LSD menja nešto kod načina na koji percipiramo vreme

„Vozio sam bicikl zaista brzo, i kada sam udario u kola, poleteo sam pet metara uvis“, kaže on. „Objektivno, siguran sam da se čitav događaj odvio za manje od sekunde, ali ja sam imao osećaj kao da taj let traje bar pet sekundi – delovalo mi je veoma sporo“.

Vreme se rasteglo od milisekundi na sekunde, i Terun je iz prve ruke proživeo nešto što na manje dramatičan način doživljavamo svakodnevno. Mi vreme merimo u određenim vrednostima – sekundama, minutima i satima. Ali sam doživljaj vremena je nešto nejasnije. Kada nam je dosadno, deset minuta traje večno, a tih istih deset minuta u društvu najboljih prijatelja jednostavno proleti.

Fleksibilnost u percepciji vremena samo se uvećava kada u mešavinu ubacimo psihodelične droge. Jedno istraživanje halucinogena iz 1964. otkriva koliko dugo se igramo otkucajima vremena – ubrzavamo ga i usporavamo – koristeći droge. Jedno svedočenje o intoksikaciji meskalinom iz 1913. kaže da se osoba zbog meskalina osećala kao da „bliska budućnost juri haotičnom brzinom, a vreme nema ograničenja“.

Jedna studija iz 1954. otkrila je vremenske poremećaje kod 13 od 23 ljudi pod uticajem psihodelika. Većina njih je imala „osećaj vremenske izdvojenosti“, kada je samo sadašnjost stvarna, a prošlost i budućnost su negde daleko. „Jedan subjekat je doživeo ’bezvremensko, obustavljeno stanje’; nekoliko njih je imalo osećaj da vreme protiče veoma brzo, dok se drugima vreme usporilo“, pisalo je u izveštaju. „U jednom slučaju, gde je raspoloženje variralo od ushićenja do depresije, srazmerno tome je i protok vremena doživljen kao rapidan i spor“.

Percepcija vremena je fundamentalni proces u mozgu, usko povezan sa pažnjom, emocijama, pamćenjem, psihičkim i neurološkim poremećajima, pa čak i sa svešću – ali dok naučnici već decenijama anegdotalno beleže kako droge mogu da promene percepciju, veoma malo njih je bilo u mogućnosti da se ovim pitanjem pozabavi rigorozno i sa pouzdanom metodologijom proučavanja.

Terun kaže da ga zanima razumevanje neurohemijskih mehanizama umešanih u izobličenja percepcije vremena, i da se ove droge jedan od načina da se to čini. Psihodelici utiču na specifične tokove i hemikalije u mozgu, i ako takođe menjaju i percepciju vremena, mogli bismo da otkrijemo kako se to tačno događa.

Krajem novembra, Terun i njegovi koautori su u Psihofarmakologiji objavili studiju, sa dvostrukom placebo kontrolom, u sklopu koje su proučavali efekte mikrodoza LSD-a na percepciju vremena kod ljudi. Otkrili su da čak i u malim dozama, LSD izgleda menja način na koji ljudi tumače vreme, iako pojedinosti o tome kako i kada i dalje treba utvrditi.

U novom radu, 48 zdravih ljudi je podeljeno u četiri grupe. Jedna grupa je dobila placebo, a preostale tri su dobile različite male doze LSD-a: 10 ili 20 mikrograma. Onda su obavljali nešto što se zove zadatak vremenske reprodukcije. U okviru ovog zadatka, na ekranu gledaš nešto određeni vremenski period – u studiji je to bio plavi krug – i traže od tebe da se setiš koliko dugo si to gledao.

Učesnicima je plavi krug prikazivan u trajanju od 800 milisekundi, pa sve do 4000 milisekundi, sa porastom od po 400 milisekundi. „Tako bi se taj plavi krug pojavljivao na ekranu u trajanju od, recimo, 1200 milisekundi, ili 1600 milisekundi, ili koliko god“, kaže Terun. „Učesnici su morali da se fokusiraju na to, procene i upamte to trajanje“. Onda bi držali pritisnuto dugme spejs na kompjuteru, onoliko dugo koliko misle da su gledali krug.

Terun i njegove kolege su pregledali koliko su tačne bile različite grupe ljudi u reprodukciji tih intervala, i otkrili su da su ljudi iz grupa koje su uzele LSD držale spejs mnogo duže nego oni iz placebo grupe. Istraživači su to nazvali „prenaglašenom reprodukcijom“.

Što je još važnije, Terun kaže da su uočili ove promene u percepciji vremena bez većih efekata droge na svest. Tražili su od ljudi da prijave da li osećaju išta zbog LSD-a, na primer, izobličenje percepcije, neobične misli, da li se osećaju drogirano, i da li im to utiče na koncetraciju. Bilo je par slabijih efekata, ali statistički gledano, promene u percepciji vremena su se događale nezavisno od bilo kakvog subjektivnog uticaja droge.

U ranijim radovima o percepciji vremena i halucinogenima, faktori koji su komplikovali tumačenje su bili jaki efekti droge kao takve. Kada se tokom tih studija ljudima menjala percepcija o vremenu, da li je to bilo zbog toga što im se percepcija promenila, ili zbog toga što im je fokus pažnje bio pomeren, na primer, na čudne vizuelne halucinacije po prostoriji?

Ipak, može da bude malo komplikovano razlučiti šta ova otkrića zaista znače. Terun kaže da je moguće da su ljudi videli plavi krug na ekranu, da su percipirali da ga vide duže nego što je zaista bio na ekranu, i da su zbog toga duže držali pritisnut spejs. Ili je možda percepcija vremena bila izmenenjena na neki drugi način – na primer, baš dok su držali pritisnut spejs?

Manodž Dos, postdoktorant kognitivne neuropsihofarmakologije na Univerzitetu Džons Hopkins, koji proučava pamćenje, kaže mi da bi mogao da postoji problem sa dešifrovanjem. U tredu na Tviteru o ovom radu, objasnio je šta pod time podrazumeva: „Hajde da se pretvaramo da ste u sebi pomislili da ste imali osećaj da je inicijalni interval trajao 3 sekunde (a zapravo i jeste). Kada to reprodukujete u stanju u kome vam se čini da vreme traje dvostruko duže, pomislili biste da je proteklo 3 sekunde, a zapravo bi protekao samo sekund i po. To znači da su učesnici u njihovoj studiji možda dešifrovali interval u sasvim normalnom maniru, ali da su imali osećaj da se vreme „ubrzalo“ tokom intervala reprodukcije, što je dovelo do procene da je trajalo duže. Ja mislim da su ovde na delu oba ta efekta“.

„Malo je teško raščlaniti ovo“, slaže se Terun. „U ovoj studiji, svakako to nismo bili u stanju da učinimo, tako da definitivno želimo da budemo oprezni“.

Ali glavno otkriće prenaglašene reprodukcije je intrigantno, uprkos tome šta je tačno izaziva. U nekoliko drugih studija sa psihodelicima i tim istim zadatkom, otkrića su bila suprotna. Mark Vitman je neuropsiholog na Institutu za granična područja psihologije i mentalnog zdravlja u Nemačkoj, autor skorašnje knjige Izmenjena stanja svesti: iskustva van vremena i bića, i jedan od vodećih stručnjaka na polju percepcije vremena i izmenjenih stanja. On je koautor skoro svih drugih radova o psihodelicima i percepciji vremena, i otkrio je da su ljudi na psihodelicima prijavljivali kraće intervale – suprotno od Terunovih otkrića.

„Bio sam malo iznenađen po pitanju prenaglašene reprodukcije, ali to je zapravo veoma zanimljivo“, kaže mi Vitman. „U našim ranijim studijama, takođe sa mikro dozama psilocibina [psihoaktivnog jedinjenja koje se može naći u magičnim pečurkama], koji je malo drugačija droga, ali takođe psihodelik i veoma, veoma sličan LSD-u, imali smo prijavljivanje kraćih intervala“ – što znači da su ljudi, kada su reprodukovali trajanje koje su doživeli, to činili kraće nego što je zaista trajalo.

Vitman i njegove kolege su 2007. testirali 12 zdravih ljudi na srednjim i visokim dozama psihlocibina, i otkrli su da mi je psilocibin znatno umanjio sposobnost da tačno reprodukuju intervale duže od 2,5 sekundi. U radu objavljenom u Neuroscience Letters 2008, zajedno sa koautorom Francom Folenvajderom sa Univerziteta u Cirihu, on kaže da je psilocibin takođe skratio reprodukciju intervala. U toj studiji postoji jedan eksperiment kada su ljudima davali malu dozu.

Poređenje Terunovog rada sa eksperimentom sa malom dozom psilocibina je posebno uzbudljivo, kaže Dos. „Ako imate dve droge koje mozgu u suštini rade veoma sličnu stvar, a jedna od njih ima potpuno suprotan efekat, to je izuzetno“, kaže on.

Terun svoje rezultate ne smatra obavezno oprečnima u odnosu na Vitmanove, već misli da to samo znači da o tome moramo da otkrijemo nešto više. Vitman spekuliše da LSD izaziva raznovrsnije reakcije u mozgu nego što to čini psilocibin. Psilocibin uglavnom utiče na sistem serotonina. LSD utiče ne serotoninski, ali takođe i na dopaminski sistem, i možda je to jedan od razloga zašto je Terun dobio drugačije rezultate.

Terun kaže da ima nekih intrigantnih radova sa životinjama, koji nagoveštavaju mogućnost da LSD na mozak utiče u fazama: prvo na serotonin, a kasnije na dopamin. Pošto su učesnici testirani oko dva sata pošto su dobili dozu, to bi moglo da objasni zašto je njihova percepcija vremena bila drukčija. Ali pošto još nije bilo nikakvih studija na ljudima, kada je ovo u pitanju, to za sada ostaje samo hipoteza.

Kada bismo shvatili kako tačno funkcioniše percepcija vremena, da li bismo mogli da je prilagodimo u svoju korist? Ljudi sa depresijom i drugim psihičkim ili neurološkim promenama pokazuju razlike u percepciji vremena. Da li bi namerno ubrzavanje ili usporavanje vremena moglo da pomogne kod bilo kog od ovih poremećaja? Kod depresije, vreme deluje usporeno, ili kao da je sasvim stalo.

„To je u velikoj vezi sa veoma jakim emocijama, negativnim emocija, i postoji taj osećaj da si zaglavljen u trenutku“, kaže Vitman.

Trenutno ne postoji jedinstvena teorija o tome kako funkcioniše regularna percepcija vremena, kaže mi Vitman. On misli da je subjektivan osećaj vremena u uskoj vezi sa organizmom i sa time kako se osećamo u svojim telima – to je nešto što se naziva interocepcijom – i da bi deo mozga koji je odgovoran za osećanje naših internih telesnih signala takođe mogao da bude odgovoran i za to kako doživljavamo protok vremena.

Dalja istraživanja sa LSD-om i psilocibinom, u kojima bi se obratila pažnja na vremenski okvir i doziranje, mogla bi da otkriju dodatne suptilnosti i pokažu ne samo kako se percepcija vremena na drogama menja, već i kako funkcioniše u svakodnevnom žvotu, kao i krupnija pitanja koja stoje iza svega toga.

A što se Vitmana tiče, razumevanje percepcije vremena neraskidivo je povezano sa razumevanjem jedne od većih životnih misterija: svesti. Terun se slaže da postoje veoma uske veze između našeg svesnog iskustva i naše percepcije vremena.

„Rekao bih da su svest o vremenu i svest o sebi zajednički modulisane“, kaže mi Vitman. „Kada vam je dosadno, šta se događa? U velikoj meri se oslanjate na same sebe. Budete veoma upućeni sami na sebe. Veoma osećate svoju telesnost, i vreme se vuče. Ali ako ste na neki način manje svesni sebe, zato što vodite zanimljiv razgovor, gledate film ili tako nešto, bavite se sportom ili nekom drugom aktivnošću, i u modalitetu ste toka, onda ne primećujete sebe u velikoj meri, kao ni svoju telesnost, i vreme protiče veoma brzo. Eto, vidite kako su percepcija sebe i vremena potpuno u uzajamnoj vezi“.

Članak je prvobitno objavljen na Vice US.