Kako se sećamo Tita na dan njegove smrti

I kao mala, kapirala sam da je Titova smrt i sahrana jedan od značajnijih događaja u našoj istoriji, pa dok su se mnogi igrali nekih normalnih igrica, meni je bilo zanimljivo da se igram Titove sahrane. (Verovatno je to imalo veze sa tim što me je kao stariju sestru smaralo da se igram sa mlađim bratom, pa bih onda izmišljala neke igre sa minimalnim učestvovanjem.) Uglavnom, pokrila bih se preko glave frotirom, po sebi bih poređala dedino oredenje, tako ispod frotira bih pevala posmrtni marš, a brat je u tatinom mantilu, aktovki, sa kišobranom i dedinom šeširu stajao iznad mene i oplakivao Tita.

Još dugo godina posle po RTS-u se vrteo snimak početka Dnevnika sa rečenicom "Umro je drug Tito", a kasnije su neki ljudi taj zvuk postavljali za melodiju na telefonu.

Iako postoji milijardu teorija zavera, domaćih i stranih, u vezi sa njegovim poreklom, detinjstvom, životom i smrću, činjenica je da je Tito bio faca svetskih razmera.

Tito je umro pre nego što sam se rodila, a bila sam mala tokom raspada Jugoslavije da bih shvatala koliko je jedan čovek bio sinonim za celu jednu zemlju. Verovatno to ima veze sa tim što nismo posle nikada imali tako voljene predsednike, pa ne mogu da zamislim kako su se milioni različitih nacija kleli u ovog jednog čoveka. Obično su emocije oko Tita u nekim krajnostima i učitavanjima, a malo ko će da racionalno sagleda u tom kontekstu šta je on predstavljao. Ima ogromnih razlika i među onima koji se sećaju njegove smrti i onima koji su se rodili mnogo godina posle tog događaja.

S obzirom na to da sam rođena skoro deset godina nakon Titove smrti ne mogu da imam sećanja na njega. Moji roditelji se nikada nisu palili na komunizam i Tita, bar ne od kad sam ja živa, tako da sam informacije o njemu dobijala iz škole i medija. Čak smo i u školi stalno preskakali te lekcije iz istorije, ali se sećam njegove slike. Sećam se da sam gledala babinu jednu knjigu o Titu i tu mi se nije svideo. Sećam se i da mi je majka pričala neke teorije zavere o njemu, kako nije bio seljačko dete, nego, nemam pojma, neki mnogo obrazovani lik kog su stranci postavili da vodi region. Obrazloženje za to je bilo zato što je znao da svira klavir. Na kraju krajeva mi je drago što nisam odrasla u tom kultu Titove ličnosti.

Ana Jakšić, 23 godine

Četvrtog maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju. Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana i zagrcala slomljenim glasom: „Umro je Tito!" Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontrabas je odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u posmatrala sam kako prašina koju je podigao bačeni kontrabas pada po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, moje čarapice s karnerima, moja svilena plava kosica, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja s šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola, izgleda mi sad u filteru starog snimka mog sećanja kako je ta ista prašina padala po svima nama. U sledećem trenutku, kada sam podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje.

Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?" Deda se malo namrštio i tiho mi rekao: „Ćuti". Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se. Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obicno i meni je laknulo. Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Bojana Minović, 43 godine (uz odobrenje preuzeto sa bloga)

Prekid utakmice Zvezda Hajduk u trenutku Titove smrti

Kod mene u široj familiji Tito je bio omraženi lik, to verovatno ima veze sa tim što je veći deo te familije u četnicima. Kao mlađi sam izgovarao "Tito komunjara" pod uticajem porodice verovatno, i nisam baš imao pojma zašto ga neki ljudi vole. Vremenom mi se smanjio taj pristrasni hejt, shvatio sam da jeste bio velika faca u svetskim krugovima, ali da je i daleko od mita da je bio divan. Sećam se jednom, kad sam bio klinac i kad je deda umro, da smo sređivali neke stvari iz njegovih fijoka, a da sam ja našao neku kutijicu sa značkama sa Titom. Baba je bila zbunjena, jer verovatno nije znala za tu dedinu aktivnost.

Miloš Stojaković, 26 godina

Neverovatno, ali ja imam jasno sećanje na ovaj dan iako još nisam imala "pune" 4 godine. Bila sam sa mamom na Fontani (Kruševac), nedaleko od zgrade u kojoj živim i sada, i odjednom je nastala neka pometnja. Majka je pitala neke vojnike koji su trčali šta se dešava, i dobila odgovor da je umro Tito. Deda Tito. Ja sam ga tako zvala. Familijarno, tako mi rekli. A vojnike sam mnogo volela jer je moj obožavani ujak bio tada u JNA. Brzo smo krenule ka kući, vukla me za ruku i plakala, a meni je bilo žao deda Tita, a još više što pre vremena moram sa sunca kući. I sećam se da je televizor bio stalno "pojačan" i da mi nije bilo jasno što majka i nana toliko plaču. A na dan sahrane, bio mi je neki dalji brat, moj vršnjak, u gostima. Vozila sam neku žutu biciklu na tri točka po stanu i pamtim da sam mu rekla, čekaj me tu. Iz kupatila sam se vratila s lažnim suzama. Držala sam zabačenu glavu da mi ne skliznu s jagodica dok se ne dovezem do dnevne sobe. Onda sam rekla, vidite, i ja plačem za deda Titom. Mnogo sam se radovala što sam se dosetila da stavim kapljice vode kao fejk suze, i mislila kako sam ih dobro prevarila jer sam se pred njima uprepodobila od tuge. Bilo mi smešno i zabavno, a onda je i to postalo dosadno. Glumica nesuđena.

Ali uzalud, nisam tih dana nikako uspevala da skrenem pažnju na sebe. Moj uja je bio na nagradnom odsustvu za 1. maj, ali je hitno morao da se vrati u Trebinje. A ja sam osećala strah mojih ukućana koji je slutio nesigurnost koja će uskoro nastupiti…

Sandra Farkaš, 39 godina

Već duže vreme se šuškalo da je "stari" jednom nogom ka onom svetu. Mene to nije mnogo interesovalo. Imao sam svoje prioritete, bližio mi se rođendan. Tada smo se posećivali po kućama, stanovima i uz male sendviče sa čajnom i krastavčićima slavili rođendane. I onda, 4. maja 1980. na moj četranaesti rođendan u tri i pet umro je Tito. Znao sam da od mog rođendana nema ništa. Svi su bili u šoku. U zgradi su se svi uzmuvali i ućutali. Bio sam sedmi razred OŠ "Jelene Ćetković". Naravno, niko mi nije došao na rođendan. Kasnije, oduzeli su mi pionirsku maramu, imao sam 0 iz vladanja i nikad nisam bio u Kući cveća. Da li je to bio neki moj bunt zbog upropašćenog rođendana? Možda, ali dugo vremena posle u 3 i 5 zvonio je telefon i svi koji me ne znaju čestitali bi mi rođendan.

Miljan, 51 godina

Titova sahrana

Bio sam u parku, imao sam osam godina, sa nekih pet, šest drugara, bio sam drugi razred. Jedan drug je dotrčao plačući držeći se za glavu i vikao je "Umro je drug Tito, umro je drug Tito!" i čupao kosu. Bacio se na kolena, a potom se valjao po travi dok je to nastavio da viče. Mi smo ga pogledali u stilu "aha, dobro" i nastavili da se igramo. Malo kasnije svi su počeli da pričaju o tome svuda. Glavno pitanje je bilo "šta će sad biti sa nama", zato je i cela nacija plakala, ljudi su se plašili za sebe, a manje za onog koji je umro. Kod mene kući je bila ozbiljna situacija, jer nisu bili neki ljubitelji Tita, ali se ozbiljno pričalo o tome šta će biti sa Jugoslavijom, još prvog dana, sećam se toga.

Daniel Bukumirović, 45 godina

Tita pamtim po tome što sam se smuvao sa jednom bivšom ribom uz "Druže Tito, mi ti se kunemo" sa kasete!!! Sećam se da je bio neki album sa sličicama u uniformi, gde si imao kao svakakve uniforme u poslednjih 300 godina i onda pred kraj kreće Tito. Ratna uniforma, paa plava fensi paradna uniforma (ta mu je bila baš strava).

Pamtim i kako su svi kenjali o toj sahrani jer je bila, mo'š misliti, keva Džimja Karterai svi svetski državnici. I sećam se njegovog potpisa, imali su pozlaćene značke takve - brendirani Tito.

Tito kao Tito mi ne znači baš mnogo - ljudi su u društvu gde svi treba da budu jednaki obožavali tipa koji je fakat bio najbogatiji. Uvek mi je delovao malo strogo na slikama (ne fotkama) a na snimcima razdragano i veselo. I ne bih rekao da je ikada održao inspirišući govor.

Saša Potežica, 35 godina

Još na VICE.com

Sav glamur Titovih Novih godina je u ovim fotografijama

Zašto su Srbi najveći jugonostalgičari

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom