Da li sam postao seronja zato što su mi se roditelji razveli?

Problem sa ovom pričom je taj što svojevoljno ne znam mnoge detalje. Mnogi bi pomislili da bi me to diskvalifikovalo kao naratora – verovatno naročito oni ljudi o kojima ova priča uglavnom govori. Jednom sam pokušao da navedem majku da mi ispriča šta se dogodilo, da bih eventualno počeo drugačije da razmišljam o sebi, dok sam još uvek bio dovoljno mlad da ta opcija bude moguća.

Delili smo hotelsku sobu tokom putovanja na koje je povela svu svoju decu, proleća pre završetka koledža. Svi smo dobili po jednu etapu putovanja po Evropi. Jedno je bilo u Londonu, drugo u Parizu. Ja sam izabrao Atinu. Posle nekoliko dana i 80 sati provedenih s njom, osetio sam se dovoljno odvažno da je pitam. U zatvorenom prostoru, u zaista maloj sobi, ona je pristala. Gledajući u svoju sudoku svesku, možda da bi se okuražila, počela je od onoga što sam i želeo: od poslednjeg dana. Pitao sam je posebno za njega, kao da je uopšte postojalo nešto tako tehnički čisto, kao što sam ja to zamišljao. Posle samo nekoliko reči sam shvatio – mislim da je sve što je rekla bilo, „Pa, tvoj otac", pre nego što sam je prekinuo – da u stvari ne želim da znam. Zadovoljan sam svojim sećanjima onakvim kakva su, iako nisu srećna. Čak iako bi istina ugrozila mit koji sam stvorio.

Evo šta se zaista dogodilo: otkrio sam da ne znam čak ni kog uzrasta sam bio kada su mi se roditelji razveli. Bio sam siguran da sam bio star dva meseca. Ali kada je moja mama pročitala moj esej o mojoj prvoj tetovaži, u kome pominjem razvod, imala je poruku za mene.

„Sjajan je", rekla je, kao da bi neka majka imala drugačiji komentar. „Ali mogu li u nečemu da te ispravim? Imao si osam meseci kada smo se tvoj otac i ja rastali. A ne dva".

Uvek sam mislio da sam imao dva meseca. Tako pričam tu priču – koju često koristim, i koja je od ključnog značaja za to kako se ja osećam, povodom svega.

„Šta ja znam o ljubavi", refleksno bih odgovorio kada bi me neka žena sa kojom se zabavljam pitala o čemu razmišljam, ili kada bi me pitala da li i ja prema njoj osećam isto što i ona prema meni. „Moji roditelji su se razveli kada sam imao dva meseca".

Govorio sam to da ih šokiram i prekinem razgovor, i uvek mi je i uspevalo. Jednoj osobi sam to stalno govorio, rastegnuvši trodnevni raskid na kraju koledža na tri godine agonije, sve vreme je podsećajući da nisam namerno zao i maliciozan – da jednostavno ne znam šta da mislim povodom ljubavi. Uspelo je. Uvek uspe da ućutka ljude, jer ničiji roditelji nikada nisu toliko hladni i bezdušni da se razvedu kada im dete ima dva meseca.

Izgleda čak ni moji.

Nisam promenio način na koji pričam tu priču, kao ni razloge da to činim. Koristio sam je da ubedim sebe da me roditelji nisu odgojili u porodici punoj ljubavi. Ne da me nisu voleli – voleli su me i vole me. Ali znate ono kad lekari preporučuju roditeljima da puštaju bebi klasičnu muziku dok je još u majčinom stomaku, da joj pobude inteligenciju? Da su se moji roditelji rastali onda kada sam ja verovao da jesu, to bi značilo da sam ja počeo da se formiram uz dranje i viku, uz zvuke veze koja se raspada.

Zbog toga često razmišljam o tome kako je bilo kada sam bio beba. Zaista ne znam šta me je dočekalo na ovom svetu, ali mi je ipak teško da poverujem da to nije bilo loše. Zamišljam da sam razumeo bes i otrov pre nego što sam bio u stanju da razumem šta te reči znače.

Nosio sam se sa time na svoj način. Bio sam loš prema svakoj ženi sa kojom sam ikada bio u vezi. Sve sam ih varao, svaku od njih (bilo ih je samo tri, ali ipak). Započinjao sam svađe i lagao. Dobar je osećaj pokušati da nekoga povrediš, jer to je ono što se od tebe i očekuje. Da povređuješ one koje voliš.

Postoji još jedna priča o odnosu mojih roditelja koju pričam ljudima, koja je usađena u mene, ali je možda takođe besmislica. Počinje tako što moja majka razgovara telefonom s mojim ocem. Koliko se sećam, bila je ljuta, ali možda i nije. Svađali su se – raspravljali, razgovarali, šta god – oko toga ko će da vozi. Bili su organizovani tako da nas majka petkom posle škole odvozi kod našeg oca. Nedeljom popodne, posle crkve, otac bi nas vratio u naš dom (nije voleo što tu kuću nazivamo „domom", ali kada si dete, nema šanse da kuću u kojoj provodiš dva dana nedeljno prihvatiš jednako kao kuću u kojoj provodiš pet). Taj raspored se nikada nije menjao. Problem je ovog puta bio u tome što ni mama ni tata nisu želeli da obave celu turu usred snežne mećave.

Mislim, padao je sneg. Možda je bila mećava, a možda je samo paduckao. Šta god da je bilo u pitanju, bilo je dovoljno da odrasli puteve proglase rizičnim.

Ako niste iz Severne Virdžinije, onda nikada niste čuli za tržni centar Seven Korners, i to je savršeno u redu. To je samo jedno mesto. Ono zbog čega je ostavio toliko dubok trag na mene je to što se nalazi tačno na pola puta između kuća moje majke i mog oca. Sećam se da su se oko toga svađali preko telefona. Koja tačka na mapi bi bila fer mesto susreta? I tu se moja priča nastavlja, kada moja sestra i ja, umotani u zimsku odeću, tumaramo po neočišćenom parkingu Fadrakera u Seven Kornersu, prelazimo iz jednih kola u druga, dok je najvažnija stvar bila da se primopredaja obavi pre nego što postane isuviše opasno za vožnju.

Ovo nije neka priča za pamćenje, i ponekad čak nisam ni siguran da se to dogodilo. Ali sigurno se dogodilo, s obzirom da je razlog za jedno od mojih najbeskompromisnijih načela.

„Teško mi je da poverujem da postoji bezuslovna ljubav", sećam se da sam rekao jednoj ženi dok smo bili u krevetu (ona je popila četiri, a ja verovatno nekih 12 pića), kada me je pitala da li nas dvoje imamo budućnost, „kada slušaš kako ti se roditelji svađaju oko toga koliko daleko treba da se odvezu da bi te pokupili".

Nisam želeo da imam budućnost ni sa kim, ako budućnost može tako da izgleda. Ljudi mi uvek, uvek govore kako neće biti tako, kako su oni drugačiji, ali sama spoznaja da može tako da bude meni je dovoljna da se isprepadam i pobegnem. Da prestanem i da pokušavam. Nije li to ispravno? Da to izbegnem, da ja ne bih nekome to priredio? Svom detetu?

Moji roditelji su se svađali oko svega vezanog za nas. Oko toga kako nas vaspitaju. Oko toga u koje škole treba da idemo (Ne znaš šta je život dok ne čuješ jednu stranu svađe preko telefona, oko toga da li treba ponovo da te vode na test za nadarenu i talentovanu decu). Ili na koji način da nas disciplinuju.

Kada bi bili pritisnuti da to objasne, moji roditelji bi davali odgovore kao što su, „Pa, da, naravno da smo se svađali, ali samo zato što smo za svakog od vas želeli najbolje".

To ne može da se ospori, ali takođe deluje i šablonski. Kao da je održan kongres na kojima su svi razvedeni roditelji dobili priručnik. „Kažite ovo. Vaša deca će to morati da prihvate". Pretpostavljam da mi je drago što roditelji imaju priliku da izgovaraju takve stvari. To je sigurno teško. Ima stvari koje moraš da znaš i na koje možeš da se osloniš.

„Barem vas nismo huškali jedno protiv drugog". Svako dete je čulo ovo. Naravno, nisu, ne direktno. Mama nam je uvek govorila da ne treba loše da se osećamo kada se posvađamo s tatom. Da je to u redu. Da li je to poteklo od njenih osećanja prema njemu? Mi smo je slušali. Možda bismo se isto osećali i bez tog njenog saveta, ali ipak, ona je pridonela tome. Da li je naš tata bio kriv što nismo bili dovoljno bliski s njim da bismo mogli da razumemo stvari i iz njegovog ugla? S druge strane, da li on dobija poene zbog toga što se nikada nije ponavljao? Zato što sva deca prate rezultat, koliko god pristrasno.

Srećom, od razvedenih roditelja se ne očekuje mnogo. Sve što treba da čine je da ne budu grozni.

A moji nisu bili. Nisu bili grozni. Rekao bih. Ne znam. Rekao bih da je bilo u redu. Ja sam u redu, mislim. Mogao sam da ispadnem i gori.

Ali ono što sigurno znam o sebi je da sam samo jednom video svoje roditelje da se svađaju oči u oči. To je čar toga kada si isuviše mali da bi se sećao njihovog rastanka. Za razliku od mojih drugara čiji su se roditelji razveli kada smo bili pri kraju osnovne škole ili u srednjoj, lii kasnije, ja nikada nisam doživeo metež koji prethodi rastanku. Uglavnom sam zbog toga zahvalan.

Ima dana kada nisam. U koledžu sam se zabavljao sa jednom devojkom sa kojom sam se svađao o odnosima naših roditelja. Njeni – koji su po mojim najboljim saznanjima i dalje u braku – su se svađali tokom čitavog njenog detinjstva. Pričala je da je bilo užasno. Da ju je bolelo da to gleda. Da bi pobegla u sobu kada bi došlo do toga.

„Barem si ih gledala zajedno", iznosio sam kontraargument (nikada nisam bio dobar u empatiji). Pretpostavljam da je ideja iza moje opaske bila da bih ja, da sam iskusio kako je to kada te neko drži u naručju u dnevnoj sobi, kako je kada se njih dvoje dodaju tobom i smeše – znajući da je svet dobar, zato što su jedno s drugim – bio drugačija osoba. Možda bih. Obe moje sestre su bile starije od mene kada se to dogodilo, i obe su danas divne osobe. Najbolje moguće majke. One su zabrinute za svoju decu, ali ja nisam. Njihova deca će biti dobro.

U svakom slučaju, jedini put sam video moje roditelje kako se svađaju kada sam imao 20 godina, kada sam na Dan pobede bio uhapšen zbog vožnje u pijanom stanju.

Osetili su potrebu da budu sa mnom, zajedno, i da se ponašaju kao roditelji. Do sastanka je došla nakon izricanja moje presude, zato što su mislili da je država bila isuviše blaga prema meni, i da i oni treba dodatno da me kazne.

Našli smo se u Starbaksu u onom istom tržnom centru Seven Corners. Nijedno od njih se nije ni pomaklo od one snežne oluje, i nijedno ni drugo ni ovog puta nije bil voljno da se odveze makar i pedalj dalje. Moj tata je došao sa žutim blokčićem u rukama, u kojem je svojim nečitkim rukopisom zapisao koje sve teme je želeo da pretresemo: da li će mi biti dozvoljeno da naredni semestar provedem u Južnoj Africi (neće), da li mogu da se vratim na koledž (mogu, kurac), i još gomilu drugih sranja, kao što je bilo to kod koga od njih ću da živim. Svi smo uzeli kafu. Pili smo i razgovarali. Posle petnaest minuta, još uvek na temi da li mogu da se vratim na koledž, počeli su da se svađaju. Prestali su da razgovaraju o meni, i počeli da se svađaju oko nečega potpuno drugog. Oko čega su se prepirali? Nisam mogao da se smaram dešifrovanjem njihovih reči, jer isprva nisam mogao da verujem da se svađaju predamnom u trenutku kada pokušavaju da me spasu. Ali onda sam počeo da uživam. I to mnogo.

Ovako to izgleda, pomislio sam.

To leto mi je bio nadaleko najdepresivnije razdoblje u životu. Probudio sam se u zatvoru, otac me je pokupio, odveo kod moje pobesnele majke, nisam uspeo da im objasnim šta sam uradio, a onda je došlo do tog sastanaka kojeg sam se najviše pribojavao. Ali zatekao sam se tu, i radosno gledao taj trenutak. Nisu primetili, ali ja sam se kezio. Moji roditelji su se ponašali kao normalni roditelji. Nesavršeni, ne baš u ljubavi, ali zajedno. Tu. Moji mama i tata.

To sam pokušavao da objasnim svojoj devojci. To je ono što ona nije shvatila. Neka se svađaju do mile volje, barem možeš da kažeš, „moji mama i tata". Zajedno, u istoj prostoriji. Završavaju jedno drugom rečenice. Retko sam imao priliku da to izgovorim.

Sada, kada jedna moja sestra ima bebu, a moja druga sestra dvoje dece, moji roditelji češće borave u istoj prostoriji. Obično na Dan zahvalnosti, ali ponekad i drugim povodom: rođendani, polazak u obdanište. Majku mu, mislim da su jednom čak i oboje stajali pored tobogana, dok je neko od njihovih unučadi klizilo niz njega. Kada su ti susreti počeli, kada bi im se putevi prvi put ukrstili u nekom foajeu, ili na parkingu, ili u parkiću gde se njihovi unuci bezbrižno igraju, moji mama i tata bi se pozdravili. Upravo onako kao što možete da zamislite, bili su učtivi, napeti, i toliko, toliko neiskreni. I svaki put kada se to dogodi, meni dođe da zaplačem od sreće.

A zatim, čim završe sa pozdravljanjem i odu u suprotne krajeve prostorije i više ne komuniciraju, meni opet dođe da zaplačem.

Onda se setim da smo svi odrasli ljudi. I da je isuviše kasno da bi me bilo briga.

Dejvid Kavući je urednik u BroBible. Na Tviteru je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu