hendikep

Kako u Srbiji izgleda noćni izlazak u grad kada imaš hendikep

Piti ili ne piti i ko će koga da vodi kući?

pisao Lana Nikolić
03 Decembar 2018, 11:22am

Sve fotografije ljubaznošću sagovornika

Kad imaš sreću da jedina u društvu imaš štake, to znači da svi mogu da piju koliko hoće, a ti ne smeš, jer ako se oni zanesu i padnu nije frka, ali ako sam i ja sa njima nestabilna, najebali smo, bukvalno. Samo zamislite tu sliku koju obično sažimam rečenicom “Ko će koga da vodi kući”?

Zato nikad ne pijem kad izlazim sa društvom. Tako da nemam tajni folder na kompu sa problematičnim fotkama iz izlazaka gde, na primer, polugola igram na šanku. Niti sam se ikad ispovraćala na nekoga. Ali to ne znači da ništa od ovoga nisam želela, jesam, naročito ovo sa šankom, samo logistički nisam mogla da izvedem.

Najdalje sam otišla sa flašom Somersbija i čašom vina, i ponekad mi je žao zbog toga. Nedavno sam se vraćala iz grada poslednjim dnevnim, nakon što sam kod prijatelja popila neki liker i viski u kombinaciji. Tek na pola Savskog mosta sam skontala da sigurno jesam pijana, ali ne znam. Nisam smela da zamišljam kako izgledam dok hodam. Bila sam baš u fazonu, kidaš kako hodaš, i uopšte nisi pijana. Ujutru sam mislila drugačije, verujte.

Opušteno pijem jedino kad okupljam ljude u stanu, tu se osećam bezbedno, i jedini mi je trip da ne počnem previše da tupim o filozofskim pitanjima i smislu života. čim skontam da sam krenula s tim, počnem malo da pravim pauzu s alkoholom. Iskreno, rado bih se napila napolju kako treba. Baš onako, užasno, po principu doneli su me kući, kad i kako, nemam pojma. Ne jer mislim da je to kul, nego jer želim i to iskustvo. Nekako smatram da nije fer od svemira što me je za to zajebao.

Pored toga, svaki izlazak koji ne uključuje vraćanje kući poslednjim noćnim je pravi logistički podvig. Kojim taksijem se vraćamo, koliko nam para treba, kod koga spavamo. Generalno mi je spavanje kod nekog drugog stres, zbog kupanja, i nepoznatog prostora generalno.

Ako je svirka, uvek se osećam neprijatno dok prolazim sa društvom kroz gužvu, i samo čekam da me neko polije pivom ili zapali kosu cigarom. Užasno sam nestabilna i skoncentrisana samo na hodanje. Kad sednem negde i nalijem se nekim sokom ili kao alkoholom, sledeća trauma mi je gde i kako ću da piškim. Iako uvek idem sa ljudima s kojima se osećam jako sigurno, uvek imam trip kao da sam pošla da uradim nešto opasno, nesigurno. Ide mi na živce to zvanje taksija, i onaj trip da posebno mene gledaju kad sedam u kola. Mislim, znam da nije tako, ali eto.

Najgori trip kog se sećam s alkoholom je da smo jako dugo sedeli i pili negde, i meni se strašno piškilo, znači strašno. Normalno da sam jako malo pila, ali i to malo je dovoljno kad nemate staž. Stepenica do klonje jedno dvesta, i to vode u podrum. Nemam pojma kako smo drugarica i ja sišle, ja sa 0 ravnotežom, dok umiremo od smeha polupijane. Sećam se da sam se nagla nad stepenice i samo pomislila opaaa, sad će žurka. Vratile smo se u komadu, što mi je i danas enigma.

Ok, to su moja iskustva, ali šta rade i kako izlasku pristupaju drugi mladi ljudi s hendikepom? Pitala sam neke od njih i evo šta su mi rekli.

Ana Jovčić, 22 godine, oštećenje vida

Jedno od definitivno najjačih iskustava kada je reč o izlascima jeste žurka na kojoj sam bila u prvoj ili drugoj godini srednje. Slabovida drugarica i ja smo pile, ali nismo planirale da se obeznanimo i naravno, u jednom trenutku sam svakako morala da odem do toaleta. Otišla sam s njom kao što inače idem s nekim ako sam u nepoznatom prostoru. U wc-u je bilo i muškaraca koji su čekali na red. Kada je jedna kabina bila upražnjena i kad je moja malenkost trebalo da pogodi vrata samostalno to joj nije pošlo za rukom. Drugarica se zablenula u telefon ili tako nešto, ne sećam se. Zatvorivši za sobom vrata čula sam komentare: „Nikad tebra nisam video da se neko toliko napije da ništa ne vidi.“

Ana Jovcic

Inače, kada treba da izađem, obično se sređujem sa drugaricama kako to obično i biva s tim da me one šminkaju, savetuju šta mi se s čim uklapa iako već vrlo dobro u tom pogledu umem da se snađem, i da, šminkam i oči. To mi je omiljeno jer mi kažu da su mi tada oči „normalnije“ tj. Ne izgledaju toliko drugačije od očiju ostalih iako ja verujem, želim da verujem, da nisu toliko strašne i upadljive ni ovako.

Malo mi je, priznajem, u poslednje vreme postalo neprivlačno bdenje do sitnih sati uz alkohol, prvo jer ne mogu da pohvatam šta se događa oko mene zbog preglasne muzike, a drugo, ne volim nešto alkohol a i ne podnosim ga dobro... Bezveze je jer realno ne mogu ni sa kim da se muvam onako kako to rade ostali bez nedostatka vida, ne privlače mi pažnju neka okolna dešavanja.

Stojan Kolarov, 30, mukopolisaharidoza tip 4

“Retko negde izlazim, a i tamo gde izlazim me ljudi znaju pa su mi sve prilagodili da se osećam lepo i da nemam problema sa prilaskom. Jedino su nam putevi kao srednjovekovne staze pune pukotina i neravnina. Često visim po klubovima gde je metal ili rock muzika. Tamo me već manje više svi znaju pa budem veća atrakcija i zvezda od izvođača. Ljudi se valjda fasciniraju kad vide mene u kolicima u nekom malom prostoru na svirci sa pljoskom ili časom viskija u ruci u kolicima. Bilo je par puta da se desi da odem na svirku sa drugom u mali lokal gde kolicima ne mogu da prisustvujem al nekako uđjem i stave me u bekstejdž. Jednom sam šetao po gradu, i iz nekog kafića sam čuo “de si džamping Stole Fleš” okrenem se vidim maše mi Žika Jelić iz YU Grupe, a mislio je na pesmu Rolling Stonesa - Jumping Jack Flash.“

Stojan Kolarov

Ovde da dodam samo da nisam srećna kad osobe sa hendikepom bilo gde posmatraju kao atrakciju. Čak i ako je iz dobre namere.

Bojan Petrović, 35, kvadriplegija

“Sa prijateljem kog sam upoznao na moru u Herceg Novom sam izlazio i pio svake večeri. Oko ponoći vraćali smo se iz tih avantura, u vidno pripitom stanju oboje, nailazimo na tvrđavu "Kanli Kula" gde se na zidinama tvrđave održavao koncert rok grupe Van Gogh. Pošto smo znali oboje da tvrđava nije prilagođena korisnicima kolica, i da jedini način da se dođe do vrha jeste stepenište koje je jako, jako veliko, možda 300 stepenika. Popeo me gore na pozornicu i uživao sam u koncertu. Dovikivao je s vremena na vreme - za ovo duguješ još jednu dobru pijanku. Ljudi su nas gledali na tim stepenicama, zastrašujuće, neki bili oduševljeni, neki slikali, neki snimali i neki nudili pomoć.”

Bojan Petrović

Mila Beganović, 22, Cerebralna paraliza

Po prirodi sam društvena osoba i volim muziku, pa sam počela da izlazim sa 16 godina. Omiljeno mesto u Subotici mi je koktel bar, mada se pokazalo da mesto nije presudno, kada sam sa ljudima koji mi prijaju. S obzirom na moje stanje nemam posebnu taktiku koju koristim kao „ortopedsko pomagalo“ u izlasku, jer uvek izlazim sa ljudima koje poznajem, na mesta koja poznajem. Prilikom dolaska u određeni kafić, osmotrim prostor, ukoliko ga ne poznajem, pa se dogovorim sa drugaricom na koji način da mi pomogne. U grad uvek idem kolima, pa ne potrošim mnogo novca za prevoz, a količina novca koji potrošim u toku izlaska zavisi od mesta na koje izađemo, od društva i mog raspoloženja. Takođe, ovo zavisi naravno i od grada u kojem boravim, jer živim na relaciji Beograd-Subotica.

Povodom pet godina od završetka osnovne škole izašla sam sa ljudima iz odeljenja u jedan klub u Subotici. Sa mnom je bila moja najbolja drugarica, ali i ljudi sa kojima se ne viđam često, pa su oni ostali blago iznanađeni kada je u toku večeri konobar za naš sto doneo šampanjac namenjen meni. Za stolom nas je bilo desetak, tako da su svi ostali zatečeni kada se iza konobara pojavio momak sa kojim sam nazdravila. Verovatno je mom društvu najveće iznenađenje bilo to što je momak zapazio baš mene, pored svih tih devojaka bez cerebralne paralize koje su bile za mojim stolom. Ja sam se zabavila i uživala u trenutku, a oni su ostali u neverici.

Milica Janković 22, oštećenje vida

Jednom sam čekala na raskrsnici drugarice oko devet uveče. Pored mene, a u njihovom smeru je prošao neki tip i pitao me da li možda znam ko krade papuče i ako sam možda videla njegove da mu kažem gde su. Odmahnula sam glavom i rekla: „Pojma nemam“, a on je nastavio dalje. Čula sam da smeh mojih drugarica koje prilaze odzvanja, rekle su mi da ih je zaustavio neki pijani tip koji nosi papuče u rukama, a misli da ih je neko ukrao.

Milica Janković

Drugom prilikom sam bila sa društvom u kafani, i na momenat ostala sama, kaže mi posle drug: „Ja gledam i ne mogu da verujem! Brate, lik deset minuta igra tu ispred stola i rukama ti pokazuje da dođeš da igraš s njim. Mlati, jadan, sav se pogubio, a ti ni slučajno da mu se nasmeješ“. Mislim da više nikada neće igrati pored stolova mladih i samih devojaka koje puše cigarete.

Sofija Ivanović, 22, Cerebralna paraliza

Retko izlazim, nisam taj tip osobe. Naravno, ponekad i meni dođe da izađem i budem u gradu. Kad izlazim, najčešće izlazim sa mojima i tada idemo kolima. Ako se dogovorim sa drugaricom, onda me tata odveze gde treba jer mora neko da pođe sa mnom. Taksi retko koristim, samo kad nema ko da me odveze, ali i tada neko podje sa mnom.


Pogledaj i:


Jedno od lepih i prijatnih iskustava u gradu je to da sam otišla sa mamom i dve drugarice do grada na piće i šetnju. Ponela sam šetalicu koju koristim i sa kojom mogu relativno samostalno da se krećem. U poslednje vreme radim na tome da što više idem sama sa šetalicom, da se osamostalim koliko mogu. Skoro nikakvih neprijatnosti nemam kad odem u grad. Osoblje kafića je ljubazno, padne tu i poneki pogled, onako u prolazu. Jedina neprijatnost mi je kad vidim da me ljudi sažaljivo gledaju, ali nastojim da mi to ne stvara nelagodnost.

Naravno, volela bih da mi se desi ona filmska scena upoznavanja dvoje u kafiću i da se iz tog upoznavanja rodi ljubav. Moja romantična duša čezne za srodnom dušom, ali strpljivo ću čekati onog pravog. Obraduje me kad se neko ponudi da mi pomogne jer onda shvatim i uverim se da dobri ljudi još uvek postoje. Na svoj problem se trudim da gledam pozitivno i da guram dalje uprkos svim udarcima života.

Ako izlazite a imate hendikep (a i ako nemate), popijte sve što možete i idite kući kao ja posle onog viksija, ubeđeni da super kul izgledate i da kidate. Zato što tako i jeste.