​Krvava tehnika manipulacije mesom umetnika za ukrašavanje tela

Umetnik Jan Brenjak, rođen u Švajcarskoj i živi u Londonu, bavi se modifikacijama tela, a na licu ima mirko-dermalne implante, izmanipulisane obrve, potoke mastila i gomile ožiljaka (koji ponekad u slojevima naležu jedni preko drugih), ogromnu lobanju na čelu i isečen jezik kojim može da palaca kao zmija. Ako skrolujete niz njegov Instagram ili Tumbir, naći ćete detaljne snimke kako guli kožu svojih klijenata kao sa mesnatog paradajza, ili im usađuje metalne implante na grudi. Zbog toga što njegov umetnički rad prevazilazi granice telesnih modifikacija, stekao je kultno sledbeništvo i često gostuje u raznim ateljeima za modifikacije tela, širom celog sveta.

Iako uklanjanje kože i nanošenje ožiljaka nisu novi postupci, Brenjak eksperimentiše sa novim formama „grafičkih kožnih portreta", procesom prilikom kojeg klijenti prvo moraju da istetoviraju motiv, pre nego što im ga umetnik ureže skalpelom preko tetovaže. Umetničko delo na kraju balade počesto izgleda kao obrnuta tetovaža, izrađena rasecanjem, guljenjem, urezivanjem i uklanjanjem kože.

Želeo sam da saznam nešto više o tome kako se ovaj umetnik obreo u ovoj nesumnjivo jedinstvenoj oblasti i kako je našao svoje mesto u njoj. S toga sam kontaktirao Brenjaka, koji mi je do tančina objasnio kako je od svoje strasti napravio svoju karijeru.

Fotografija sa Brenjakovog Instagrama.

„Svi misle, O bože, uništavaš svoje telo na bolan način. Izgledaš kao jebena nakaza… bla, bla bla", rekao mi je Brenijak tokom razgovora na Skajpu, između svojih sesija tokom posete jednom salonu za tetoviranje u Sakramentu. Ovaj umetnik ne samo da je bio iskren i otvoren za moju radoznalost, već bih ga i opisao kao duhovno nastrojenu dušicu – čak i kada je razjapio usta i zapalacao svojim rasečenim jezikom ka meni. „Moja mama čak ni ne zna da sam rasekao jezik", rekao mi je.

Pitao sam ga da li misli da javnost ne razume njegove ciljeve i motivaciju za telesne modifikacije. „Ovo nije ništa ekstremnije od toga kada se neko podvrgne estetskoj hirurgiji, a manje boli", rekao mi je, svojim tvrdim akcentom. „Na kraju krajeva, mogao bi da kažeš da je i brijanje obrva ekstremno".

Nastavio je tonom koji je delovao više obrazovno nego odbrambeno. „Ljudi se mnogo više zlopate kada svakog dana idu u teretanu u pokušaju da postanu brdo mišića, dočim bi im prekrivanje tela mastilom i ožiljcima više pomoglo i doprinelo tome da se osećaju dobro u svojoj koži".

Brenjak se zainteresovao za telesne modifikacije kada je bio mali i na internetu video fotografiju nekog skroz istetoviranog tipa koji izvodi telesnu suspenziju. Ta ideja ga je iste sekunde očarala, i upitao je ćaleta sme li da se istetovira. Kada mu je rečeno da je isuviše mlad za to, maćeha je počela da mu leđa tetovira kanom. Njegova strast je od tada samo eskalirala. „Čitavog života sam želeo da izmenim svoje telo", rekao mi je. „Uvek mi je bila uzbudljiva pomisao da možeš da izmeniš svoje telo na način koji kod želiš, i ostvariš svoju fantaziju".

_________________________________________________________________

Ovo vam je ekstremno? Onda će vam se dopasti i naš dokumentarac "Svet suspenzija"

__________________________________________________________________

Brenjak je ispekao zanat pirsinga u jednom studiju pod nazivom Tribe Hole u Švajcarskoj, u kojem je upoznao jednog umetnika telesnih modifikacija pod imenom Luksa Zpira, te je postao njegov šegrt. Ubrzo je savladao niz tehnika modifikacija tela, poput ugrađivanja potkožnih implanta, nanošenja ožiljaka, rekonstrukcije ušnih školjki po želji klijenata, kao i žigosanje mesa – koje mu i nije baš po volji, budući da mu je smrad spaljene kože uvek bio donekle odbojan. 2011. godine se preselio u London i radio u nizu studija kao što su Hammersmith Tattoo, Body Temple, The Lacemakers Sweatshop, kao i Iron & Ink, gde se još više izveštio. Vremenom je počeo da razvija sopstvenu tehniku grafičkog uklanjanja kože.

„Pričali su mi da je to nemoguće", kaže za svoju tehniku koja se delom sastoji od tetoviranja, a delom od nanošenja ožiljaka. Ali njegova bivša ortakinja i draga prijateljica Delfina Noictoj iz The Lacemakers Sweatshop-a ga je ohrabrivala da nastavi da eksperimentiše sa pomeranjem granica telesnih modifikacija. „Njoj je jednom rečeno da nikada neće moći da pravi tačkaste tetovažne portrete, ali ona je pokušavala i pokušavala, sve dok to ne samo da je postalo izvodljivo, nego i savršeno. Ona me je naučila da ništa nije nemoguće kada su u pitanju telesne modifikacije, i moja opsednutost usavršavanjem ideje grafičkog uklanjanja kože je na kraju urodila plodom. Ona me je naučila da moja umetnost nema granica".

Nakon što je intenzivno vežbao na sopstvenim nogama, Benjak je 2013. završio svoj prvi uspešni kožni grafički portret Bjork. Od tada je koristeći svoju tehniku stvorio niz likova i geometrijskih figura koji deluju kao utvare koje se izdižu iz kože. Dok izvodi svoju tehniku, kaže da se oseća kao da „spoljašnji svet nestaje, i ulazim u stanje harmonije. Izgubim se u svojoj veštini".

Kontaktirao sam dvadesetšestogodišnjeg mikologa iz Londona, Lefija Bardolfa, koji je nekoliko puta sarađivao sa Brenjakom i koji je na njemu napravio svoj prvi grafički kožni portret. „Dugo nisam naišao na toliko sveže ideje kao Janove, i mislim da je njegova strast i posvećenost svojoj umetničkoj formi ono što privlači ljude. To prepoznaš kada vidiš: ili vidiš nekoga ko se bavi tržišnom potražnjom, ili nekoga ko uprkos svemu sledi svoju viziju. On je jedan strašan baja, i ne zna se da li je zgodniji ili zajebaniji".

Nakon što mu je Brenjak zašiljio uši, Bardolf je od njega tražio da mu ureže i portret Bjork na nadlakticu. „Bio sam blago nervozan pre postupka, jer nisam do tad radio dorzalne ožiljke", priseća se on. „Bio sam uplašen, pa bih se ponekad trznuo kada me malo oštrije recne, jer nisam navikao na takav osećaj".

Bardolf je sedmočasovni postupak opisao kao saradnju, i naglašava da je se jedino nisu slagali oko toga kada da naprave pauzu. „Dok sam pod njegovim nožem baš ogladnim, ali kada se zagreje on ne voli da prestaje, ali na kraju krajeva, to je zajednički poduhvat"! Bardolf je takođe dodao da mu je umetnik za telesne modifikacije takođe pomogao i oko konačnog dizajna i sledu obrazaca (kojih je bilo bezbroj). „Na ideje za telesne modifikacije je uticao skoro koliko i ja".

Njih dvojica od tada sarađuju na telesnim modifikacijama, od kojih je poslednja utrljavanje mastila na njegovu lopaticu sa koje je uklonjena koža, u profilu ženskog lica.

„Atmosfera dok radimo zajedno – bez obzira da li je u pitanju bazična ritualistička energija, ili neki smeliji i i fokusiraniji postupak – je uvek takva da mi pomaže da izdržim bilo kakav izazov sa kojim se uhvatimo u koštac. Uvek ću to pamtiti, kao i to kada me zeza kada vrisnem, jer me recne negde gde nisam očekivao".

Razgovarao sam sa još jednim umetnikom koji se bavi telesnim modifikacijama i zove se Šiva, i koji je Brenjakov prijatelj i kolega još otkako se ovaj švajcarski umetnik preselio u London. Šiva se takođe bavi nanošenjem ožiljaka i inverznim tetovažama, ali mi kaže da je Brenjak pionir grafičkih kožnih portreta po kojima je postao poznat.

„Stil grafičkih portreta je njegovo čedo i on je majstor za to", napisao mi je Šiva u mejlu. „Viđao sam kako mnogi to pokušavaju, ali rezultat nikada nije jednako dobar kao njegov".

Kada sam ga upitao šta Brenjak ostavlja zajednici telesnih modifikacija, odgovorio mi je, „Ovaj drkadžija će biti upamćen po tome što mi je bio mlađi brat, koji je od mene uvek pozajmljivao sečiva i opremu koju je zaboravio da naruči. Ali šalu na stranu, Jan je jedan od retkih umetnika koji unapređuju industriju nanošenja ožiljaka".

V. Vejl je osnivač izdavačke kuće Re/Search i pisac ključnog teksta dvadesetog veka o telesnim modifikacijama, pod nazivom Moderni primitivci. Marginalni istoričar – amater, poznat po tome što je pisao o povratku telesne umetnosti u zapadnom društvu, kaže da izgleda da se Brenjaku smeši obećavajuća karijera. „Ne želim da preterujem, ali čini mi se da on razvija novu paletu, domašaj, direkciju i vizuelni rečnik onoga što može da se učini sa telom".

Stvaranje grafičkih prizora uklanjanjem kože je krvav, mučan proces, i Brenjak ga opisuje kao posao kojem bi se posvetili samo entuzijasti koji su dobro upućeni u ovu potkulturu.

„Postoje dve vrste ljudi koje zanima telesna modifikacija", kaže on. „Ima onih za koje je to moda, a ima onih koje zanimaju istorija, kultura, i poreklo telesne modifikacije. Ovi drugi su skloni tome da ih više zanimaju rituali i pojedinosti ove potkulture, dok ovi prvi samo žele da modifikuju svoja tela na način koji „odgovara" određenoj ulozi ili željenom identitetu. Ne verujem da ćeš dopustiti da ti neko skalpelom guli kožu osim ako nisi ozbiljno posvećen takvom načinu života".

Pratite Jana Brenjaka na Instagramu i Tumbiru

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu