Reklame
Putovanja

​Brioni su sve što volim: vlast, estrada i životinjice

Jedna krajnje lična priča o Brionima.

pisao Marija Ratković
29 Jul 2016, 9:00am

Fotografije: autorka

Pa nije ON bio lud, znao je šta valja. Ta rečenica se najčešće šuška u pola glasa, na svakom koraku u Fažani, malom istarskom gradiću sa koga puca pogled na Brionski arhipelag od četrnaest ostrvaca. Za Brione/Brijune su ljudi uglavnom čuli po omiljenom Titovom odmaralištu, iako istorija naseljavanja ove geolokacije seže do starog Rima i još dalje, do dinosaurusa. Brioni su najslikovitije mesto u Jugoslaviji mislim, jer oni objedinjuju sve suprotnosti koje je moguće zamisliti: stari Rim, Austrougarsku i socijalizam, crvenu buržoaziju i radništvo, nacionalni park i ekskluzivno letovalište, bicikl i jahtu, helihopter i pozorište, golf i dinosaurusa, paprikaš i šampanjac na plaži, besplatne ležaljke i skupe bebisiterke, Indiru Gandi i Anđelinu Džoli, Srbe i Hrvate, Miru Marković i Kolindu, afričku savanu i mediteransku makiju.

Brioni: My love story

Moja priča o Brionima je krajnje lična. Nikad nisam bila, ali kao da jesam, jer je moj ćale tamo služio vojsku sedamdesetih. Koliko je dece ikada želelo da poseti ćaletovu kasarnu i uveri se u verodostojnost priča iz vojske? Nula? Zamislite sve priče iz vojske koje su vas ikada smarale i za Brione to pomnožite sa hiljadu. U mom spartanskom odgoju, vojska je očekivano imala značajno mesto, a moj tata je u mojim očima prošao nemoguću obuku za marince, posle čega je bio predsednikova garda, obučen u belo mornarsko odelce, između slikanja sa poznatim ličnostima, varijetetskih večeri, sunčanja, kroćenja lavova, jahanja medveda spašavanja malih medvedića (ovo je iznuđeni kraj jer sam doživela fras na njegovu priču o izgubljenom mečetu) i ostalih mogućih i nemogućih sumnjivih priča. Svaki put kada bi se pomenula priča o vojsci, on je bio neprejebiv, jer do dan danas ne poznajem nikoga ko je služio vojni rok na kontroverznijem i eksluzivnijem mestu. Njegove priče od Briona su za mene napravile mitsko mesto gde se susreću sve moje ljubavi - vrhovna vlast, jet set estrada i slatke životinjice.

Za mene, Brioni su kao ultimativno ostvarenje sna, "high castle" dvor u kome cveta komunizam, temeperatura je optimalna, kadilaci tiho kruže vozeći markantne rukovodioce u savršeno skrojenim odelima, dok retke ptice veselo cvrkuću, zrikavci zriču, bambi bezbedno skakuće sa mamom i tatom po šumici, komarci ne postoje, a prelepe glumice i pevačice se savršeno stilizovane sunčaju na plaži. Kad pomislim na Brione, ne znam dal bih pre bila Tito, jelen ili Sofija Loren. Brioni su bili sve što sam ikada mogla da zamislim kao #lifegoals, moj vizuelni orgazam, koji je dočarao tek Paolo Sorentino u svojim filmovima.

Nije svejedno - Brioni ili Brijuni

Meni je trebalo pola života prvo da ukapiram kako se pravilno kaže Brioni ili Brijuni. Tome nimalo nije pomogla ravnomerna upotreba oba naziva širom Istre, jer nacionalni park se zove Brijuni, ali se poslastičarnica na rivi zove Brioni, jedan brod je Brijunka drugi je Brioni, ekskurzija je na Brijune ali je golf klub Brioni, mozak mi je implodirao u želji da ne pogrešim. Brioni su bili za vreme mog ćaleta, i od Titove smrti naovamo, to se posebno zadržalo kad je osamdesetih ostrvlje postalo nacionalni park, ali već od 1991, državnom uredbom o Javnom poduzeću Brijuni, prestaje da važi Zakon o Nacionalnom parku i spomen području Brioni, donesen krajem rujna 1983. godine jer "nazivi pojedinih otoka i otočića koji nisu u duhu hrvatskoga jezika".

Ova se praksa preimenovanja proširila i na promenu naziva ostalih ostrva arhipelaga, između ostalih i "Titova" Vanga na kojoj je najluksuznija vila, postaje krasna Krasnica. Novija istorija i štampa pokazuju, Istra se bori za preimenovanje na novo/staro Brioni, ili bar za status stvarnog dubleta, ali nema naznake da će se to desiti. Najskorije, na lokalu postoji i vic da se zapravo tačno kaže BREoni, jer je ionako najveći broj gostiju iz Beograda. U to čisto sumnjam, a i ne sviđa mi se ideja preimenovanja u skladu sa mišljenjem većine. Zato ću na dalje koristiti izvorni – brionski - oblik imenice. (Sada mi pade na pamet onaj sapun za brijanje - Brion i prvi jugoslovenski kopirajteri na kreku)

Imaš ulaz?

Postoji puno načina da se uđe i/ili bude na Brionima, ali svi su oni manje ili više ograničeni. Najgotivnija stvar koju svi govoreći i misleći o Brionima često previđaju je da su oni i dalje relikt državne nadmoći nad privatnim kapitalom, jer nisu privatizovani i sve na njima, pod njima i oko njih nalazi se pod upravom rukovodstva Nacionalnog Parka Brijuni, ako izuzmemo hrvatsku državnu rezidenciju koja je pod direktnom vlašću države. Ono što se u narodu zove Titova vila ili Rankovićeva vila, tako se ispostavlja da je bilo i ostalo državna svojina, a da su funkcioneri bili, tako da kažem, korisnici tog nekog stanarskog prava, a da svoje mnoge beneficije nisu iskoristili da tu imovinu otuđe od nas i obezbede svoje potomke. To me ispunjava nekom slabom nadom, da je ono što smo stekli, ipak moguće nekako sačuvati. Verujem, ne zadugo, jer državna i društvena svojina ipak nisu jedno te isto.

Ulaz A: vila/jahta

Da sam recimo ruska tajkunka, ja časa ne bih časila i pohitala bih odmah na Brione. Međutim, ne bi to išlo baš tako glatko jer je ovih dana, odnosno u visokoj sezoni, jednodnevni vez za moj beskonačno veliki brod staje 1100e. To znači da, ako bih imala svoj lični ponos ili bar dečka sa dugačkim brodom, uspela bih da za 10 dana potrošim 11000e samo na vez, a gde su tu hrana, piće i prijava boravka. Sa druge strane, da nemam brod, morala bih da pljunem oko 20000e opet samo za smeštaj, u vili s' one strane duge odnosno ostrva, doduše uz uključen doručak i sveže cveće, spremačicu, jedno električno vozilo i jedan bicikl.

Da ne pričam koliko košta šef kujne, njegov pomoćnik, bejbisiterka, konsijerž, batler ili sve ostalo za šta se ne bih štekala. Pritom, govorim samo prema važećem cenovniku u sezoni, i to za odmor od deset dana koji smatram neljudski kratkim, ali šta da se radi, kapitalizam je surov a odmori sve kraći. Proučavajući cjenik NP Brioni, videla sam i jednu ekstra vrh ponudu za nezaboravno iskustvo vjenčanja, kojom ću obradovati svog izabranika čim me zaprosi. Jedva čekam.

Ulaz B: noćenje sa doručkom/polupansion

Suprotno svim očekivanjima Brioni nisu hotelski raj kao recimo Bali, Maldivi ili uostalom Dominikanska Republika. Ponuda smeštaja je vrlo bazična ima tri hotela Karmen, Neptun i Istra sa (redom) tri, četri i pet zvezdica i rasponom cena od 30e u predsezoni za tri zvezdice do max 250e u sezoni za pet zvezdica. Kako su Brioni, da ponovim nacionalni park, novac od tih sveukupno tri-četristotinjak soba ide u državnu kasu, a radnici su oni pravi školovani u ugostiteljsko-trgovinskim školama, sposobni stići i uteći. Naravno, svi će oni biti otpušteni a hoteli do temelja srušeni, jer novo vreme ne ide u prilog sobama ujednačene veličine s pogledom na more već apartmanima sa đakuzijem i dve tri sobe i kupatila, što nije nužno loše za one koji to mogu da isfuraju za letovanje. Po mom mišljenju, ko se odluči na letovanje na Brionima, čini jedan divan i plemenit gest prema prirodi, kao kad skuplja otpatke iza sebe po plaži. Čim se zaposlim, eto me.

Titov kadilak

Ulaz C: ekskurzija

Lično, ja sam duboko protiv masovnog turizma i ekskurzije svih vrsta mrzim još od osnovne škole kad su nas vodili u Bijelu i terali da se gradom šetamo dvoje po dvoje. Jednostavno, lokacija na koju se parkira vozić sa dvesta ljudi nije više ista. I kad bih prevazišla svoju odbojni stav prema hordama turista koji vrše invaziju na prirodne lepote, uništavaju spomenike (u Mathauzenu sam čak videla kako su se đaci potpisivali po unutrašnjosti gasne komore) i razbacuju gomile đubreta tamaneći sav živi svet, bilo bi mi mučno da svoje intimno oduševljenje delim sa nepoznatim ljudima i da slušam vodiča u doba naprednog korišćenja interneta. Ali i da to sve zanemarim, odnos cene i kvaliteta eksurzija će me uvek odbiti, jer konkretno na Brionima, za cenu jedne ekskurzije može da se bude jedan dan u hotelu, što je ipak kudikamo duže i sadržajnije.

Ulaz D: nešto peto

Uvek ima nešto da se izbudži. Mene je tako prošle godine slučajnost navela na Malim Brijun opskurnu hajking turu koja se kreće u rasponu zalaženja u austrougarske rudnike, bauljanja po marsovskoj površini sa crvenom zemljom, do pink šampanjca i fritula sa prah šećerom na obali. Kao što sam već rekla, Brioni su spoj suprotnosti, i sve je moguće. Recimo jedan drugar, radio je na rampi za ogromne pare dok ga nisu otpustili kad su uveli automatske podizače. Neki vode ekskurzije, neki čuvaju decu, voze brodove, snimaju filmove, svašta je u opticaju. Ali najbolji od svega su pozorišni radnici, jer je pozorišna infrastruktura Ulysses teatra koji je oko dvehiljadite osnovao Rade Šerbedžija prilično razgranata i tokom leta, predstave su gotovo svakodnevne. Jedna od najstarijih i najuspešnijih predstava Kralj Lir, Lenke Udovički čak spaja iskustvo pozorišta i obilaska ostrva. Ovih dana, biće i regata tradicionalnih barki od Fažane do Briona i to je još jedan od načina da se poseti ostrvo. Pre neki dan, ja sam sa drugarima bila gošća drugarici koja letuje tamo, pa sam najnormalnije ušla i izašla s ostrva a u međuvremenu sam mogla da radim šta hoću. Što se kaže, ko čovek.

Prvo i najbitnije: ugostiteljstvo

Ugostiteljstvo je na Brionima otprilike na nivou 1984. godine, da ne kažem retro. Ima dve i po kafane koje rade do deset, jedan plažni bar koji radi do pet popodne i to je to. Verujem da će jednoga dana neki inovativni preduzetnik da se doseti da otvori diskoteku ili kazino, VIP lounge ili marinu ali toga sada nema i ja sam oduševljena. Može se reći da je malo penzija, ali sa druge strane kad vidim na šta liče Split ili Hvar u doba klabinga, ugrizem se za usnu.

Što se tiče cenovnog opsega, posle iskustva ekskluzivnih ostrva gde sam iskusila parking u visini pola mamine plate ili večeru za pola para za letovanje u nekom opskurnoj kafani gde je jednom viđen Roman Abramovič ili Tom Kruz, očekivala sam još koju nulu više. Ništa od toga, jer država se još "nije dosetila" da loše vino naplati 1:100 ili slično. Jela kuvano, salate prilozi, pila kafu i biskicu, sve opušteno šmekerski uopšte nije frka. Uz pomoć prijatelja (poyy!) dobila tipove da mi divni konobari kažu šta su spremali za svoju dušu, oduševili se, častili nas, mi častili njih, sve u svemu jedan suživot, da ne kažem bratstvo i jedinstvo.

Bilo kako bilo, dok se ova državna ponuda Briona ne obogati Dejvid Getom koji će zakrčiti lungo mare ili Markom Kozelekom koji svira na uvce za devizne penzionere u bašti hotela, dok Sumi Jo peva za one sa skupljim kartama kao kod Sorentina, ne očekujmo neočekivano. Kad poslednji trajekt u 11 ode, vreme je za spavanje, vatanje po sobama i ostalu DIY zabavu.

Sekundarno: priroda

Moram da priznam da sam na bajk turu išla poludobrovoljno, pošto se moja ideja posete bilo kom letovalištu kosi sa idejom pedalanja, planinarenja i uključuje uglavnom samo horizontalan položaj, sunčanje i hidriranje. A Brione na bajsu mi je predložilo jedno deset ljudi koji se uopšte ne poznaju, a neki čak ni ne voze bajs, privolela sam se carstvu bajsovskome. Stvar je vrlo jednostavna, Brioni su taman toliko veliki da se ne mogu obići peške, jer nema dovoljno punktova sa pijaćom vodom u po žege, a taman toliko mali da vožnja bicikla iscrpljujuće pešačenje pretvara u vožnju života. Bez drugog saobraćaja, uz blage uspone i padove, dobro obeležene krivine, puteve bez puno rupa (pogotovo nizbrdo) na senovitim stazama brionskim, vožnja bicikla izgleda kao na filmu, lako i lepo - kao vožnja bicikla. Izabrala sam nešto najfensije od tri vrste gradskog jednobrzinaša, da mi se slaže uz sandale, u nadi da je izbalansiran na teren. Nije. Ali čak i za penzosa kao što sam ja, lako je preživeti, moja jedina preporuka je da se čekiraju gume i kočnice pre puta jer ti sitni pehovi umeju biti baš bolni ako se dese negde u prašumi. Meni se nije ništa desilo, uživljavala sam se da sam u filmu poput Veštice tinejdžerke ili Nekad i sad, ono kad svi drugari voze odjednom, ili ona nezaboravna scena iz E.T.-ja samo što je umesto simpatičnog vanzemaljca u prednjoj korpi torba za plažu.

VICE bajs: Poroci bicikla

Kao što i dolikuje naša tura počela je od Tita. Naravno izbegla sam odlazak u Titov muzej, prvo zato što ne podnosim banalnu jugonostalgiju i idolopoklonstvo, drugo zato što je to muzej, a ja sam na odmoru i treće zato što ima prepariranih životinja, što ne podržavam. Nisam mogla da izbegnem Titov kadilak, prema kome sam inače ravnodušna kao nevozač, ali me je oduševilo da ga je Titu 1953. godine, direktno iz GM Detroita poklonila zajednica kanadskih emigranata (#kanada). Za njih sam od prvih višepartijskih izbora do prekjuče mislila da su gomila nacional-separatista, klerofašista, terorista, atentatora, kapitalista i ostalih disidenata. Divan gest, baš sam se prijatno iznenadila, kao uostalom i Tito koji je lično vozikao holivudske glumice po ostrvu u tom pet metara dugom betmobilu. Danas može da ga izvoza svako, za popularnih 650e na sat, doduše isključovo sa suvozačkog mesta, jer ima svakakvih ludaka za volanom.

Put nas je vodio dalje pored dve vile za poznate glumce sa desne i jedna bivše vojne zgrade sa leve koju nastanjuju ostali glumci. Tu sam već stala da fotkam jer nisam sigurna u kojoj je kasarni bio ćale, jer ima i neka na rtu Peneda koji se nalazi na udaljenom kraju ostrva kod svetionika. Za potrebe ovog teksta, bila sam čak i na forumu bivših pripadnika JNA da to saznam. Po prelasku mosta koji spaja dva razuđena kraka na rtu Turanj (moje prvo vozačko uzbuđenje) stigli smo na sasušeni i izguljeni golf teren, za koji se ispostavilo da je namerno takav jer nije ekološki koristiti prskalice, a uz to je i najstariji u evropi, svetu, univerzumu i izgradili su ga austrougari ili neki tajkuni iz dvadesetih godina. Tu je i mesto gde jeleni i mufloni svake noći idu na noćno kupanje u pravcu Malih Briona, a priča se da ih onda ribari love mrežama, što ja čisto sumnjam, al ajde.

Uzbudljivom uzbrdicom (drugi vozački izazov) koja delimično ide i po zemljanom putu ulazi se u Safari. Meni zoološki vrtovi i safari nikad nisu bili ni najmanji izazov, a ova kapija najviše liči na neki vestern film u kome na ranču preteće visi mrtvačka glava neke dobre životinje. Kad smo ušli unutra, sa desne strane su nojevi nešto čaprkali po prašini, a sa leve strane su u daljini ćutke pasle kravolike i konjolike životinje, takozvani kopitari. Situacija je bila takva da sam očekivala nekog kauboja da zapuca da malo razgali podne na pedeset stepeni celzijusa i podigne jato galebova u neku epsku formaciju. Ništa od toga.

Pravo je bio put za dolinu dinosaurusa u koje ja lično ne verujem, ali volim da me edukativni materijali zavedu. Uglavnom ono što se tamo zovu stope dinosaurusa, neki useci u steni, meni uz dovoljno moždanog stimulansa i zagledanja po podu može da se ukaže na bilo kojoj stenovitoj istarskoj plaži, a inače ne bih to ni primetila da nema sto putokaza i jedan veštački tiranosaurus. Na toj obali ima ucrtano i na mapi ukupno dvesta tih stopičetina, ali su me samo ispunile žaljenjem što dinosaurusa više nema i večnim pitanjima, da li su to bili njihovi zadnji koraci, koliko ih je bilo i tako dalje... Ipak smo se slikali s dinosaurusima, nalik na mešani boys/girls bend.

Posle depesivnih uvida u sudbinu prelepih divova na mestu koje sada naseljava enorman broj guštera, nastavili smo ka obližnjoj kafani iz koje se orila Verdijeva Travijata. Arija "Pijmo" donosila je subliminalnu poruku da je vreme za kafu vinjak i kiselu, ali tu su nas prekinula dva vozića koji su istovremeno izbacili sve svoje turiste žedne, gladne i željne vecea. Pobegla sam prekoputa da se igram sa malim kozicama koje su bahato vršljale i pasle oko parkinga za bajs i frižidera za sladoled. Tu su bili i prelepi slobodni paunovi ali koze koje su čas iza čas ispred improvizovanih drvenih rešetaka, apsolutni su mi heroji ostrva. U velikom zasebnom kavezu (moram reći kavez jer na to liči) je i velika indijska slonica-udovica Lanka koju je Titu poklonila lično Indira Gandi. Mislim da je njen apartman mali, a da se okolne životinje dosta šire, iako prostora ima dosta. Takođe, saznala sam da otkad je ostrvo otvoreno za posetioce, u vidu ovih u voziću, nema više lavova ili bilo kojih predatora o kojima je ćale ispredao legende. Ali, to znači i da ih je bilo, što me smirilo, jer ipak nije sve u mom detinjstvu bila laž.

Vijugavom stazom uz prijatan povetarac u senci borića, stigli smo do neke ruševine za koju se ispostavilo da je predromanička bazilika iz šestog veka iako bih se ja zaklela da je iz najranije devetog. Tu smo se upoznavali sa arhitektonskim čudima starog doba, kada sam shvatila da smo mi vijugavom stazicom polako zašli od obale u unutrašnjost ostrva zato što su na obali Bela vila i Brionka kojima nemamo pristup. Došla sam do ograde u nadi da ću videti brutalno bogate ljude koji nastanjuju, besiljno lutaju bambusovom šumicom i misle o svemu najbitnijem kao ja, ali nikog nije bilo. Tešila sam se da možda nisu ni izdali vilu ove godine.

Titov tanjir

Nastavili smo da se vozamo kao neki tinejdžeri iz filma i zabasali na vidikovac, odakle su se videle tri vile Dubravka, Primorka i Lovorka. Fotkala sam, zumirala sam, ali nije nešto ispalo, pokušala sam da se okupam da istražim teren i tako to, ali tu je bilo baš dosadno iako je pejzaž prelep. Odatle smo se preko trave odvezli nazad na stazu, jednoglasno odlučili da iskuliramo ornitološki deo ostrva i uputili se ka nekoj pristojnoj plaži. Merkali smo stene, ja sam slikala primorsku makiju (makija je vrsta žbuna, ko se seća iz geografije) i pogled, ali mi se nije silazilo.

Na putu ka gradskoj plaži, ako tako može da se kaže za jednu od dve Brionske uređene javne plaže, nalazi se prelepa rimska vila, tojest njeni ostaci, uz bezbroj malih kadica i bazenčića koji su preteča današnjih beskrajnih bazena čiji se horizont spaja sa morskim. Ako je Tito znao šta valja, stari rimljani su tek znali sve o bahaćenju. Taj pogled u blizini uvale Verige ni 1000 slika ne može da opiše, jer se krajolik i arhitektura savršeno stapaju u nešto što mi danas nazivamo priroda. A nije sama priroda. Uglavnom, to strateški savršeno mesto za plažu, takođe je i mesto za podvodne poučne ture razgledanja. Jedino što je kamenje oštro pa se nisam bacila u more.

Gradska plaža ko plaža. Malo tobogandžići, malo kafić-restoran, malo ponta, amfiteatar, ležaljke suncobrani, kabine za presvlačenje. Jedina osobitost ove plaže je što je voda čista jer ne postoji neograničeni priliv gostiju u toku dana. Malo smo posedeli, završili turu, vratili bicikle i otišli da se kupamo u zalasku sunca na plaži kod golf terena i kod glumaca.

I... Nirvana

Poslednji trajekt sa Briona je najzanimljiviji. On vozi radnike kući i zato kreće u 23 časa. Meni je bilo hladno spolja, pa sam ušla u brod dosta pre polaska. U neosvetljenom potpalublju jedna starija žena slušala je Nirvaninu obradu Bouvija na mobilnom telefonu. Iako je Nirvana već odavno stvar popularne kulture, očekivala sam nešto više morsko, više tradicionalno, više tranziciono, kad ono op, devedesete. Nekako, kao da sam došla kući. Ja sam generacija koja nije videla Brione, nema pojma šta oni nekom znače i za Dejvid Bouvija je čula preko Nirvane (can I live?). Sajmon Frit je rekao da visoka kultura nije ništa drugo do masovna kultura posredovana narodu kroz akademske krugove i ja se sa njim slažem. Prisetila sam se onog Verdija u zoološkom vrtu i zamalo prevrnula od smeha. Kad su počeli da dolaze ostali, žena starija se trgla i ugasila našu nirvanu, u potpalublju su upalili svetlo i svi su pričali u isto vreme, tako da mi se grandž odjednom učinio predepresivnim, iako je samo pet minuta pre bio savršena slika ugašenog dolce vita života na Brionima. Sada je bilo turbofolk živo, a u Fažani je svetleo luna park i cvetalo je hiljadu cvetova, a lokali sa kineskom robom, suvenirima od stakla, sladoledom na točenje i kebabom su bili prepuni. Odmah smo otišli na sladoled. A posle na kebab. Intenzivno sam osećala svoju milenijumsku stvarnost i razarajuću klasnu razliku, kao u noćnom prevozu koji sa Trga Republike vozi u Kaluđericu. Još kada bi Trg mogao tako jasno da vidi Kaluđericu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu