Platio sam boravak u luksuznom zatvoru jer je alternativa bila suviše strašna

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršalovim projektom.

Na Božićno veče 2009. godine, Luiči Nejder, osamnaestogodišnjak poreklom iz bogate porodice u Njuport Biču, u državi Kalifornija, slupao je svoj ferari usmrtivši rođaka koji se vozio s njim i teško povredivši dvojicu putnika u kamionu šlep službe. Tužitelji su utvrdili da je vozio nedozvoljenom brzinom i 2012. godine on je priznao krivicu za ubistvo iz nehata motornim vozilom. Osuđen je na godinu dana zatvoru, od čega je odslužio šest meseci.

Umesto da ga smesti u naširoko poznati nasilan zatvor okruga Orindž, sud je pristao da dozvoli Nejderu da svoju kaznu odsluži u jednom od gradskih zatvora u Južnoj Kaliforniji u kojima se plaća boravak , gde — za određenu naknadu — osuđenici mogu da unaprede svoje zatvorsko iskustvo. Nejderova porodica platila je preko 18.000 dolara da on kaznu odsluži u zatvoru o obližnjem gradiću Sil Bič.

Odslužio sam svoju kaznu u zatvoru sa plaćenim boravkom zato što su, pre svega, moji roditelji mogli to da plate. Potičem iz bogate porodice i shvatili smo da će ovako sve biti mnogo lakše po njih — ali i po mene, naravno.

Takođe, ja sam libanskog porekla, a u Kaliforniji su okružni zatvori često podeljeni među belcima, crncima i hispanoamerikancima. Rođen sam i odrastao sam u Njuport Biču — ali kako bi me doživeli tamo iza rešetaka, kao koju rasu? Želeo sam da izbegnem čitav taj fijasko — sva ta koškanja, sve te bande. Tamo vrlo lako možete da upadnete u nevolju.

Prve noći kad sam stigao u zatvor, naravno da nisam poznavao nikoga. Čitavog života bio sam u društvu onih u čijem društvu sam želeo da budem. Svi su zurili u mene, a neko je konačno rekao: "Izgledaš mi kao nekakav bogatun." "Nisam", odgovorio sam. Nisam želeo nikome da pričam svoju životnu priču.

Zatvor je bio sićušan. U redu, nije bio kao okružni zatvor, ali nije bio nimalo zabavan. Nemate kontakt s mnogo ljudi, a svakog dana se osećate kao da živite u malom lavirintu.

Probudio bih se ujutro, namestio svoj krevet i otišao u kuhinju da spremim doručak. Radio sam sve: prao odeću, posteljinu, čistio, obavljao druge radne zadatke. Bio sam i kuvar. Radio sam sve što mi kažu, zato što je većina drugih zatvorenika svakog dana odlazila na radnu obavezu. Zbog toga sam želeo da budem zauzet, inače bi mi boravak tamo bio pakao. Samo bih sedeo i ne bih radio ništa.

Tokom svog slobodnog vremena bih se molio, čitao knjige ili igrao karte. Molitve bih upućivao svom rođaku. Bilo mi je grozno. Nas dvojica smo se družili odmalena — sve smo radili zajedno. Kad bi me obuzele takve misli, ponekad bih samo otišao u teretanu i vežbao.

Postojalo je malo dvorište i nekad bismo u njemu igrali košarku. Postojala je i soba sa televizorom i kolekcija DVD-jeva, pa bismo gledali Prijatelje, Bekstvo iz zatvora i neke druge serije. Svakog dana bih pričao telefonom sa roditeljima. Nikad se ne bismo svađali među sobom oko pristupa telefonu zato što nas tamo nije bilo tako mnogo. Moj otac je nagomilao račun za telefon u iznosu od 6.000 dolara u periodu koji sam proveo tamo.

Izgledalo je da me čuvari poštuju, čak i da mi veruju. Bili su u fazonu: "Oh, ti ne bi trebalo da si ovde. Pročitali smo tvoj dosije. Sistem je ponekad sranje." To mi je mnogo značilo.

Na neki način sam ja odlučivao o svemu tamo, zato što sam prao rublje i kuvao hranu. Mnogi ljudi završe u zatvoru zbog vožnje u pijanom stanju ili nekih drugih manjih prekršaja. Ali bilo je i mnogo onih koji su počinili teške zločine, a svi bi se oni olako provlačili. Imao sam lika u svojoj ćeliji koji je odbijao da kaže zašto služi kaznu. Kad smo malo se raspitali, saznali smo da je zlostavljač dece i autor dečje pornografije, a puštali su da se izvuče samo sa radnom obavezom. Za svaki obrok sam mu davao veknu od mesa i mleko kojem je istekao rok trajanja.

Čuvarka mi je jednom rekla: "Nejderu! Zašto si takav prema njemu?" A ja sam joj odgovorio: "Oboje znamo da je ovaj lik zlostavljač dece." A ona je bila u fazonu: "Ne smeš da ga ponižavaš, budi malo diskretan, nemoj da budeš suviše strog prema njemu." Rekao sam: "Da je ovo okružni zatvor, taj lik bi već bio mrtav."

Zatvor se sastojao od spavaonica, sa tri ili četiri kreveta u većini njih. Izjutra bi se ljudi na radnoj obavezi spremali da idu na posao. Oblačili bi civilnu odeću i do kraja dana odlagali svoje narandžaste zatvorske uniforme u ormariće. Nije bilo prave privatnosti ni za koga.

Iza rešetaka sam naučio kako da kontrolišem svoju narav. Sada se mnogo bolje ophodim prema ljudima, zato što postaneš svestan da u životu ne ide sve uvek po tvom. Ne bih naučio ni jedan posto toga što sam naučio da sam otišao u okružni zatvor, gde ljudi razmišljaju samo o tome kako da prežive.

Ipak, ako bih morao sve to da ponovim, ne bih išao u zatvor u Sil Biču — čujem da postoje drugi zatvori sa plaćenim boravkom koji su mnogo popustljiviji.

Još na VICE:

Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistva 

Šta zatvorenici kažu o zatvorskom seksu

Kako me je zabavljanje sa dilerom navuklo na kokain