​Ovaj čovek je znao od 1996. da Grčka ide ka bankrotu, ali ga niko nije slušao

Finansijska kriza u Grčkoj je veoma komplikovana priča. Naravno, nismo to juče shvatili, niti je za krizu kriva samo jedna strana. Jesmo li mi u Grčkoj krivi? Ili su krivi neki drugi? Možda evro? Ili društvo? Sistem? Ili sve bivše grčke vlade? Šta su radili svi bivši grčki ministri finansija koji su se smenjivali svih ovih godina pomišljali kada bi shvatili da privreda tone sve dublje?

Alekos Papadopulos, bivši poslanik PASOK-a (Svehelenskog socijalističkog pokreta) i ministar finansija od 1994. do 1996. - u periodu kada se zemlja pripremala za uvođenje evra, predviđao je i upozoravao da će Grčka pre ili kasnije bankrotirati. Prošle godine je objavio knjigu o tome. Pitali smo ga šta je govorio i šta je uradio po tom pitanju. Takođe, pitali smo ga da nam prokomentariše dogovor grčke sa evropskim partnerima: spojler je pred vama – smatra da obećava. Samo da dodamo da smo posle razgovora sa njim dobili potvrdu da Papadopulos priprema osnivanje svoje partije .

VICE: Nekoliko puta ste pomenuli da je grčkoj privredi neminovno pretila propast. Možete li ukratko da nam kažete kada ste i zašto počeli da brinete?

Alekos Papadopulos: Počeo sam da brinem 1996, dok sam bio ministar finansija. Video sam da je ogroman porast javnog duga bio potpuno van kontrole, uglavnom zbog visoke stope pozajmica banaka, ali i javnog sektora. Posebno posle 1998, kada je Grčka prihvatila sistem kursnih promena, došlo je do jakog opadanja kamatnih stopa. Takođe, tu je i činjenica da je naš ulazaka u Evrozonu 2001. godine zaustavio svaki pokušaj da se ojača grčka privreda.

Posle 2002. godine, nažalost, reforme je zaustavila vlada Kostasa Simitisa, a posebno posle 2004, ne samo da nije bilo reformi pod vođstvom vlade Nove demokratije, već je došlo do povećanja javnog duga koji je prerastao u eksploziju, u kombinaciji sa visokim deficitom postojećeg javnog duga, koji je na kraju postao među najvišim na svetu. Današnji bankrot naše privrede nije mogao da se spreči.

Da li je bilo prelomne tačke u krizi grčke privredu? Da li je to bilo nešto što bi neko trebalo da je video u to doba, ali nije?

Do 1990-tih se činilo da grčka privreda privlači ulaganja. Takođe, sprovodila se deindustrijalizacija, a proizvodnja u zemlji usporavala. Povećavao se uviz isplaćivan kreditima i tako je postepeno rastao deficit postojećeg stanja finansija. Naravno, sve pratio i brz rast javog duga. Nije postojao trenutak opasnosti, već je rizik bio neprekidan, a ekonomski, politički i društveni sistem u Grčkoj nije hteo ni da čuje za sve to. Oni koji su upozoravali, doživljavali su uvrede, pa čak i verbalne napade.

Pojasnite nam, kakve su bile reakcije?

Postavio sam to pitanje 1994. godine, kada sam bio ministar finansija, ali je situacija postala sve ozbiljnija 1996, uoči izbora tadašnje vlade Kostasa Simitisa i PASOK-a, kada sam jasno rekao da se zemlja kreće ka bankrotu. Naastavio sam to da pričam u svakom intervjuu, govoru, tekstu, sve do 2002. godine, kada sam bio prinuđen da dam ostavku jer se nisam slagao sa većinom mera ekonomske politike i napuštanjem reformi.

Reakcija je uglavnom dolazila iz svih ogranaka sistema, političkih i sindikalnih grupa, posebno sa strane partije koja je tada bila na vlasti (PASOK). Krajem 2004, podneo sam detaljan izveštaj o stanju privrede tadašnjem opozicionom lideru Papandreu, koji je nasledio Simitisa, veoma detaljan izveštaj u kome sam naglasio šta nas čeka i nisam prestajao da to navodim sve do 2009, kada više nisam imao obavezu da budem poslanik u parlamentu.

Sećate li se nekog privatnog razgovora u kome ste postavili to pitanje?

Bilo je reakcija, ali i ravnodušnosti. Nije bilo puno nas koji smo reagovali, bili smo glasovi iz divljine. To sad više nije važno, ono što jeste je kako se suočiti sa novonastalom situacijom.

Šta je moglo drugačije da se uradi i kada?

Od trenutka kada smo ušli u Evropsku monetarnu uniju, i pre i posle, trebalo je da sprovedemo duboke i korenite reforme u svim sektorima javnog života u Grčkoj: javnoj administraciji, privredi, energiji, bankarskom sistemu, gde jedino jeste došlo do nekih promena, sve do zdravstvenog osiguranja, socijalnih davanja i obrazovanja. Ali koje god da su reforme započete, na kraju su ukinute zbog snažnih reakcija. A vladajuća ideologija koja je dominirala zemljom bila je populistička, što je, po mom mišljenju, glavni razlog što smo ovde gde smo danas.

Šta ovaj novi sporazum znači za Grčku i kako vidite sadašnju situaciju?

Ova odluka je bila očekivana i dogodila se u poslednjem trenutku. Napravljen je težak i složen program. Mislim da zahteva jaku politiku i dobre veštine. Opšti politički sistem u Grčkoj ne poseduje te veštine kojima bi se sproveo ovaj program. Pored njega nam je potrebno da razvijemo političke veštine, ali je za to potreban preobražaj naroda kojem u toku ovih pet godina krize nije davan nikakav savet ili uputstvo dok je prolazio kroz period samopriznavanja i razumevanja problema. Dešavalo se upravo suprotno: ohrabrivani su da gaje preterana očekivanja, koja se nikada ne ostvaruju.

Pored političke saradnje koju ovaj program zahteva da bi uspeo, potrebna nam je i društvena saradnja, prvenstveno prihvatanje samog društva, jer bez toga ovaj program nema šanse za uspeh. Napor je ogroman, a ja nisam sasvim siguran da to može da se postigne, ali se nadam.

Mere koje predviđa novi sporazum su veoma stroge. Jesmo li imali drugog izbora?

Po mom mišljenju, ne. Nije bilo drugog izbora. Bolji izbor je bio u januaru, ili pre godinu dana. Ali u januaru je ova vlada imala bolji izbor i nije mi jasno kako to nisu videli: da moraju da preduzmu bolne mere. Ne znam šta su čekali, zašto su čekali do poslednjeg trenutka da uvide istinu? To je našu privredu mnogo koštalo.

Ove godine će biti skoro 15 godina kako koristimo evro. Možda je prilagođavanje bilo problematično?

Evro kao valuta nije odgovoran za stanje grčke privrede danas. Odgovornost je naša i ničija više.

Koliko ćemo dugo biti u ovako teškoj situaciji?

Ako postoji trud, ako svi uložimo napore, prvi zraci nade će se pojaviti posle pet godina.

Koje veštine treba da poseduje ministar finansija Grčke?

Ne radi se o zakonima, već o uverenju i samodisciplini grčkog društva. I to je nešto što treba negovati, a ne nametati. Ako društvo ne prihvati ovaj ekonomski program, koliko god da je težak, on neće uspeti.

Kako možemo da ubedimo ljude da prihvate strogi program kada su već toliko iscrpljeni?

Možda je društvo tokom proteklih pet godina prošlo kroz teške trenutke, ali obnova društva zahteva aktiviranje svih snaga jedne države. Nema drugog načina. Posebno kada se radi o eliti zemlje, ne samo političkoj, već i ekonomskoj, kao i naučnoj i intelektualnoj. Intelektualna elita mora da bude mobilisana ka pronalaženju efikasnog izlaska iz krize. Ovaj sporazum, međutim, nudi nadu.

Finansijska kriza u Grčkoj je veoma komplikovana priča. Naravno, nismo to juče shvatili, niti je za krizu kriva samo jedna strana. Jesmo li mi u Grčkoj krivi? Ili su krivi neki drugi? Možda evro? Ili društvo? Sistem? Ili sve bivše grčke vlade? Šta su radili svi bivši grčki ministri finansija koji su se smenjivali svih ovih godina pomišljali kada bi shvatili da privreda tone sve dublje?

Alekos Papadopulos, bivši poslanik PASOK-a (Svehelenskog socijalističkog pokreta) i ministar finansija od 1994. do 1996. - u periodu kada se zemlja pripremala za uvođenje evra, predviđao je i upozoravao da će Grčka pre ili kasnije bankrotirati. Prošle godine je objavio knjigu o tome. Pitali smo ga šta je govoio i šta je uradio po tom pitanju. Takođe, pitali smo ga da nam prokomentariše dogovor grčke sa evropskim partnerima: spojler je pred vama – smatra da obećava. Samo da dodamo da smo posle razgovora sa njim dobili potvrdu da Papadopulos priprema osnivanje svoje partije .

VICE: Nekoliko puta ste pomenuli da je grčkoj privredi neminovno pretila propast. Možete li ukratko da nam kažete kada ste i zašto počeli da brinete?

Alekos Papadopulos: Počeo sam da brinem 1996, dok sam bio ministar finansija. Video sam da je ogroman porast javnog duga bio potpuno van kontrole, uglavnom zbog visoke stope pozajmica banaka, ali i javnog sektora. Posebno posle 1998, kada je Grčka prihvatila sistem kursnih promena, došlo je do jakog opadanja kamatnih stopa. Takođe, tu je i činjenica da je naš ulazaka u Evrozonu 2001. godine zaustavio svaki pokušaj da se ojača grčka privreda.

Posle 2002. godine, nažalost, reforme je zaustavila vlada Kostasa Simitisa, a posebno posle 2004, ne samo da nije bilo reformi pod vođstvom vlade Nove demokratije, već je došlo do povećanja javnog duga koji je prerastao u eksploziju, u kombinaciji sa visokim deficitom postojećeg javnog duga, koji je na kraju postao među najvišim na svetu. Današnji bankrot naše privrede nije mogao da se spreči.

Da li je bilo prelomne tačke u krizi grčke privredu? Da li je to bilo nešto što bi neko trebalo da je video u to doba, ali nije?

Do 1990-tih se činilo da grčka privreda privlači ulaganja. Takođe, sprovodila se deindustrijalizacija, a proizvodnja u zemlji usporavala. Povećavao se uviz isplaćivan kreditima i tako je postepeno rastao deficit postojećeg stanja finansija. Naravno, sve pratio i brz rast javog duga. Nije postojao trenutak opasnosti, već je rizik bio neprekidan, a ekonomski, politički i društveni sistem u Grčkoj nije hteo ni da čuje za sve to. Oni koji su upozoravali, doživljavali su uvrede, pa čak i verbalne napade.

Pojasnite nam, kakve su bile reakcije?

Postavio sam to pitanje 1994. godine, kada sam bio ministar finansija, ali je situacija postala sve ozbiljnija 1996, uoči izbora tadašnje vlade Kostasa Simitisa i PASOK-a, kada sam jasno rekao da se zemlja kreće ka bankrotu. Naastavio sam to da pričam u svakom intervjuu, govoru, tekstu, sve do 2002. godine, kada sam bio prinuđen da dam ostavku jer se nisam slagao sa većinom mera ekonomske politike i napuštanjem reformi.

Reakcija je uglavnom dolazila iz svih ogranaka sistema, političkih i sindikalnih grupa, posebno sa strane partije koja je tada bila na vlasti (PASOK). Krajem 2004, podneo sam detaljan izveštaj o stanju privrede tadašnjem opozicionom lideru Papandreu, koji je nasledio Simitisa, veoma detaljan izveštaj u kome sam naglasio šta nas čeka i nisam prestajao da to navodim sve do 2009, kada više nisam imao obavezu da budem poslanik u parlamentu.

Sećate li se nekog privatnog razgovora u kome ste postavili to pitanje?

Bilo je reakcija, ali i ravnodušnosti. Nije bilo puno nas koji smo reagovali, bili smo glasovi iz divljine. To sad više nije važno, ono što jeste je kako se suočiti sa novonastalom situacijom.

Šta je moglo drugačije da se uradi i kada?

Od trenutka kada smo ušli u Evropsku monetarnu uniju, i pre i posle, trebalo je da sprovedemo duboke i korenite reforme u svim sektorima javnog života u Grčkoj: javnoj administraciji, privredi, energiji, bankarskom sistemu, gde jedino jeste došlo do nekih promena, sve do zdravstvenog osiguranja, socijalnih davanja i obrazovanja. Ali koje god da su reforme započete, na kraju su ukinute zbog snažnih reakcija. A vladajuća ideologija koja je dominirala zemljom bila je populistička, što je, po mom mišljenju, glavni razlog što smo ovde gde smo danas.

_________________________________________________________________________

Sisa: Kokain za siromašne

_________________________________________________________________________

Šta ovaj novi sporazum znači za Grčku i kako vidite sadašnju situaciju?

Ova odluka je bila očekivana i dogodila se u poslednjem trenutku. Napravljen je težak i složen program. Mislim da zahteva jaku politiku i dobre veštine. Opšti politički sistem u Grčkoj ne poseduje te veštine kojima bi se sproveo ovaj program. Pored njega nam je potrebno da razvijemo političke veštine, ali je za to potreban preobražaj naroda kojem u toku ovih pet godina krize nije davan nikakav savet ili uputstvo dok je prolazio kroz period samopriznavanja i razumevanja problema. Dešavalo se upravo suprotno: ohrabrivani su da gaje preterana očekivanja, koja se nikada ne ostvaruju.

Pored političke saradnje koju ovaj program zahteva da bi uspeo, potrebna nam je i društvena saradnja, prvenstveno prihvatanje samog društva, jer bez toga ovaj program nema šanse za uspeh. Napor je ogroman, a ja nisam sasvim siguran da to može da se postigne, ali se nadam.

Mere koje predviđa novi sporazum su veoma stroge. Jesmo li imali drugog izbora?

Po mom mišljenju, ne. Nije bilo drugog izbora. Bolji izbor je bio u januaru, ili pre godinu dana. Ali u januaru je ova vlada imala bolji izbor i nije mi jasno kako to nisu videli: da moraju da preduzmu bolne mere. Ne znam šta su čekali, zašto su čekali do poslednjeg trenutka da uvide istinu? To je našu privredu mnogo koštalo.

Ove godine će biti skoro 15 godina kako koristimo evro. Možda je prilagođavanje bilo problematično?

Evro kao valuta nije odgovoran za stanje grčke privrede danas. Odgovornost je naša i ničija više.

Koliko ćemo dugo biti u ovako teškoj situaciji?

Ako postoji trud, ako svi uložimo napore, prvi zraci nade će se pojaviti posle pet godina.

Koje veštine treba da poseduje ministar finansija Grčke?

Ne radi se o zakonima, već o uverenju i samodisciplini grčkog društva. I to je nešto što treba negovati, a ne nametati. Ako društvo ne prihvati ovaj ekonomski program, koliko god da je težak, on neće uspeti.

Kako možemo da ubedimo ljude da prihvate strogi program kada su već toliko iscrpljeni?

Možda je društvo tokom proteklih pet godina prošlo kroz teške trenutke, ali obnova društva zahteva aktiviranje svih snaga jedne države. Nema drugog načina. Posebno kada se radi o eliti zemlje, ne samo političkoj, već i ekonomskoj, kao i naučnoj i intelektualnoj. Intelektualna elita mora da bude mobilisana ka pronalaženju efikasnog izlaska iz krize. Ovaj sporazum, međutim, nudi nadu.