Reklame
Svaštara

Neobična, dvolična kampanja za novi film Majkla Beja o Bengaziju

Svrha ove promotivne turneje, čini se, bila je da ubedi novinare poput mene da film nije "politički" ili stranački orijentisan — već samo koncizna rekonstrukcija napada kako su ih oni doživeli.

pisao Leon Dische Becker
02 Mart 2016, 7:28am

Džon Krasinski kao vojni operativac Džek Silva u filmu "13 sati: Tajni vojnici Bengazija". Fotografija: Paramaunt

Bivši vojni operativci CIA-e Kris "Tanto" Paronto, Mark "Oz" Gajst i Džon "Tig" Tigen trenutno se nalaze na nacionalnoj turneji, gde promovišu film 13 sati: Tajni vojnici Bengazija, novi akcioni pornić Majkla Beja zasnovan na njihovom svedočanstvu o napadima na diplomatski kompleks Sjedinjenih Država u Libiji 2012. godine. Svrha ove promotivne turneje, čini se, bila je da ubedi novinare poput mene da film (inače adaptacija knjige koju su potpisala sva trojica) nije "politički" ili stranački orijentisan — već samo koncizna rekonstrukcija napada kako su ih oni doživeli.

"Nije bilo nikakve politike kad smo te noći pošli da se borimo", rekao mi je Gajst u intervjuu. Paronto, najglasniji od sve trojice, dobacuje: "Politička rasprava obeščašćuje istinu o tome šta se desilo te noći — obeščašćuje ta odvažna dela", izjavio je on. "Želimo da odamo počast svima koji su učestvovali, uključujući i one koji su poginuli."

To je bio i Paramauntov zvanični stav o filmu 13 sati. "Čini se da je ljudima sa liberalnijim političkim stavovima bilo teško da kupe bioskopsku kartu", rekao je za Varajeti Rob Mur, potpredsednik studija, pokušavajući da objasni lošu prođu filma na blagajnama. "Tužno je što se ovo pretvorilo u političku raspravu, a ne u razgovor o tome ko je poginuo za pravu stvar i ko se herojski poneo."

Ali ovaj argument je u najmanju ruku neiskren. Ako studio nije želeo da 13 sati deluje kao stranačka promocija, možda nije trebalo da šalje svoje "tajne vojnike" na intervjue sa gotovo svim voditeljima udarnih termina na Foks Njuzu — mediju koji je verovatno najviše uradio na pretvaranju #Benghazija u stranačko pitanje. Isto tako, verovatno nije trebalo da puštaju film odabranim konzervativnim novinarima mnogo pre nego što su ga pustili bilo kom drugom iz tiražne štampe.

Ali to je bila dvojaka strategija studija u promociji novog Bejovog filma: umiliti se konzervativcima opsednutim Bengazijem preko odgovarajućih medijskih kanala, potom umiriti liberalnu publiku i uveriti je da je film samo klasična priča o američkom herojstvu koje nema nikakve veze sa politikom.

Tig, Tanto i Oz našli su se na čelu te kampanje. Jedne večeri gostovali su u Kelinim dosijeima na Foks Njuzu, gde su govorili o navodnom naređenju da se obustavi akcija, koje je, tvrde oni, omelo spasavanje američkog ambasadora Kristofera Stivensa; narednog dana gostovali su u Dobro jutro, Ameriko, gde su insistirali na tome da su za smrt Stivensa i još trojice Amerikanaca odgovorne sključivo militantne grupe koji su pokrenule napad.

Trojica muškaraca svakako imaju šta da dobiju od javne kontroverze oko Bengazija — pogotovo Paronto, rođeni zabavljač u toj grupi. Kad ne promoviše 13 sati ili vodi posao sa strane kao istražitelj za osiguravajuća društva, ovaj pričljivi bivši rendžer Američke vojske iskušava se kao motivacioni govornik. On kaže da mu je san da ima svoju rijaliti emisiju, a, imajući u vidu njegovu maničnu energiju, možda bi mogao i da mu se ostvari. Status komentatora može u životu da održi slične karijere, a možda će i morati — sva petorica preživelih članova tima obezbeđenja u Bengaziju morala su da prekinu veze sa CIA-om da bi izašla u javnost sa svojom pričom.

"Svi bismo prilično voleli da se vratimo na ratište", rekao mi je Tigen, pomalo svečano. "Radili smo to deset godina, pomagali smo da se zaustave teroristi. Ali kad smo napisali knjigu, kad smo objavili istinu, više nam nisu dozvolili da radimo za njih."

CIA očigledno nije oduševljena verzijom svojih bivših plaćenika o tome šta se desilo u Bengaziju, posebno ne njihovom svuda prenesenom tvrdnjom da je šef baze agencije u Bengaziju, čovek poznat samo kao "Bob", izdao naređenje da tim obezbeđenja "obustavi akciju" tokom prvobitnog napada. Tim tvrdi da je ovo naređenje tragično usporilo pokušaj spasavanja u obližnjem diplomatskom kompleksu, što se završilo smrću Stivensa i članova njegovog osoblja. CIA negira da je postojalo naređenje o obustavi akcije, a dvopartijska istraga Senatskog odora za obaveštajni rad potvrdila je taj zaključak.

U najdubljim ponorima Čajankine mašte, to naređenje za "obustavu akcije" stiglo je pravo od Baraka Obame, ili Hilari Klinton, ili oboje. 13 sati održava taj grozničavi košmarni san u životu, prikazujući tim obezbeđenja kako strpljivo čeka ispred aneksa posle naređenja za obustavu akcije, dok "Bob" truća preko telefona sa neimenovanim trećim osobama. (Pravi "Bob" je osporio ovu verziju, ali je Vašington Postu priznao da je upad u konzulat bio odgođen dok je pokušavao da obezbedi podršku lokalnih militantnih grupa.)

Još bezobzirnije, 13 sati se i dalje drži danas ubedljivo opovrgnute teorije da su američke snage mogle da pošalju vazdušnu podršku kako bi pomogle da se zaustavi napad, ali je vojska odlučila da ne upotrebi avione koji su mogli da stignu do Bengazija. "Odbrambene snage su već bile u pokretu", rekao mi je Paronto, savršeno u skladu sa pričom iz filma. "Pitanje je samo zašto su se zaustavile." Prilično je, međutim, očigledno da se to naprosto nije desilo. Izveštaj Odbora za oružane snage Predstavničkog doma Sjedinjenih Država koji vode republikanci utvrdio je da vojska nije imala nikakvu borbenu letilicu na raspolaganju dovoljno blizu Bengazija da preduzme bilo šta u vezi sa tim napadima.

Pablo Šrajber kao Kris 'Tanto' Paronto, Džon Krasinski kao vojni operativac Džek Silva i Dejvid Denman kao Dejv 'Bun' Benton. Fotografja: Paramaunt.

Film je ponovo oživeo već raširene teorije zavere koje su podgrejale opsesiju desnice Bengazijem i odbile gotovo svakog drugog od ove priče. Sve konfuznije izveštavanje Foks Njuza o napadima proizvelo je gotovo agresivno nezainteresovanost levice za ovu temu. Mnogi inače veoma informisani ljudi odlučili su da ne saznaju ništa o ovome. Halabuka stranačkog koškanja o naređenjima za obustavu i instrukcijama CIA-e prigušilo je mutnija pitanja o tome šta su Sjedinjene Države uopšte tražile u Bengaziju.

Od filma Majkla Beja ne treba očekivati da pruži odgovore na ova pitanja. Najviše što neko može da se nada da će izvući iz 13 sati je pregled savremenih stereotipa o Orijentu. "Ovde je vruće kao u paklu i ne možeš da razlikuješ dobre momke od zlikovaca", kaže jedan junak mrtav 'ladan drugom još na početku filma. Spolja gledano, makar, Bej izbegava uskovitlanu političku kontroverzu povezanu sa događajima opisanim u filmu. Ali ignorišući dublje probleme koji okružuju aferu Bengazi, 13 sati zastupa izričito stranački stav o napadima.

Da bismo našli dokaze za ovo nismo morali da idemo dalje od Donalda Trampa, koji je prošle nedelje pozvao svoje sledbenike u Ajovi na besplatno prikazivanje filma. Pored toga što je dao šlagvort republikanskoj publici da napadne Klintonovu, 13 sati kao da zastupa Trampovu specifičnu sortu hiper-muškog, instiktivnog, nativističkog vođstva — nekoga ko bi izbombardovao čitavu libijsku naciju samo da izvuče naše momke na vreme, a potom im oduzeo naftu samo da dokaže koliko je u pravu.

Krasinski i TV voditelj Kevin Frejzer na premijeri filma "13 sati: Tajni vojnici Bengazija" u Dalasu na stadionu Dalas Kaubojsa. Foto: Mike Windle/Getty; slike posredstvom Paramaunta

Tramp bi verovatno bio zadovoljan opisom Muslimana u ovom filmu. Pored banalnih prizora muškaraca koji se mole pored svojih kalašnjikova, većina lokalnih meštana opisanih u 13 sati su ili podmukli šerijatski zombiji, namršteni prolaznici ili nepouzdani oportunisti. Očigledno shvativši da ovo zahteva i jednog "dobrog meštanina", scenaristi su teškom mukom sklepali jednog: Amal je libijski prevodilac koji radi u kompleksu (iransko-američki glumac Pejman Moadi ulozi je podario persijski akcenat), koji nervozno sledi naše momke u borbu, usput razvivši veoma potčinjeno prijateljstvo sa njima, samo da bi se oni na kraju filma oprostili sa njim ovim mudrijaškim savetom: "Tvoja zemlja mora da reši ovo sranje, Amal."

Lik je ubačen tokom postupka pretvaranja knjige u film: u originalnom tekstu, ovaj korisni prevodilac zove se Henri i opisan je kao 60-godišnji američki državljanin bliskoistočnog porekla. Drugim rečima, arapsko-američki heroj pretvoren je u pouzdanog, ali detinje naivnog lokalnog slugu.

Iako bivši vojni operativci sa kojima sam razgovarao čvrsto stoje iza toga da ništa od svega toga ne predstavlja političku poruku, rado su se složili s tim da je celokupna poruka filma nesvakidašnje patriotska.

"To je jedan veoma patriotski film. Mislim da smo pomalo izgubili to osećanje u Americi, što dovodi do gubitka građanske službe. U tom smislu, mislim da je 13 sati veoma važan za naše društvo i popularnu kulturu. Čitavom filmom provlači se još i hrišćanska tema!"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Film
Vice Blog
politika
Kultura
Barak Obama
Majkl Bej
Teorija zavere
Hilari Klinton
Bengazi