Kako je biti mladi nastavnik u Srbiji​

Malo je stvari depresivnijih od kraja leta. Kao što se večiti tinejdžer Džim Morison setno pitao "Leto je skoro gotovo, gde ćemo biti kada se leto završi?" Ti si Džime verovatno i dalje bio na plaži i lešio se od esida, ali klinci koji te danas slušaju moraju nazad u klupe. Ali to ne znači da će se napokon otarasiti matoraca, jer, kako kaže ministar prosvete Mladen Šarčević, od ove godine će roditelji imati veću ulogu u školi i moći će i da ocenjuju nastavnike.

Prvi septembar je uvek drugačije mirisao od avgusta. I dobro sam znao taj miris. To je miris novog i nepoznatog. Nove sveske, nove (polovne) knjige, nova odeća i novi pogledi ka poznatim ljudima. A tu su i novi, mladi nastavnici kojima prilazimo sa zebnjom i nepoverenjem. Jer su mladi.

Verovali ili ne, svi nastavnici su nekada bili mladi. Znam, teško je zamisliti da je vaša razredna Slađa Slina kojoj je omiljeni parfem naftalin ikada pratila modne trendove ili cirkala do jutra pa došla u školu da vam podeli pismene zadatke. Ali tako stoje stvari.

Imam jednog ortaka koji s vremena na vreme radi kao zamena u osnovnim školama. Taj lik se jednom toliko odrao od alkohola da se tokom noći upišao i probudio potpuno mokar. Celoj priči nije pomogla činjenica da se već kasno probudio pa je morao direktno u školu na časove bez nade za presvlakom. Odlučio je da skine upišanu majicu i ceo dan u školi provede samo u duksu. Poenta bi bila ova: sledeći put kada ti zasmrdi pišaćka u učionici nemoj po pravilu da okrivljuješ Čedu iz zadnje klupe. Nažalost, moj upišani ortak nije završio u ovom tekstu jer, jebiga, ne bih da mu uništim svaku šansu za posao ikada.

Pred vama su mladi nastavnici iz Srbije koji su nam ispričali kako je raditi sa decom na početku karijere.

Da li kao mlada profesorka uspevaš da održiš autoritet?

Kada se poklope ove dve vrednosti - mlad i profesor, autoritet kao rezultat je manje izvestan. Bar je tako u inicijalnom trenutku, kada te vide kako prvi put ulaziš u učionicu. Tačno im čitaš po izrazu lica "ova je neka 'ladovina". Učenici uglavnom očekuju od mlade osobe da bude više nego kul, neformalna, podgrejana svojim ne tako dalekim srednjoškolskim uspomenama. Čini mi se da autoritet plastično vezuju za životno iskustvo, to jest starije profesore. Sam pojam autoriteta me smara, zvuči teško i zastrašujuće, gotovo pejorativno, te i sama bežim od toga da kao profesorka budem svedena na njega. Zapravo sam najzadovoljnija kada me poštuju zbog znanja koje im prenosim i slobode da na mojim časovima kažu šta zaista misle. Stvari su jednostavne – čitaj i nauči da kritički i argumentovano izneseš svoje mišljenje povodom pročitanog.

Učenici na društvenim mrežama?

Mislim da je sasvim neprirodno negiranje toga da se nešto promenilo u komunikaciji poslednjih godina. Moje zlatno pravilo jeste da ne možemo biti prijatelji na Fejsu sve dok im predajem u školi, jer sam na tom profilu Aleksandra Kovačević (na svim drugima imam pseudonime, pa me je teže naći ), a ne profesorka srpskog jezika i književnosti.

Zato mi je posle mature stiglo 60-ak zahteva za prijateljstvo. Ipak, ako je hića i moraju da kontaktiraju sa mnom iz nekog kosmički bitnog razloga, imaju slobodu da mi pišu u inbox. Distanca je neophodna i mislim da je zdrava i po učenike, i po profesore da ne tripuju neka ludila od prisnosti i spreče moguće čet dvosmislenosti, naročito dok su u situaciji učenik - profesor. Ima svačega danas… A i oduvek je bilo. Srećom, ja nisam imala neprijatnih iskustava.

Da li je bolja bleja u zbornici ili u učionici?

Izbeći ću svaki vid diplomatije - učionica! Ma neuporedivo je zapravo. Interesantno je da ti mali, srednji i veliki odmor mnogo brže prolaze kad si profesor nego kad si učenik. To me je baš iznenadilo. Najbolja je bleja s vršnjacima, zbornica je bogatija generacijskim šarenilom, ali se razgovori ponavljaju, malo je i monotono. Bilo je lepše na odmoru na pljugi s ortakom iz klupe 2007, nego danas ispred službenog ulaza u koži profesorke, bar što se tiče bleje.

Da li te klinci ozbiljno shvataju?

Uglavnom da. Naravno ne praktikujem vid nekog "strogog" autoriteta koji stvara negativnu atmosferu već se trudim da izazovem poštovanje i divljenje učenika. U odnosu sa njima pokušavam da uspostavim dobar i blizak odnos i da se na neki način povežem sa njima kako bi što kvalitetnije i zainteresovanije pratili nastavu. To kod dece stvara poverenje i samim tim atmosfera na času i njihova produktivnost je mnogo bolja. Nagradu za moje pokušaje održavanja "zdravog" autoriteta među decom dobila sam kad mi je učenica posle časa prišla i rekla: "Nastavnice Vi ste baš strogi ali nekako ste uvek u pravu".

Da li si u kontaktu sa učenicima na društvenim mrežama?

Trudim se da pratim nove tehnologije i da sam u korak sa njima jer me zaista to interesuje. Čim sam počela da radim u školi napravila sam zatvorenu grupu na Fejsbuku za sve članove školskog hora gde ih obaveštavam o predstojećim obavezama i probama. Posle izvesnog vremena počela sam da im kačim neke muzičke zanimljivosti, kvizove i slične stvari. Lajkovi su samo pljuštali po mojim postovima ali su se onda i oni osilili i počeli da kače razne zanimljive stvari, počela je borba za lajkove. U tom periodu sam dobijala mnoštvo zahteva za prijateljstvo od dece ali sam im kasnije na času objasnila da ja imam privatni život, da izlazim, da popijem po neko pivce i da nema potrebe da oni to gledaju.

Kako roditelji učenika reaguju na mladu nastavnicu?

Uglavnom iznenađeno, ali prijatno iznenađeno. Obično na otvorenim vratima dobijem komentar: "Pa vi skoro ćerka možete da mi budete". Sa roditeljima imam dobar odnos, ali možda je to zbog toga što na otvorena vrata obično dolaze roditelji čija deca nemaju probleme u školi, a možda zato što skoro svi imaju petice iz muzičkog.

Da li je bolja bleja u zbornici ili u učionici?

U učionici! Pogotovo kad se klinci opuste pa ne primećuju da sam tu. Prepričavaju doživljaje sa odmora, sa proslave rođendana, ko se u koga zaljubio, a ponekad me pitaju i za ljubavni savet. Mlađa deca me stalno crtaju i prilično to vešto rade, tako da sam ponekad i model u učionici. Ako odem u zbornicu da blejim uvek postoji opasnost da će neko da me navata i smara kako nisam odradila neku papirologiju. Taj deo posla uopšte ne volim.

Stroga pravila ili si ortak sa decom?

Neophodno je da se poštuju određena pravila koje sam postavio na početku školske godine ali, takođe, moraju da postoje trenuci koji su "rezervisani" za smeh, i poneku šalu. Recept je neka mešavina discipline i opuštencije.

Da li komuniciraš sa učenicima na netu?

Preko društvenih mreža retko komuniciram sa učenicima ali ako je nešto važno i bitno, a tiče se škole i predmeta, onda da! Sigurno, da je ponekad teško održati neophodnu distancu iz razloga što pojedini učenici vide u mladom profesoru druga i prijatelja. Ipak distanca mora da postoji.

Predavao si i u Srbiji, ali i na Istoku, koja je razlika?

U Kini sam bio lokalna atrakcija, tu znanje i poznavanje materije zapravo i ne igraju nikakvu ulogu. Sa 204 cm visine, više su me gledali kao kiborga ili kao kung fu pandu nego kao čoveka, nekog ko će da im ulije znanje u glavu, nezavisno od toga da li oni uče ili ne. Deca su me gledala kao dobroćudnog pandu, a roditelji (čitaj: mame) kao seksi mašinu, poslatu iz budućnosti da njihove pritupaste potomke osvesti i civilizuje dok mu se one nabacuju.

Srbi su već drugačiji. Sa odraslima je okej raditi. Kad me prvi put vide, začude se koliko sam mlad, blago sumnjajući da li zapravo mogu da im prenesem neko znanje, ali uglavnom posle jednog časa sve postane normalno. Zato najviše i volim da radim sa njima. Srednjoškolci i studenti su takođe OK, ali deca… Deca su najgora. Nateraju me da se zapitam da li ikada želim da imam dete. Dešavalo mi se svašta na času: da vrište, plaču, čupaju kosu, igraju igrice na mobilnom itd. Jedino rešenje jeste da se lupi šakom o sto i nametne vojnički režim. Ili izbacivanje sa časa, ali to je malo teže jer onda rizikuješ da te besni roditelj nagazi pitanjem "A za šta mi dajemo tebi novac?"

Elena Šever, profesorka klavira, M.Š. Vatroslav Lisinski, 27 godina

Kako je raditi u školi u koju si kao mala išla?

Zaposlila sam se oko dvadesetog rođendana u školi u koju sam i sama išla, tako da nemam taj osećaj kao da sam zaista "na poslu". Sa klincima imam super odnos, drugarski. Zahtevam dosta od njih, ali sve dobijam osmehom, a ne strogoćom. Smejemo se, pričamo o svemu i dosta smo bliski. Ali moji časovi se ne svode samo na sviranje klavira. Ponekad im pomognem oko domaćeg za školu, pričamo o drugarstvu i trudim se da im usadim neke prave vrednosti, ali to je diskutabilno. Šta su danas prave vrednosti? I ko kaže da su moje vrednosti "prave"?

Ne znam da li sam im neki uzor, ali svi bi kada porastu nosili starke i bili profesori klavira kao ja. Neki bi čak i pirsing u nosu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu