Majka Vinone Rajder objašnjava istoriju odnosa između žena, droge i književnosti

Ovaj tekst je objavljen na Broadly

Uživanje droga i pisanje o tom iskustvu jednako je ženska igra baš kao i muška.

Da biste lakše uronili u knjigu Sestre ekstrema potrebno vam je malo dobre volje ukoliko inače po prirodi niste podložni hipi glupostima. Antologiju koju su priredili supružnici Sintija Palmer i Majkl Horovic otvara metafora o Evi kao "ženskom principu", zmiji koja je poput šamana odvodi na stranputicu i mitskoj jabuci kao drogi koja menja svest i čije upražnjavanje dovodi do sunovrata čoveka. "Još od tada", tvrde ovi urednici, "žene se vezuju za drogu i njenu opasnu draž." Čak i pre tog uvoda, na šarenoj korici ove zbirke udžbeničkog formata stoji da je ona uvod u "žensko pismo o iskustvu drogiranja", a te žene, od Anais Nin do Keri Fišer iz Zvezdanih ratova , toliko su raznolike da je knjigu teško doživeti kao ozbiljan autoritet. Ali urednici su ozbiljni. Blisko sarađujući u prošlosti sa produktivnim psihologom i autorom Timotijem Lirijem i kasnije se krećući u istim krugovima kao Terens Makena, oni su duboko ukorenjeni u akademsku kulturu droge. Među ostalim njihovim knjigama nalazi se prva zbirka psihodeličnih pisanija Oldosa Hakslija, Mokša.

Sintiji Palmer i Majklu Horovicu važno je da budu prvi. Sestre ekstrema bio je jedan od prvih pokušaja da se ženska subjektivnost smesti u kanon književnosti o drogama kad je prvo izdanje – tada pod naslovom Šamanska žena, dama na drogama – objavljeno još 1982. godine. (Ponovo je štampano i prošireno 2000. godine.) Kada sam putem mejla razgovarala sa Sintijom Palmer, priznala je da onomad "kultura nije bila sasvim spremna za nju. Na vlasti je bio Regan i upravo je započela kampanja 'Samo reci ne'… Išli smo protiv struje, takoreći, ali kako je vreme prolazilo, knjiga je pronalazila svoje prirodno mesto i publiku."

"Kraljica socijalne pomoći " iz Reganove ere bio je dominantni arhetip ženskog korisnika droge. Danas je kultura, ili makar njen širi deo, malo opuštenija po pitanju raznorodnih portreta žena koje vole da se urade. Na mikro planu smo u slavne ličnosti pretvorili hibride novinarki-blogerki za koje su supstance raznih vrsta profesionalna hrana. Na pamet nam odmah padaju autorka knjige Prozak nacija Elizabet Vercel; Ket Marnel, koja je slavu stekla pišući na internetu o seksu, kreku i savetima za šminkanje; i Megan Bojl, čiji memoari o uživanju droga Liveblog izlaze ove godine. Ali to ne znači da predgovor Sestrama ekstrema nije relevantan. "Od šezdesetih godina naovamo, na engleskom jeziku je objavljeno na desetine antologija književnosti o drogama", pišu urednici. "Gotovo sve radove u tim zbirkama napisali su muškarci." Setivši se šta sam sve morala da istrpim u školi od Keruaka, Berouza i Kesija, i njihovih apostola obožavatelja (od kojih sam se zabavljala sa previše njih), Sestre su mi delovale kao olakšanje kad sam ih otkrila (naročito leti, kada trip na pečurkama deluje kao logičan način da se provede subota popodne). U Sestrama, teza Palmerove i Horovica je prosta: uživanje droga i pisanje o tom iskustvu je ženska igra baš koliko i muška, a korene vuče još iz drevnih mitova. To što je ovo dvoje urednika sasvim slučajno odgojilo devojku koja je kasnije postala poznata kao Vinona Rajder izgleda da samo doprinosi njihovom kredibilitetu.

Dokumentovani odnos između zapadnjačkih žena i droge počinje na sumoran način u viktorijanskom dobu, kad su žene činile dve trećine uživalaca opijuma. Ovu drogu su najnormalnije prepisivali za razne bolesti, ali je često korišćena u izrazito ženske svrhe. Majke su koristile laudanum – "opijum rastvoren u alkoholnoj tinkturi" – kako bi umirile uplakanu decu, a drugi oblici iste droge korišćeni su protiv menstrualnih grčeva i simptoma menopauze, prema pisanju u Sestrama ekstrema. Ta droga bila je i jedino prihvatljivo "bekstvo" za žene koje su živele potlačene živote u viktorijanskom društvu. Otvorena upotreba alkohola i duvana nije se smatrala damskim, dok su, s druge strane, lekari slobodno prepisivali opijate ženama nakon uspostavljanja dijagnoze histerije. Romantičarska pesnikinja Elizabet Beret Brauning, koja je počela da uživa opijum sa 15 godina zbog povrede kičmene moždine u sadejstvu sa "nervoznom histerijom", pisala je svom ljubavniku, pesniku Robertu Brauningu, kako bi se odbranila od njegove zabrinutosti i optužbe da je postala zavisnik: opijati su joj pomogli da se izbori sa nevidljivim bolom teške depresije i anksioznosti. Njeno neobavezno pismo može da se meri sa bilo kojim romanom iz pera nekog tužnog, mladog, muškog književnika:

Krajnja posledica ovog slobodnog prepisivanja medicinskih opijata 1800-tih bila je široko rasprostranjena zavisnost. Kako je njihovo dejstvo počelo da postaje očigledno, potpomognuto pićima začinjenim kokainom poput originalne koka-kole, propisi i stroga reakcija vlasti oterali su droge u izgnanstvo i predstavili žene kao njihove olake žrtve. Sredinom 19. veka, "opijum se pretvorio od 'božanskog leka' u zavodljivo i smrtonosno oružje iz đavoljeg arsenala." Proširila se rasistička propaganda; "američke žene" su "kineski snabdevači opijumom držali u okovima belog ropstva", a "južnjački crnci poludeli od kokaina" činili su "seksualne zločine".

Sestre ističu da su, kao i krijumčari nezakonitog alkohola iz tog vremena, belkinje koje su uživale droge bile otpadnice od zakona po sopstvenom izboru, mnoge od njih članice obrazovane srednje ili više klase. Njima je bilo lako da se izbore za život u emancipovanoj bohemiji. Ali za žene sa druge strane klasne granice, upotreba droga bila je tek neglamurozna zavisnost. Avangardna spisateljica Mejbel Dodž Luhan bila je primer onog prvog, utirući put Bitnicima koji će se pojaviti kasnije tokom dvadesetog veka. U svojim memoarima, Moćni i uticajni, čiji je odlomak uvršten u antologiju, Dodž opisuje trip na pejotlu sa svojim kružokom prijatelja umetnika u njujorškom Vest Vilidžu u proleće 1914. godine. Ona o drogi piše sa pozitivnim entuzijazmom: "Rejmond nam je pričao o neobičnoj ceremoniji među Indijancima sa kojima je živeo koja im je omogućila da nadrastu običnu svest i stvari vide onakvim kakve jesu u Realnosti… Kad sam ga malo pritisla, ispostavilo se da ima nešto pejotla kod sebe; potom sam, naravno, rekla da svi moramo da probamo."

Sa druge strane, anonimna autorka O.W., koja je napisala prve bestseler memoare o uživanju droga iz pera žene, ispričala je svoju priču o seksualnoj radnici navučenoj na kokain. Ta priča je smeštena u svet veoma udaljen od mondenskih uživalaca pejotla. Objavljena 1930. godine, knjiga Ne cvetaju ruže podseća, po svom očaju koji rasvetljava ovaj fenomen, na Barouzovu kratku priču "Božić jednog džankija".

Nakon što je slagala svog dilera da bi dobila malo koke na veresiju, O.W. piše:

U pedesetim i šezdesetim pojavila se nova generacija Bitnika, koju poznaje i obožava fakultetska dečurlija odasvud. Negde u to vreme, međutim, Anais Nin, u svojim 40-tim, tiho je postajala deo kulture koja se gradila oko LSD-a dok je živela u Los Anđelesu. U Dnevniku Anais Nin, tom peti: 1947-1955 , ona se priseća tripa u sklopu kontrolisanog eksperimenta koji je izveo njen psihijatar. Halucinacije počinju kao čudnovate, piše ona, a onda odjednom:

Negde u to vreme, na drugoj obali, bitnička pesnikinja Dijana di Prima pisala je o drogeraškoj sceni u Grinič Vilidžu u svojoj knjizi Memoari jednog bitnika , objavljenoj 1969. godine o godinama koje su joj prethodile. U zapisu iz 1953. godine, Di Prima piše da "halucinogene droge još nisu stigle na scenu", mada 1966. godine definitivno već jesu. Di Prima se priseća raskalašnog Dana zahvalnosti iz iste godine kada je Alen Ginzberg pevao "hare krišna" dok su svi u Milbruku – njujorškom imanju Timotija Lirija – nesmotreno uzimali velike, neodmerene količine esida u prahu koji je bio razmućen u boci navodno bezopasnog šerija. (Sve to vreme, Di Prima insistira na tome da neće kuvati za svakoga u kući.)

Kako su šezdesete prešle u sedamdesete, Palmer i Horovic, koji sebe opisuju kao "obrazovane hipike", sakupili su ove priče iz bitničkih vremena u svoju ličnu kolekciju tekstova o drogi, koja je na kraju postala Biblioteka "Fic Hju Ladlou" u kvartu San Franciska po imenu Nort Bič. Famozno sedište bitnika u Kaliforniji bilo je i mesto dešavanja knjige Darma lutalice Džeka Keruaka, a turisti i dalje posećuju preskupe kafiće u kojima je Alen Ginzberg nekad palio džointe. Iz posvete toj sceni i fokusu kolekcije, Palmer i Horovic su prvo svoj muzej tekstova i artifakta nazvali Bitnička biblioteka. Ime su promenili kad su shvatili da je drogeraškog života bilo i pre Bitnika.

"Jedno od naših ranih otkrića bilo je Uživalac hašiša , kog je 1857. godine objavio opskurni 21-godišnjak, prva knjiga koju je neki američki pisac u potpunosti posvetio svom iskustvu sa drogom. Našu biblioteku nazvali smo po njemu", ispričala mi je Silvija Palmer u mejlu.

Katalogizujući memoare o uživanju droge, istoriju, antropologiju, etnobotaniku, medicinu, biologiju i slikarstvo, Biblioteka "Fic Hju Ladlou" bila je prva te vrste na svetu. Imena kao što su Alen Ginzberg, Gordon Vejson i Albert Hofman poklonili su projektu svoje originalne naučne radove.

Jedne večeri kasnih sedamdesetih, Palmer i Horovic su odlučili da iz kolekcije izdvoje sve žene. "Iz kaprica smo odlučili da izvučemo sve knjige sa ispovestima žena, ličnim i fiktivnim. Kad smo završili, imali smo preko 100 naslova iz svih žanrova. Bili smo uzbuđeni", rekla je Palmer. "Naša velika biblioteka sa literaturom o drogi dovela nas je do ovih otkrića do kojih niko pre nas nije došao." Pre nego što su oni sa Sestrama ambiciozno pokušali da sakupe u jednu antologiju sva pisanija žena sa margina, većina akademskih pokušaja da se ujedini neka teorija o ženama i drogi predstavljala ih je kao žrtve, ako se njima uopšte i bavila. "Naglasak je bio na zavisnicama: zavisnosti od narkotika koji su bili eksperimentalni lekovi u 19. veku i džanki prostitutkama prve polovine dvadesetog veka", rekla je ona. "Čak je i spid bio poznat kao ' mala majčina ispomoć' tokom poznih šezdesetih."

Impuls da se to promeni doveo je do 300 strana koje dočaravaju jedinstveno iskustvo uživanja droga kad ste žena. Ono što je najbolje na ovim stranicama, ili možda samo najsmešnije, jeste odlomak iz intervjua za Haj tajms iz 1978. godine sa svetom zaštitnicom svih književnica sveta, Suzan Zontag. Ona tu zapravo obara čitav koncept antologije u kojoj se nesvesno našla:

Rizikujući da počinim svetogrđe, moram da se ne složim. Čitajući neke od najistaknutijih umova ženske književnosti kako raspravljaju na temu da li je "lepša" voda ili svemir dok su na LSD-u (Anais Nin) ili prave razliku između zadovoljstva koje pruža kanabis i muževljeve bolesne zavisnosti od heroina (Maja Angelou), moram da priznam da je ovo jedno zaista zanimljivo štivo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu