​Kako je to živeti sa „nanogicom“

Članak je prvobitno objavio Marshall Project

Ne mogu da spavam. Na nozi imam jednu napravu.

Zbog nje moram da se probudim sat vremena ranije da bih je stavio da se puni dok stojim pored punjača, kao kada puniš mobilni za taj dan. Zapravo, ne za ceo dan, već za 12 sati. Toliko traje baterija na uređaju. Gde god da se nalazim, moram da nađem utikač da se prikačim. Ako ga ne nađem, verovatno će me vratiti nazad na ostrvo Rajkers.

Naprava je moja nanogica, koju nosim već 63 dana. Nosim je plašeći se da će neko na poslu primetiti džombu. Kada idem na faks, plašim se da će je moji prijatelji primetiti i napustiti me. Guram je u farmerke, nadajući se da je neće uočiti. Ali što je više gurnem uz nogu, više me boli; noge mi utrnu skoro svaki dan. Pokušao sam da nosim zvoncarice.

Obreo sam se u zatvoru u 22. godini. Iako je u mojoj okolini bilo dosta nasilja dok sam odrastao, to je bio prvi put da sam upao u nevolju. Tokom jedne razmirice sam uzeo zakon u svoje ruke, jer tamo odakle ja dolazim, niko ne zove 92 upomoć – znamo koliko se policajci loše ponašaju prema ljudima kao što smo mi.

Kada sam došao kući, više nisam bio isti, a kuća mi više nije bila dom. Do kraja života ću morati da živim sa greškom koju sam napravio sa 22 godine. Nikada više neću biti svoj; uslovna sloboda diktira sve što radim.

Na uslovnoj slobodi sam već tri godine. Radim puno radno vreme u jednoj advokatskoj kancelariji, idem na fakultet, i blizu sam završetka osnovnih studija. Tri godine nisam prekršio nijedno pravilo, od kojih je jedno to da ne mogu da odem izvan pet njujorških opština, a drugo da svako veče moram da se vratim kući pre 9.

Nemam luksuz iskustva sa koledža, ni odlaska na koncerte, ni druženja sa prijateljima posle predavanja. Iz iskustva sam naučio da sa kolegama ne razgovaram o svojoj prošlosti, barem ne dok me bolje ne upoznaju. Ljudi se uplaše kada čuju da sam bio u zatvoru.

Zatim sam ponovo upao u nevolje s policijom i optužen sam za vožnju pod uticajem alkohola. Proveo sam 30 dana na Rajkersu i bio sam užasavajuće blizu toga da izgubim sve za šta sam se tri godine borio: semestar na fakultetu i dobru prosečnu ocenu, posao i oporavak posle zatvora. Noću sam se budio obliven hladnim znojem, istraumiran zbog toga što sam ponovo iza rešetaka. I iako sam se izjasnio da nisam kriv i tek me očekuje suđenje, moj službenik za uslovnu slobodu me je pozvao kada sam otišao sa Rajkersa i rekao mi da dođem da razgovaram sa njegovim nadređenim.

Nije se razgovaralo o pojedinostima. To se nikada ne radi; poziv je stigao i sastanak je zakazan.

Na dan sastanka sam se uspaničio. Ulazak u zgradu suda ti je zagarantovan. Izlazak nije.

_________________________________________________________________________

Zatvor Gvantanamo

_________________________________________________________________________

Dočekali su me detektori za metal i mnoštvo drugih osuđenika na uslovnoj slobodi, uglavnom crnaca i latino tipova, od kojih su mnogi bili u radničkim odelima, i čekali i do šest sati da ih prime. Kada me je moj službenik konačno primio, smesta mi je saopštio da će mi na nogu zakačiti elektronski uređaj za praćenje i da ću morati da ga nosim godinu dana, da bi mi ograničili kretanje, mada postoji mogućnost da mi je skinu i ranije, ako budem „predusretljiv".

„Ali već godinama sam predusretljiv", rekao sam. Kao i mnogo puta ranije, objasnio sam službeniku da studiram, da imam stalan posao i da se dobro vladam. „Postoji li rizik da ću pobeći? Da li često pravim prestupe?"

Što sam više govorio, on je bio sve više neprijateljski nastrojen.

Kasnije, dok sam se vozio autobusom, pogledao sam kvrgu na svojoj nozi i zaplakao.

Evo kako izgleda leto kada si pod prismotrom: više ne mogu da nosim šorts. Ne mogu da odem na plažu a da ne budem javno ponižen. Pitao sam svog službenika za uslovnu slobodu da li mogu da odem na utakmicu „Jenkija" za svoj rođendan, ali on me je odbio, jer bi mogla da potraje i duže od mog policijskog časa. Obično provodim Dan nezavisnosti sa svojom porodicom na Long Ajlendu, ali ove godine se ne usuđujem da pitam svog službenika za uslovnu slobodu za dozvolu da napustim opštinu.

Već tri meseca kombinujem tri para pantalona – jedina tri para koja mogu da sakriju napravu. Kada sam s kolegama, štrčim kao jedina osoba koja nosi farmerke; štofane pantalone su previše rizične, jer kada sednem, takve pantalone se podignu. Kada mi dođu nenajavljeni gosti, ja trčim da obučem farmerke.

Tokom dana, naprava mi postaje sve teža i sve više me boli, jer me raskrvari. Spuštam je niz članak zbog cirkulacije – ali onda bol postane nepodnošljiv, i ne mogu da pomerim nogu, a da ne zakukam.

Ta naprava me je takođe vezala za grešku koju sam napravio sa 22 godine. I bukvalno i metaforički, ta naprava mi je najveći uzrok bola.

Da ne bi prekršio pravila svoje uslovne slobode, autor je zatražio da bude predstavljen samo svojim inicijalima. M. M. je redovan student i zaposlen je u jednoj advokatskoj kancelariji u Njujorku. Već više od tri godine se nalazi na uslovnoj slobodi zbog višestrukih optužbi podnetih protiv njega nakon sukoba u kojem je učestvovao kada je imao 22 godine, i zbog ponovnog hapšenja nakon vožnje pod uticajem alkohola.

Ovaj članak je prvobitno objavio Marshall Project, neprofitna novinska agencija koja prati kazneni sistem SAD. Pretplatite se na njihove vesti, ili pratite Marshall Project na Fejsbuku ili Tviteru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu