​Besomučno maltretiranje u detinjstvu može da ti pomogne kada odrasteš

Kažu da je najgore kada te ignorišu, ali ja to ne bih znala. Imam toliko bujnu i kovrdžavu kosu, da možeš da me ugledaš kako dolazim još sa druge strane fudbalskog terena. Pomalo sam pretenciozna. Glasno se šalim i previše toga odajem, i zovem neznance koji mi se učine simpatičnim na kafu jer, zašto ne bih? Tek treba da upoznam nekoga jednako društvenog kao što sam ja, što može – u zavisnosti od karaktera – da bude i dobro i loše.

Dok sam odrastala, takođe me nisu ignorisali. Moja ljubav prema knjigama, raspravama i otkačenim odevnim kombinacijama mi je donela neumorno ismevanje u osnovnoj školi, neprekidne (i prilično kreativne) uvrede i podsmeh u srednjoj, i javno ismevanje na faksu. Imala sam neke drugare, ali nikada na duže vreme, i obično su dolazi izvan akademskih institucija koje sam pohađala, što mi je davalo predah od maltretiranja.

Postoji prihvatljiva retorika i prihvatljive uloge kada je o maltretiranju reč: bespomoćna i povučena žrtva, koja s godinama postaje sve više odbačena i nesigurna i koja često upadne u ponor depresije ili anksioznosti; i počinilac, zla, nasilna figura koja ima „probleme u porodici" i koja se istresa na najslabijima. Ovo je možda tačno u nekim slučajevima, ali po mom iskustvu, nije uvek tako crno – belo.

Pre nekoliko godina sam otputovala za vikend sa jednom bliskom prijateljicom koja je – baš kao i ja – ekstrovertna do odvratnosti. U jednom trenutku sam je pitala da li misli da bismo se sprijateljile da smo se upoznale deset godina ranije. „Bila nas je gomila, i stalno smo blejale zajedno. Bile smo vitke plavuše, napadno našminkane. Niko nije smeo da se zajebava s nama", govorila mi je, malo zaplićući jezikom zbog previše vina. „Da ti pravo kažem, Sirena, verovatno bih od tvog života napravila pakao".

Ona zna sve o maltretiranju – o Fejsbuk grupi koju je napravila grupa devetnaestogodišnjaka na fakultetu, da bi diskutovali o tome koliko im je bilo užasno. Zna zato što sam o tome pričala i njoj i drugima, jer me nije sramota zbog toga što su me maltretirali. To nije moja prljava, mala tajna; to je jedna od mnogih stvari zbog kojih sam danas ovakva kakva jesam. Naravno, to se ne može reći za svakoga; ja sam imala sreće, zato što sam bila u stanju da se izborim sa maltretiranjem, a ne da taložim bol koji će kasnije imati uticaja na moj život.

Izgleda da moja prijateljica potpada u ovu drugu grupu – iako je ona bila ta koja je maltretirala druge. Jasno se videlo da ju je sramota dok mi je pričala kako su jednom ona i njena klika rekle debeloj devojci sa socijalnim naočarima da se dopada najboljem frajeru u odeljenju, samo da bi gledale i umirale od smeha kada je sirotica prišla frajeru da ga pita da izađu. Takođe je delovala ganuto kada mi je pričala kako su jednom njene drugarice i ona pozvale jednu nepopularnu štreberku da prespava sa njima i obrijali joj obrve.

„Da, to znači da si bila kučka", to je bio moj odgovor. „Ali ne brini se previše; možda su ispale kao ja".

Liam Haket je jedan od najuspešnijih ljudi koje sam upoznala u poslednjih nekoliko godina. Sa samo 24 godine, on je direktor jedne agencije za digitalni marketing, i osnivač je dobrotvorne organizacije za borbu protiv maltretiranja, pod nazivom „Odbaci etiketu".

I njega su maltretirali dok je bio tinejdžer, čak je posle jednog posebno brutalnog fizičkog napada završio u bolnici, ali kaže da su mu ta iskustva dala elan i ambiciju da postigne izuzetan akademski uspeh i napravi sjajnu karijeru, zbog koje se stalno pojavljuje u medijima i drži govore u javnosti.

„Maltretiranje koje sam iskusio mi je bilo pokretačka snaga", kaže on. „Kada odrastaš uz mnogo odbijanja, kada odrasteš želiš da se zaštitiš, a svako to radi na drugačiji način. Mene je to svakako dovelo do uspeha. Čudno je reći da maltretiranje može da ima pozitivne posledice, ali radi se samo o tome kako različiti ljudi reaguju na njega. To može da bude stvarno pozitivna stvar".

Fascinantno je upoznati nekoga čiji je životni put sličan tvojem – ko možda može da razume da će te, kada te jednom odbace u društvenim krugovima za koje smatraš da su jedini koji će ikada biti bitni, boleti dupe kada te neki kolega ne pozove na piće, ili će prijatelj tvog prijatelja reći da si malo dosadna, ili će se neko u prevozu narugati tvojoj odeći. Najgore je prošlo, tako da možeš jednostavno da budeš ono što jesi, pa ćeš videti šta će da se dogodi: ne može da bude toliko loše.

Obraćam se onima koji su bili maltretirani i koji ovo čitaju: znam da je lakše to reći nego učiniti. Ta promena stava se neće dogoditi preko noći. Moraš da doživiš iskustva izvan svoje starosne grupe i neposrednih savremenika, bez obzira da li je u pitanju posao prodavca, ili književni klub, ili sve između toga, da bi shvatio šta sve možeš da budeš kada nisi samo „onaj kojeg zezaju".

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac o tome kako nasilje Pabla Eskobara utiče na današnje narko kartele

_________________________________________________________________________

Razgovarala sam sa Lizom*, koja ima 21 godinu i treba da krene na fakultet, i koja umire od straha da će je kolege ponovo izdvojiti i maltretirati. Na meti je još od svoje devete godine, i verbalno su je zlostavljali i izopštavali i u školi i na internetu, i redovno su joj govorili da treba da izvrši samoubistvo ili da polomi noge i ruke.

Evo šta mi je ispričala: „Nisam se prijavila na fakultet posle srednje škole zato što sam godinama patila od anoreksije, i tek sam se izlečila. Ja samo čekam na osudu i maltretiranje, i imam sklonost da uopšte ne progovaram. Plašim se fakulteta, jer zaista ne želim ponovo da proživljavam svoju prošlost, i ne znam kako da se sprijateljim s nekim, zato što sam toliko stidljiva. Svakodnevno paničim zbog toga".

Volela bih da sam mogla da joj kažem da će na fakultetu biti drugačije – da odrasli obično nisu toliko veliki kreteni – ali ne mogu, jer to ne znam zasigurno. Jedino što mogu da kažem je da će jednog dana najverovatnije biti bolje.

Ana Berd ima dvadeset i nešto godina i radi kao virtuelna asistentkinja u Notingemšajru. Kao i ja, njoj nije neprijatno i nije je sramota da priča o tome kako je bila maltretirana. Veoma rado se identifikuje i otvoreno govori o tome kako su je kao tinejdžerku udarali, šutirali, zvali svakakvim imenima, palili joj kosu upaljačem, širili glasine o njoj, a njene stvari krali i upropaštavali.

Kada je postalo nepodnošljivo, napustila je školu, i učeći od kuće uspela da zasluži najviše ocene i zaposli se u struci koju je odabrala. Ona mi je ispričala sledeće: „Zbog maltretiranja sam razvila odbrambene mehanizme i postala otpornija osoba. Preživela sam svoje traume, i kao odrasla osoba znam ko sam i zadovoljna sam time. Dopada mi se kakva sam, i mogla bih skoro i da se zahvalim nasilnicima, jer sam zbog njih postala ovakva".

Ali ipak, to što se sklonila iz akademske institucije koja nije uspela da je zaštiti i što je našla svoj jedinstveni put nije sprečilo njena iskustva da i dalje utiču na njen život. Ana kaže da je jedan od razloga zašto se užasava od pomisli da ima decu i taj da bi mogla da dožive išta iole sličnom onome što je ona pretrpela.

„Deca kakvu ja želim da budu bi se uklopila u stereotip 'žrtve maltretiranja', kaže. „Želela bih da se lepo izražavaju, da imaju fine manire, da su pametna, da vole školu i da su ljubazna. To me užasava, jer sam znam kako je. Maltretiranje je faktor u mojoj odluci da li ću da imam decu, i to je na neki način tužno".

Uprkos tome što deluje kao da je to nije dotaklo, problemi koje je imala tokom obrazovanja su, naravno, ostavile dubokog traga na Anu. Njeno priznanje me je nateralo da shvatim da moja rešenost da nikada ne budem roditelj možda podsvesno dolazi od strahova sličnih njenim. Da li duboko u sebi zapravo i dalje mislim da je maltretiranje nešto najgore što nekome može da se dogodi?

Profesor Kris Kiriaku predaje obrazovnu psihologiju na Univerzitetu u Jorku, i napisao je bezbroj radova o maltretiranju. Pitala sam ga šta dovodi do toga da neko tokom školovanja postane nasilnik ili žrtva. Njegov odgovor me je umirio: „Pod određenim okolnostima, skoro svako može da postane nasilnik ili žrtva", rekao je. „Ali nasilnik često ima problema u svom privatnom životu, i maltretiranje drugoga mu donosi nekakvo olakšanje i društveni status. Žrtva je često samo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme".

Preživljavati maltretiranje može da bude užasna stvar, i nikome to ne želim. Ako vas neko maltretira, važno je da sa nekime razgovarate o tome – bez obzira da li je u pitanju prijatelj ili roditelj, ili dobrotvorna organizacija kao što je „Odbaci etiketu" – jer ako nekome ispričate šta vas muči, taj neko bi mogao da vam pomogne da racionalno razmislite o tome. Takođe je važno imati na umu da će kasnije biti bolje; meni je bolje, Liamu je bolje, Ani je bolje, biće bolje i Lizi, a biće bolje i vama.

*Imena su izmenjena

Ako je neko koga poznajete žrtva maltretiranja, kontaktirajte „Odbaci etiketu" ovde.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram