebno kod mladih osuđenika, potrebno je stimulisati razvoj mozga na poljima empatije i samokontrole”, kaže ona. To bi moglo da im poveća šanse da ostanu sa ove strane rešetaka.

Više na VICE
VICE Channels