Reklame
Stubac

Kada se pozeri raspričaju na koncertu

Koja poenta je dati pare za nešto što te preterano ne zanima? To je pitanje na koje odgovor znaju samo oni smarači koji ne zatvaraju usta na većini koncerata u glavnom gradu.

pisao Vladimir Skočajić
22 Februar 2016, 11:24am

Foto via Flickr/ korisnik belgraded.com

Moto mog života je "živi i pusti druge da žive". Idi go ulicom, u svoja četiri zida imaj seks sa štekerom, promukni navijajući da tvoj tim (šta god "tvoj" podrazumevalo) da gol/koš, nosi cipele i trenerku, furaj majicu Ramones tripujući da si buntovnik iako imaš 45 i šlihtaš se gazdi koji te plaća više od svih koje poznaješ, zakači CD o retrovizor da te radar ne bi uhvatio, uzdaj se u zvezde i horoskop ili pusti nokat na malom prstu iako si muško i ne sviraš gitaru (uvo se svakako neće samo očistiti). Dok god mene niko direktno ne ugrožava, nemam problem sa bilo čim šta on/ona radi. Vazda bilo i biće.

I sâm se ponašam u skladu sa tim načelom. Priznajem, odstupao sam samo kada je u pitanju duvanski dim i glasna muzika. Međutim, što sam stariji, komšije sve ređe uživaju u mojoj muzici. Jako retko pustim neku pesmu do daske, a ako mi se baš sviraju vazdušne gitare, stavim slušalice. Što se tiče duvanskog dima, njime još uvek trujem nevine, ali samo na mestima gde je to eksplicitno dozvoljeno. Ne pušim ni u svojoj gajbi, a kamoli u stanu nepušača. Dakle, mogu reći da sada gotovo kompletno poštujem pomenuti moto, što mi daje još više prava da od drugih tražim isto. Nažalost, drugi deo prethodne rečenice se gotovo svakodnevno igra sa mojim živcima.

Pročitajte i: Noćni razgovor sa Beogradom o odlasku

Ljudi bacaju đubre kroz prozor, parkiraju gde stignu, kupaju se samo nedeljom i onda sednu pored tebe u busu, ne kupe izmet za svojim kućnim ljubimcima, ili šuškaju kesicama čipsa u bioskopu, pa kada ga pojedu otvore smoki, a onda kokice. To što uglavnom takvima smetaju oni kojima je probušen jezik ili su nedaj bože gej, priča je za poseban tekst. Kako sam matoriji, sve manje imam živaca za samožive kretene koji misle da se Zemlja okreće samo za i zbog njih. Još uvek nisam postao onaj džangrizavi matorac koji će im to nabijati za nos, ali ne mogu da garantujem koliko će to trajati. Međutim, postoji jedna posebna vrsta kretena prema kojima nisam imao toleranciju ni kada sam imao 18, a kamoli sada sa 38. U pitanju su pozeri koji ne zatvaraju usta na koncertima.

Kao neko kome muzika u životu predstavlja mnogo više od puke zabave, odlazak na koncerte doživljavam kao smisao svog bitisanja. Godišnje pogledam između 20 i 50 koncerata, u zasvisnosti od toga "kako je rodilo". Mnogo puta sam mesecima čekao neku svirku, odbrojavaći dane kao vojnik na onom džepnom kalendaru, čiju poleđinu krasi fotka gole cice. Za koncerte sam davao poslednji dinar, a nekoliko puta sam i pozajmljivao pare. Gotovo uvek sam u prvim redovima, jer me zanima da čujem i vidim ono što sam do tad samo slušao. Koncerte na kojima bih stajao pozadi obično sviraju muzičari koji su mi "onako", a to znači da neću otići na njihovu svirku. Koja poenta je dati pare za nešto što te preterano ne zanima?

Foto via Flickr/ korisnik James Cridland

To je pitanje na koje odgovor znaju samo oni smarači koji ne zatvaraju usta na većini koncerata u glavnom gradu. Toliko puta nisam mogao da uživam u ključnom delu pesme jer je ona baš tog trenutka morala da saopšti drugarici kako je videla tuniku na sniženju u onoj radnji na Slaviji, ili je on morao baš tada ortaku da objasni kako njega neće zajebavati nijedna riba, ma kolike da su joj sise. Moj bes je toliki, da kada bi svako mogao legalno, po zakonu, da oduzme nekome život, gotovo izvesno bih to pravo iskoristio na nekom davnom koncertu. I onda bih se na svakom sledećem bnervirao što to pravo nisam sačuvao za taj.

Znam da nisam jedini kog nerviraju takvi smarači, ali za razliku od većine koja se mršti ili se pomera u drugu stranu, ja delam. Prvo se okrećem i zurim u njih jednu strofu. Ako to ne upali, prilazim im i sa prijateljskim izrazom lica ih zamolim da budu malo tiši. To većinu postidi i uglavnom se utišaju ili odu na drugi kraj kluba. Međutim, ako ni to ne upali, momak koji uporno ne zatvara usta izlaže se privilegiji da upozna onu moju nepacifističko-desničarsku stranu koja se javlja jako retko, i to samo na onim najvećim koncertima. Kao što je na primer bio Dinosaur Jr.


Pogledajte i VICE meets Nik Kejv:


U pitanju je jedan od mojih najdražih bendova svih vremena. Prvi put sam ih gledao u Španiji 2005, a drugi put tri godine kasnije na Tašmajdanu, na onom stadionu koji se još uvek renovira i kog će verovatno svečano otvoriti u nekoj predizbornoj kampanji 2022. To veče su svirali još i Stooges i Električni orgazam, ali ja sam bio na Tašu samo zbog Džeja Meskisa. Ako niste slušali Dinosaur Jr, treba znati da su oni mnogo bučan bend, tako da moraš biti baš mnogo veliki idiot kako bi smetao nekom. A jedan takav je bio pored mene, u prvom redu. Nekoliko puta je viknuo "Igiiiiiii!!!!", dozivajući Stooges valjda. Posle drugog "Igija" sam ga zamolio da ne viče, on me samo pogledao blentavom pogledom i iskulirao. Kod trećeg "Igija", koji je bio najglasniji do tad, prišao sam mu, čvrsto ga zagrlio i privukao mu uvo svojim usnama. Ni činjenica da je bazdio na alkohol i da verovatno nije bio mnogo svestan svojih postupaka, nije mogla da probudi Gandija u meni. Čvrsto sam mu stegnuo vrat i na uvo procedio "Molim te, ućuti". Kada je momak koji je bio sa njim, video da stoka od 140kg (koliko sam tada imao) čvrsto drži vrat njegovog ortaka, bilo mu je jasno koliko je sati. Pokazao mi je rukom da je sve ok, obgrlio druga i odveo ga na drugi kraj terena. Poslednji put sam se tukao dok je predsednik Jugoslavije bio Raif Dizdarević, ali dugo nisam bio bliži pesničenju od te večeri. Srećom, najgore je izbegnuto i ostatak koncerta sam uživao u svemirskim solažama Džeja Meskisa.

Najgore je na malim, akustičnim koncertima. Tu je muzika tiha i svaki žamor može da pokvari uživanje i tebi, ali i muzičaru. Tako je američki singer-songwriter Dejvid Dondero, koji je sâm na bini KC Grada svirao akustičnu gitaru, bio prinuđen da prekine sviranje. Savamalski pozeri su toliko blebetali, da nije bilo moguće utišavati jednog po jednog. Više od pola kluba je pričalo. U jednom momentu, Dejvid je stao usred pesme. Spustio je glavu i ćutao. Oni su i dalje pričali. Tek posle 2-3 minuta, postali su svesni da muzičar ne svira zbog njih. Konačno je nastao muk. Dejvid je podigao glavu, rekao "Thank you" i nastavio da svira. Bilo me je sramota u njihovo ime. Mislim da nisam osećao takav blam sve do pre par nedelja kada sam pogledao video u kome Er Srbija pruža podršku srpskim vaterpolistima.

Iako nemam mnogo iskustva po internacionalnim svirkama, znam da pričanje na koncertima nisu izmislili beogradski pozeri, kao ni da to nije pojava od juče. Svi znamo šta se dešavalo Bitlsima šezdesetih i zašto su prestali da idu na turneje. Nesrećni Nik Drejk je još početkom sedamdesetih batalio održavanje koncerata zbog engleskih kretena koji nisu zatvarali usta dok je svirao "Pink Moon" na akustičnoj gitari.

Što se ličnog iskustva tiče, znam da se u zagrebačkom KSET-u često blebetalo, u Španiji takođe. Kada sam gledao Mazzy Star u Barseloni, morao sam da utišavam jednu super slatku Španjolku. Priznajem da je jeres da se takvoj cici obraćaš sa zahtevom da sklopi one divne usne, ali kada je Houp Sandoval na bini, nije da baš imaš neki izbor. Takođe na španskom koncertu Nilsa Frama (koji svira klavir), prisustvovao sam sceni kada ljudi utišavaju momka koji piše poruku na telefonu. Pri tom su mu dugmići vibrirali dok je kuckao, nije bio uključen zvuk. To se zove rafinirano uho. Jbg, solo klavir je solo klavir. Brk mi se razvukao u osmeh na tu scenu, priznajem. Ne srećeš baš svaki dan pacijente veće od sebe.

Foto via Flickr/ korisnik belgraded.com

Neko bi pomislio da muku muzičara kog publika ne sluša niko ne razume bolje od njegovih kolega. No, to izgleda nije baš uvek tako. Na koncertu Marka Lanegana u bioskopu Doma omladine, odnosno koncertu grupe Calexico na Kalemegdanu, bio sam svedok da su muzičari iz nekih uglednih beogradskih bendova pričali kao navijeni. I to nimalo tiho, a neki od njih sve vreme. Nekoliko meseci kasnije sam prevrtao očima kada sam čuo da ih nervira što na njihovim koncertima publika blebeće. Ima Slavoj Žižek pravo kada kaže da levičari vole revolucije, ali samo kada se dešavaju daleko od njih.

Ko su ljudi koji pričaju na koncertima? Teško je generalizovati, ali recimo da su to mahom oni kojima je pakovanje važnije od sadržaja. Oni pre svega vole da vide i budu viđeni, da objašnjavaju drugima kako stoje stvari (po pitanju bilo čega) ili da naprave selfi sa binom u pozadini. Znači pozeri. Zašto ljudi pričaju na koncertima? Postoje dva odgovora. Jedan je da su se tu našli sticajem okolnosti, dobili su džabe kartu, upoznali ribu/tipa kog žele da muvaju, ne sviđa im se svirka itd. Drugi je zato što su kreteni. Zašto ne odu sa svirke ili bar u zadnji deo kluba? Zato što će im u tom slučaju biti teže da sutra na društvenim mrežama pametuju kako je zvuk bio loš, koje su boje bile basistine cipele i kako bend nije svirao njihovu omiljenu pesmu. Kako ih sprečiti da blebeću? Najbolji način je kada promoter organizuje koncert na kome se sedi. To psihološki deluje na ljude i na svim tim sedećim svirkama gotovo muva se ne čuje. Nažalost, sedi se uglavnom na koncertima za koje se zna da će biti tihi ili na onim koji imaju direktnije veze sa umetnošću nego sa popularnom muzikom (klasika, džez, avangardna i eksperimentalna muzika). Na onim regularnim se gotovo uvek stoji, tako da je odgovor na poslednje pitanje – ili nikako, ili ovako kao ja.

PREPORUČUJEMO:U patroli kroz jednu od najopasnijih narko-zona na svetu

Već sam izneo svoj stav kako se borim protiv pomenutih smarača. Nemam nameru da ga menjam, pacifizujem ili dodatno radikalizujem. Osim ako baš ne budem primoran. Dakle, ako se nađete u prvim redovima neke svirke koju nedeljama najavljujem u svojoj emisiji Gistro FM, ako ne umete kulturno da šapućete sa svojim sagovornikom kao sav normalan svet (znam ljude koji su razgovarali tokom celog koncerta, a da nikome nisu smetali), ako ste glasniji od muzike koja dolazi sa bine, budite sigurni – smaraću vas. Način na koji ću to raditi, zavisi samo od vas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu