Svaštara

​Spremanje jela s krvlju me je ubedilo da prestanem da budem vegetarijanac

Sada mogu da kažem da posle 15 godina religioznog izbegavanja mesa više nisam strogi vegetarijanac.

pisao Laura Tenchio
23 Novembar 2016, 3:02pm

Jednog dana, kada sam imala devet godina, odlučila sam da ne pipnem parče piletine u svom tanjiru. Tu i tada sam shvatila da moram da prestanem da jedem životinje, ako ih zaista volim i smatram ih svojim prijateljima. I tako sam se posvetlila – od tog dana pa nadalje, bojkotovala sam svako jelo sa ribom ili mesom koje su mi roditelji naturali. Tokom godina sam otkrila neke malo složenije razloge da se klonim mesa, tako da sam poslednjih 15 godina vegetarijanac, i delimično vegan.

To se promenilo kada sam upoznala Lauru Šalčli. Laura je tridesetčetvorogodišnja gastronomska stručnjakinja, i pola života je posvetila političkim i moralnim pitanjima oko načina na koji se hranimo. Studirala je menadžement u dizajnu u Njujorku, i povremeno je radila kao konobarica, kada je kultura hrane počela posebno da je zanima. Ta zaineresovanost ju je dovela do Univerziteta gastronomskih nauka(UNISG) u regiji Pijemont u Italiji. Na tom fakultetu se fokusiraju na odnos hrane i kulture, i osnovao ga je Karlo Petrini – koji je taođe osnovao i Pokret spore hrane.

Kada je završila UNISG, postala je predsednica Spore hrane Švajcarske, i otvorila je nekoliko privremenih restorana. Takođe redovno drži predavanja i radionice o tome kako da unapredimo svoje navike u ishrani – zbog čega sam ja stupila u kontakt s njom. Posle nekoliko minuta razgovora telefonom, Laura mi je ubrzo potpuno urušila sistem verovanja.

„Zaista ne razumem kako neko može da bude vegan ili da se hrani savesno na bilo koji način, ako još uvek kupuje čokolade i banane", kaže ona. „Svi znaju da su uslovi na farmama banana i kakaa nehumani za radnike". To je istina. Znam da je gotovo nemoguće naći čokoladu koja nije napravljena uz pomoć dečjeg rada i ropstva, i znam da radnici na farmama banana pate pod istim uslovima. Kao što je gastronomski stručnjak Džoana Blajtmen napisala u Gardijanu: „Radnici na farmama banana žive ili u jadnim udžericama na samim farmama, ili autobusima prelaze ogromne daljine da bi naporno radili po ceo dan. Plaćeni su po učinku, i moraju da se ubiju od posla da bi zaradili dovoljno para da prežive". U međuvremenu, cena koju u mnogim supermarketima plaćaš za fine, domaće britanske jabuke ili kruške je dvostruka u odnosu na banane koje se uvoze sa drugog kraja sveta.

Znajući ovo, bilo bi mnogo više fer i održivo kada bih povremeno pojela komad organskog mesa lokalne krave, umesto svih tih banana i čokolada koje sam tokom godina proždrala.

Ovo nije sok od cvekle. Sve fotografije: Raphael Erhart

Laura veruje da bi ljudi koji jedu meso trebalo da se obavežu da pojedu celu životinju – uključujući i njenu krv. Evropljani vekovima spremaju jela od krvi, ali iako ovde u UK možeš da očekuješ krvavicu u svom kompletnom engleskom doručku, tokom godina je postala mnogo manje popularna. Na kursevima koje jednom u dve nedelje drži u Cirihu, Laura podučava degustaciju vina ili miso supe, ali takođe drži i radionice spremanja jela s krvlju. Preko telefona mi je rekla da misli da je došlo vreme da uporni vegetarijanci kao što sam ja razmisle o tome zašto jedu to što jedu. I pošto sam propustila njenu poslednju radionicu, pozvala me je u svoj ciriški dom da zajedno pripremimo jedan od njenih krvavih recepata.

Krv sa kojom Laura i ja spremamo hranu dolazi iz lokalnih izvora – Laura kupuje krv na svojoj omiljenoj farmi, u blizini Ciriha. Farma je vlasništvo Klaudije i Nilsa Milera koji daju anesteziju životinjama i kolju ih odmah tu, na pašnjaku. I umesto toga da je više sati transportuju do klanice i da doživi stres od vožnje, stoku kolju u poznatom okruženju. Nils i Klaudija su bili prvi farmeri u Švajcarskoj koji su pribavili dozvolu za takav način klanja, u maju 2016.

Tako sam se obrela u Laurinom domu, sa bocom tople krvi, koja je samo nekoliko sati ranije tekla kroz vene srećnog juneta koje ništa nije slutilo. Laura je otvorila bocu i probala crvenu tečnost, koja izgleda kao sok od cvekle. I ja sam trenutak kasnije zatekla sebe kako ustima prinosim kašičicu sa krvlju, i smesta me preplavio osećaj gađenja. Ovo nije sok od cvekle, ovo je krv. Znam kakvog je ukusa moja krv (nisam toliko militantna da ne poližem sopstvenu krv kada izgrizem zanoktice), ali ovo definitivno nije istog ukusa kao moja krv. Potiče od životinje. Bezukusna je.

Laura objašnjava da se od klanja jedne svinje dobija 2,5 litra krvi, dok mladi bik, kao što je ovo moje june, izgubi 4,5 litara krvi. Ta krv obično završi u hrani za životinje ili farmaceutskim prozivodima, ali od nje takođe možeš da napraviš i raviole, kao što smo se Laura i ja dogovorile.

Pravićemo ih sa Vin Cuitom – švajcarskim kuvanim vinom. Recept je Laurina verzija tradicionalnog jela sa kuvanim vinom i lukom. Prva stvar koja Laura traži od mene je da umesim testo, zbog čega mi je na neki način laknulo. Umesila sam brašno, žumance i ulje u testo. Kada sam dodala malo krvi, testo je poprimilo svetlo – crvenkastu boju. Ali ipak, lako sam zaboravila da radim sa telesnom tečnošću koja je ranije tog dana održavala jednu životinju u životu.

Jedna od radionica koje Laura drži je za decu. „Često viđam decu koja se plaše da pipnu krv, što mi je šokantno", kaže ona. „Kada prenose komade iseckanog voća sa daske do činije, mnoga deca sa moje radionice to čine escajgom, a ne rukama". Prema Lauri, to pokazuje da smo napravili distancu od hrane – naročito kada uzmemo u obzir da deca generalno vole da pipnu sve čega mogu da se dočepaju.

Tačka ključanja krvi je niska, pa mora pažljivo da se zagreva, na slaboj temperaturi. Krv se lagano zgušnjava tokom ovog procesa, i dok je mešam, ne mogu da prestanem da mislim na životinju koja je dala svoj život za moje raviole.

U međuvremenu, Laura je provukla testo kroz mašinu za pastu, i spremna je da napuni raviole. Takođe priprema nadev od rukole pomešane sa krvlju, i kaže da rukola ublažava ukus krvi. To će mi definitivno pomoći da jedem raviole, a da ne razmišljam mnogo o smrti i užasu. Konačno, umače raviole u so i peče ih na puteru sa žalfijom.

Do trenutka kada smo Laura i ja seli da večeramo sa fotografom Rafaelom Erhartom, prilično sam ogladnela. Laura me ispitivački gleda dok ja uzimam prvi zalogaj krvavih raviola. Ne mogu da okusim ništa čudno – nemaju metalni ukus, kao što me Laura upozorila da bi mogle da imaju. Ali slika mladog bika sa najslađim očima i koji ništa ne sluti me ipak progoni, ali mi i ne smeta toliko mnogo. Rafaela evidentno mnogo više nego mene muči ideja da jede krv.

Ali ukus je zapravo izvrsan. Primećujem kako stalno prelazim jezikom preko zuba tražeći ostatke krvi – dok se ne setim da samo jedem testenine, i da nisam Erik Nortman. Uzimam repete, i moram da kažem da mi se više dopadaju raviole sa rukolom nego one sa kuvanim vinom i lukom. Junac u mojoj glavi je razočarano uzdahnuo.

Možda sam izdala to june, ali izgleda da nisam izdala svoj probavni trakt – preživela sam naredni dan bez ikakvih fizičkih smetnji. I sada mogu da kažem da posle 15 godina religioznog izbegavanja mesa više nisam strogi vegetarijanac. Ako znam odakle krv, meso ili iznutrice potiču, i kako je životinja umrla, poješću to. Na isti način, izbaciću iz ishrane banane ako nemaju oznaku fer trgovine, i drastično su da smanjim konzumaciju čokolade, avokada, kinoe i drugih slasnih stvari zbog kojih neće biti više krvi u mom stomaku, ali će biti više krvi na mojim rukama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu