Photo via flickr user La's_Finest
Predrag Peđa Stojaković, ili Peja, kako ga zovu Amerikanci otišao je i zvanično u legendu Sakramento Kingsa koji su izbacili iz upotrebe njegov bivši dres sa brojem 16 i podigli ga pod svod nekadašnje Arko Arene, kako je svi pamtimo iz vremena kada su on i Vlade Divac (čiji je dres takođe povučen iz upotrebe) plesali po NBA terenima širom severnoameričkog kontinenta.Glupo je sada, kao što svi rade, pričati samo o njegovim dostignućima i sa setom se prisećati neprospavanih noći kada su on i Divac držali naciju na nogama, a Lejkersi se mrzeli iz dna duše. Valjda reći i kakav je odnos lokalnih hejtera bio prema Peđi, da se i to ne zaboravi.
NBA je te 2002. godine bio gledan u Srbiji kao u vreme letećeg Majkla, verovatno i više, iako nisu na sve strane postojale kape sa grbom Kingsa da nas na to podsete, kao što je to bio slučaj u vreme vladavine Džordanovih Bulsa. Ko nije barem znao nekoga sa Čikago Buls kapom, kao da nije živeo u Srbiji devedesetih.Sada, kada smo se setili koliko je Stojaković zapravo bio veliki košarkaš, što nam uglavnom nije uspevalo poslednjih godina, mogli bi da napišemo tekst o tome kako je Peđa ubacio 1.760 trojki u NBA, zbog čega zauzima all-time deveto mesto. Možemo i da napišemo da je osvajač šampionskog NBA prstena 2011. sa Dalas Maveriksima. Da se sa devet godina zakašnjenja osvetio Lejkersima u finalu konferencije, kada je šutirao 6/6 za tri u četvrtoj utakmici. Ili da je trostruki ol-star igrač, dvostruki osvajač ol-star nadmetanja u šutiranju trojki, četvrti šuter NBA po procentu sa slobodnih bacanja (0,895%), ali i ne zaboravimo MVP Eurobasketa 2001. godine kada je Srbija osvojila zlato.Nažalost, upravo je ta reprezentativna karijera ona zbog koje se sigurno najbolji srpski šuter svih vremena, pamti kao svojevrsni izdajnik jer ne samo da je "okrenuo leđa naciji" (ista ona leđa zbog kojih je prekinuo karijeru), već je na kraju među dežurnim degenericima postao i čovek koji je bežao od lopte i nikada nije preuzeo odgovornost, jer je bože moj promašio ONAJ šut protiv Lejkersa. Govorimo o čoveku koji je, ponavljam, ČETVRTI šuter u istoriji NBA po procentu sa slobodnih bacanja i koji je kroz karijeru šutirao 40 odsto za tri poena! Kojem je i NBA napravio omaž, napravivši kompilaciju, na kojoj se vidi da je u karijeri itekako pogađao kada je bilo potrebno. Recimo kada se Kris Veber povredio i kada je preuzeo lidersko mesto u timu, sipajući iz noći u noć po 30 i više poena.
Prosto, Peđa je veliki sportista. Čovek je uvek govorio da je pre svega veliki rad zaslužan njegov smrtonosni šut. On jeste rođeni pobednik, jer kako bi drugačije dečak koji je od rata pobegao iz Slavonije, preko sobe u izbegličkom hotelu u Beogradu došao do ovih visina? Čini mi se da je to odlika pobednika.
Da Dirk Novicki ne postoji, rekao bih verovatno da se radi o najboljem evropskom igraču svih vremena koji je igrao u NBA. Zamislite, neki Amerikanci čak kažu da je Peđa zapravo najbolji šuter u ligi svih vremena.A kod lokalnih hejtera Peđa je naravno samo za tri godine uspeo da pređe put od "srpskog snajpera", do ženskog polnog organa u pežorativnom značenju, iako je vodio repku do evropskog zlata 2001. godine, a kasnije i svetskog u Indijanapolisu 12 meseci kasnije. Jebiga, takav smo narod pa ćemo na jutjubu do besvesti da gledamo Gurovićeve trojke i Bodiroga schools Anthony, ali Peđinih 20 poena sa te utakmice nećemo zapamtiti.
Stojaković nije bio umetnik kao Bodiroga, niti je ikada mogao da priđe velikom Bodiju kao dirigentu, ali je mogao da sipa, buši, trpa i zasipa, kako god želite, protivničke koševe do besvesti. Međutim, opet, takvi kakvi jesmo, očekivali smo da Peđa sledeće 2003. godine, kao kapiten našeg tima na EP u Švedskoj, uzme loptu i dribla i šutira trojke do iznemoglosti. Kao i kada smo u Dejanu Stankoviću ničim izazvanim videli Piksijevog naslednika.Stojaković se iz Skandinavije vratio sa distorzijom skočnog zgloba zbog koje je propustio četvrtfinale, polomljenim nosem, prosekom od 21,7 poena po meču… ali nikoga nije bilo ni briga što se to desilo jer je šesto mesto predstavljalo debakl za srpsku košarku. Ako mu je narod to i nekako "oprostio", pa i to što je propustio Olimpijske igre 2004. godine kada smo ispali u grupi i obrukali se još više po povratku Željka Obradovića na klupu, Stojaković je zapečatio izdajnički status kada je odbio da zaigra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, koje je krunisalo het-trik vezanih neuspeha jedne košarkaške velesile naviknute na trofeje. Kako to smešno izgleda 2014.godine, kad se setimo kakve smo blamove doživljavali u međuvremenu.Pričalo se da je rekao "ne" reprezentaciji zbog sukoba sa Obradovićem koji je datirao još od Olimpijskih igara u Sidneju, ali šta god da je bio razlog, Peđa je definitivno čovek koji nas je toliko zadužio i uveseljavao, da je sramota što su praktično svi njemu okrenuli leđa, a ne on nama. Njegov odlazak iz Kingsa, ali i iz reprezentacije se manje više poklopio i Stojaković gotovo da je nestao sa radara interesovanja sve do poslednje godine njegove bogate karijere kada je osvojio šampionski prsten, mimo svih očekivanja, uspevši i da u 34. godini ima značajan doprinos rušenju bivšeg Majamijevog trojstva Džejms-Vejd-Boš.
Reklame
NBA je te 2002. godine bio gledan u Srbiji kao u vreme letećeg Majkla, verovatno i više, iako nisu na sve strane postojale kape sa grbom Kingsa da nas na to podsete, kao što je to bio slučaj u vreme vladavine Džordanovih Bulsa. Ko nije barem znao nekoga sa Čikago Buls kapom, kao da nije živeo u Srbiji devedesetih.Sada, kada smo se setili koliko je Stojaković zapravo bio veliki košarkaš, što nam uglavnom nije uspevalo poslednjih godina, mogli bi da napišemo tekst o tome kako je Peđa ubacio 1.760 trojki u NBA, zbog čega zauzima all-time deveto mesto. Možemo i da napišemo da je osvajač šampionskog NBA prstena 2011. sa Dalas Maveriksima. Da se sa devet godina zakašnjenja osvetio Lejkersima u finalu konferencije, kada je šutirao 6/6 za tri u četvrtoj utakmici. Ili da je trostruki ol-star igrač, dvostruki osvajač ol-star nadmetanja u šutiranju trojki, četvrti šuter NBA po procentu sa slobodnih bacanja (0,895%), ali i ne zaboravimo MVP Eurobasketa 2001. godine kada je Srbija osvojila zlato.Nažalost, upravo je ta reprezentativna karijera ona zbog koje se sigurno najbolji srpski šuter svih vremena, pamti kao svojevrsni izdajnik jer ne samo da je "okrenuo leđa naciji" (ista ona leđa zbog kojih je prekinuo karijeru), već je na kraju među dežurnim degenericima postao i čovek koji je bežao od lopte i nikada nije preuzeo odgovornost, jer je bože moj promašio ONAJ šut protiv Lejkersa. Govorimo o čoveku koji je, ponavljam, ČETVRTI šuter u istoriji NBA po procentu sa slobodnih bacanja i koji je kroz karijeru šutirao 40 odsto za tri poena! Kojem je i NBA napravio omaž, napravivši kompilaciju, na kojoj se vidi da je u karijeri itekako pogađao kada je bilo potrebno. Recimo kada se Kris Veber povredio i kada je preuzeo lidersko mesto u timu, sipajući iz noći u noć po 30 i više poena.
Prosto, Peđa je veliki sportista. Čovek je uvek govorio da je pre svega veliki rad zaslužan njegov smrtonosni šut. On jeste rođeni pobednik, jer kako bi drugačije dečak koji je od rata pobegao iz Slavonije, preko sobe u izbegličkom hotelu u Beogradu došao do ovih visina? Čini mi se da je to odlika pobednika.
Reklame
Stojaković nije bio umetnik kao Bodiroga, niti je ikada mogao da priđe velikom Bodiju kao dirigentu, ali je mogao da sipa, buši, trpa i zasipa, kako god želite, protivničke koševe do besvesti. Međutim, opet, takvi kakvi jesmo, očekivali smo da Peđa sledeće 2003. godine, kao kapiten našeg tima na EP u Švedskoj, uzme loptu i dribla i šutira trojke do iznemoglosti. Kao i kada smo u Dejanu Stankoviću ničim izazvanim videli Piksijevog naslednika.Stojaković se iz Skandinavije vratio sa distorzijom skočnog zgloba zbog koje je propustio četvrtfinale, polomljenim nosem, prosekom od 21,7 poena po meču… ali nikoga nije bilo ni briga što se to desilo jer je šesto mesto predstavljalo debakl za srpsku košarku. Ako mu je narod to i nekako "oprostio", pa i to što je propustio Olimpijske igre 2004. godine kada smo ispali u grupi i obrukali se još više po povratku Željka Obradovića na klupu, Stojaković je zapečatio izdajnički status kada je odbio da zaigra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, koje je krunisalo het-trik vezanih neuspeha jedne košarkaške velesile naviknute na trofeje. Kako to smešno izgleda 2014.godine, kad se setimo kakve smo blamove doživljavali u međuvremenu.Pričalo se da je rekao "ne" reprezentaciji zbog sukoba sa Obradovićem koji je datirao još od Olimpijskih igara u Sidneju, ali šta god da je bio razlog, Peđa je definitivno čovek koji nas je toliko zadužio i uveseljavao, da je sramota što su praktično svi njemu okrenuli leđa, a ne on nama. Njegov odlazak iz Kingsa, ali i iz reprezentacije se manje više poklopio i Stojaković gotovo da je nestao sa radara interesovanja sve do poslednje godine njegove bogate karijere kada je osvojio šampionski prsten, mimo svih očekivanja, uspevši i da u 34. godini ima značajan doprinos rušenju bivšeg Majamijevog trojstva Džejms-Vejd-Boš.
Ovaj tvit koji su Kingsi retvitovali je verovatno i najbolji pokazatelj kako su ljudi mogli da ga cene tokom cele karijere za ono što je učinio, iako im nije doneo šampionske pehare. Mnogi među nama to nisu umeli da cene.Literally 1000's of the 17317 staying late to take a pic with Peja's banner. — Chris Granger (@cgkings)December 17, 2014