Ko radi sve te prljave, fizičke poslove u "Westworldu", roboti?

Ilustracije: Dan Evans

Westworld je TV serija o raznim ljudima u skupocenim blejzerima koji se šetaju mračnim sobama praveći se da Entoni Hopkins nije lud čovek. A ima i robota. Ali da li su svi oni roboti, ili su nešto više? Hmm. Dobro pitanje. Ko zna.

Nego, pitate se vi: ko fizikališe u tom Westworldu? Neko mora da piše priče, da kodira duboke i kompleksne karakteristike ličnosti svakog pojedinog robota, da gleda sa daljine i pazi da ne skrenu roboti previše s puta… ali ko im čisti klonje? Ko im pečati karte za prevoz? Ko dopunjava flaše viskija koje ne završe razbijene u barskim tučama? Ko presvlači posteljinu? Čitaoci, kao i uvek, drago mi je što ste pitali.

Razgovarali smo sa nekoliko pomoćnih radnika u Vestvorldu, i evo šta su nam rekli.

Da li roboti pišaju i seru? Ne, roboti ne pišaju i seru. Da možeš da dizajniraš ljudsko biće – da si bog i možeš da osmisliš ljudsku rasu delimično po svom liku ali uglavnom ne – kad bi danas bio bog i stvorio novog čoveka, ne bi mu dao da mora da piša i sere.

„Aha", kažeš bogoliki ti dok plutaš u beloj praznini i mesiš život sa svojih deset prstiju. „Aha, evo, recimo da ovo stvorenje mora svakih sat-dva da zastane i izbaci jednu ili dve od najsmrdljivijih tečnosti na svetu iz svojih mekanih seksi delova." Naravno da ne bi.

Dakle, roboti ne pišaju i ne seru, to smo apsolvirali. Ali roboti ipak piju i jedu. Kako to koji kurac? Pa lepo to ovaj kurac: moj posao je da štapom sa dugmetom prodžaram grlo svakog preminulog robota u pokušaju da ih nateram da povrate.

Nekad davno, pre svog ovog sranja, oni su prosto povraćali u sred večernjeg ožderavanja i tako pravili mesta za dalje. Progutali bi dugme na koncu umotano u somot, i onda ga malo cimnu, i bude bljuuuurg. To je moja onomatopeja za povraćanje: bljuuuurg. Imam tri godine staža, tokom kojih sam terao na povraćanje 40-50 robota svake večeri, definitivno sam stručan. Bezbroj puta sam video deaktivirane robote bezizražajnih očiju kako povraćaju. Bezbroj puta. Hiljade polusvarenih obroka. Griz i pasulj i stara ražana. Voda i riba i hleb. Neobrano mleko, ukiseljeno i gusto od sunca. Dešavalo se da mi bljucnu i odgriženi prst. Poneki metak. Pseću ogrlicu. Čipove iz kazina. Pare. Pesak. Nokte.

Hoću da kažem da se razumem u povraćanje. Imam razne eufemizme za to. Glasni sos. Produktivan kašalj. Kritika Warcraft filma. Poziv ujaku. Četvrti dan dijete. Narogušeno perje. Džej Zijeva strofa u Monster. Pražnjenje ranca. Tverkovanje dijafragme. Glumac koji priča o svom „zanatu". Izraziti stav na Fejsbuku. Evo, sve zapisano u notesu. Juče sam smislio ovaj: pravljenje jogurta na teži način. Imam ih na tone.

Nekad pomislim koliko puta me je hvatala mučnina pre nego što sam se ovde zaposlio: možda jednom svakih 6 do 8 meseci. Običan čovek može dugo da izdrži bez povraćanja, onda krene da meša vino sa tekilom i bude bljuuuurg. Ali od kako ovde radim, nikad ne povraćam. Prve nedelje na poslu peglao sam non-stop, sve po podu. Stariji kolega Roni mi je mnogo pomogao, rekao je „Ustaj, mali. Sad sve to lepo isperi crevom. Eto tako". Ali sa vremenom otupiš. Nekad se tuširam posle smene i kroz glavu mi prođe pitanje – da li me je ovaj posao izmenio? Onda gurnem dva prsta u grlo, pokušam da povratim, i shvatim – da, izmenio me je. Za samo 30,000 dolara godišnje, dao sam mučninu koju nikad ranije nisam umeo da cenim. Sposobnost povraćanja na usta i nos žrtvovao sam, sve zbog glamura Vestvorlda.

Jednom sam ih pitao da li je moguće napraviti robote koji povraćaju sami od sebe, kad im se naredi. Rekli su da jeste moguće ali neće ih nikad napraviti.

Znaš ono kad kreneš na sedmodnevno letovanje i potrošiš sve pare tamo oko četvrtog dana, iako si na aerodromu već podigao više keša nego što si planirao? Onda satima sediš u tamo nekoj Poljskoj i pitaš se „Da li će banka da me odere? Da li će me odrati kao zeca ako pokušam da podignem još keša?" Posle se zapitaš i „Čekaj, kako sam potrošio toliko para? Platio sam samo tri taksija, tanjir knedli, i dva piva. Nisam ni suvenire još kupio!" I tu shvatiš, u divljoj tuđini okružen sve samim strancima, shvatiš da nemaš pojma sa novcem, da je novac za tebe tranzitivni fenomen koji ti tek ovlaš dotakne prste i novčanik pre nego što nestane u vidu lastinog repa, shvatiš da prosto nema šanse da skupiš za kaparu ako uporno bacaš po 80 funti na vožnju taksijem i po 3 funte na flašu koka-kole. Da prosto nisi Osoba od Poverenja, da ne veruješ ni samom sebi.

A sad zamisli da ti je isto tako ponestalo para samo na Divljem Zapadu, gde su svi oko tebe naoružani i potencijalno besni roboti. E, tu ja uskačem.

Ja džedžim na šalteru bankomata između dva bordela, čekam da ljudi dođu da ispovede svoje grehe. Dolaze praznih ruku i kiselog osmeha koji govori „ne ide mi poker". Dolaze šupljih džepova i pričaju kako su platili turu za sve robote u salunu misleći da oni ne piju. Pričaju kako su spizdili hiljade starih dolara na usluge seksbota. A ko nije? Takođe, prodajem im energetska pića. Kad čovek ožedni u pustinji, dobro mu dođe Gejtorejd.

I svi do jednog dođu da me pitaju istu stvar: kakav je kurs divljezapadnog dolara danas, jebem li mu seme, kakav je kurs?

A kurs je užasan: 500 divljezapadnih dolara te izađe oko 20,000 normalnih savremenih. Iz nekog razloga, ovo razjari milionere koji mogu da priušte dnevne posete Vestvorldu. Prošle nedelje me je fudbaler izvesnog premijerligaša nazvao „pičkom pederskom". Ričard Branson je jednom pljunuo u pesak i rekao da mi je majka „kurva ona najgora, najgora kurvetina na svetu celom". Ja im kažem, sine, i u Diznilendu ti uzmu procenat na menjačnici, a tamo čak ni ne možeš da naguziš Mikija. Mislim, moramo negde da ti izmuzemo kintu, šta misliš ko plaća održavanje svih tih seksbota? Treba to oprati."

Ali nije to najgori deo posla. Nije ni reciklaža lepljivih flaša Gejtorejda, čak ni ono kad je Ričard Branson zacrveneo od besa kao jastog u kožnim čizmama i kaubojskom šeširu, pa potegao pištolj i iskezio se onim užasnim zubima i rekao mi „Jebaću ti kevu, brate!" i isprangijao neke konzerve ali ih sve promašio. Ne. Ubedljivo najgore od svega je što mi ne daju da uključim iPhone dok radim. Navodno se robotima poremeti osećaj za stvarnost ili šta već ne ako me slučajno vide kako drndam igrice na telefonu. U kurac i ovaj posao i Divlji Zapad i sve.

Jeste nekad koristili CMS ( Content Management System )? To je jedna bekend aplikacija navodno namenjena lakšoj kontroli protoka podataka. Nažalost, nju su komitetski dizajnirali, komitetski implementirali, timski programirali, a originalni dizajner je otišao u drugu firmu, a njegova zamenica je unapređena mesec dana kasnije, a nju nisu nikad zamenili ali je jedan kao radio to što je ranije ona radila ali je posle i on otišao… ukratko, zbog svog tog sranja, CMS je jedan divan sistem sposoban da i do hiljadu puta oteža svaki tehnički proces koji ovde sprovodimo. Mi što ga održavamo moramo da češljamo milione linija rasparanog koda kog je deset ruku pisalo na dvadeset jezika.

Naravno, onda mi neki štreber u skupom prsluku sa naočarima na vrh nosa dođe i šapne „Jel' bi mogao ovaj CMS da bude aktiviran glasom?" Što naravno ne bi moglo ni da nas ovde ima stotinu a ne samo ja i još dvoje stažista, ali ne smem ništa da kažem, samo se okrenem i procedim „Naravno, Bernarde."

Zato još sedim ovde u devet uveče i uzalud govorim „povećaj sektor" kompjuteru. Iz kadrovskog su rekli da će da mi obezbede naslon za glavu i za ruke, ali nisu. Trebalo bi da imam pauzu svakih 15 do 20 minuta, ali nemam. Svetlo je plavo i atmosferično, sjajno kad se šunjaš kroz podzemni bunker da bi strelicom za uspavljivanje spičio Tendi Njutn, ali za oči je ubi bože. Smene su mi 15 do 18 sati. Nosim iPad sa sobom u WC da bih programirao dok kenjam. Bagove je nemoguće pohvatati; pokušavam da osmislim sistem koji reaguje na sve moguće glasove koji se ovde upotrebljavaju, čak i onog Engleza koji zvuči kao Džejms Bond dok se davi, a jedva da može da prepozna „uključi svetlo". Programerskog sindikata ni od korova.

Nekad sedim za stolom, jedem burito – dostava funkcioniše za divno čudo, iako kurir mora da prođe šatl i bar tri lifta da bi stigao do mog kanca i nikad nije srećan što me vidi – i mislim: „Da li bih mogao da radim nešto drugo u životu?" Oduvek sam želeo putovanja. Zanimala me je umetnost. Ali šta ja znam, treba razvijati karijeru. Neke moje kolege sa klase još rade od kuće. Nema stajanja na ovom poslu, jel' tako? Da li da se bacim u nepoznato i nadam se bezbednom prizemljenju, ili da ostanem ovde na poznatom, gde 18 sati dnevno pričam kompjuteru. Ma ostaću još godinu dana, dok otplatim zajam. Dve maksimalno. Ne više od tri. Četiri kao, ono, apsolutni maksimum. Onda odoh.

Ja sam onaj što sastavlja istu stolicu svakog dana. Ima jedna scena tuče u baru na koju se lako nailazi – u Svitvoteru, prvi bar do stanice, kauboj po imenu Big Teks se karta, i onda ako mu (kao gost) uđeš i kažeš barmenu bilo šta osim „sipaj viski", ovaj ispizdi i prevrne sto, udari lika pored sebe pivskom flašom, onda priđu dvojica i dohvate ga a ramena, a on onako u besu jednog baci u stranu, drugog odalami u lice, pa ga dokrajči stolicom – mojom stolicom. Iz dana u dan. Krpio sam je jedno 200-300 puta, ako ne i više. Najgore je bilo onih 157 vezanih dana kad bi je razbio direktno o nečiju glavu.

Ja im lepo kažem: „Zar ne bi bilo jeftinije prosto da se zameni stolica kad god je polomi, nego da je ja brižljivo lepim po sto puta?" Oni mi kažu ćuti tu, Rojs, i lepi. Ima jedna fraktura na zadnjoj levoj nozi, stalno puca – dijagonalno, skoro po celoj dužini, i tu se pravi iver koji ga stalno nabode u oko. Ja im lepo kažem: „Ako biste zamenili stolicu, ne biste stalno morali da popravljate lobanju i oko Big Teksa." Oni mi kažu šta sereš, ako nećeš ti da krpiš stolicu ima ko će. Tako da ja ćutim i krpim.

Nekad se zagledam u lepak – prave se kapljice između fraktura koje na trenutak baš zablistaju, pre nego što ja sve to prebrišem i išmirglam, da se jedva vidi da je bila lomljena. Ali rana ipak ostaje na stolici. Nekad se zagledam u lepak i vidim svoj odraz, iskrivljen i obasjan, i bude mi lepo: ta repeticija, to večno vraćanje na istu stolicu. Niko nikad nije voleo jednu stolicu tako brižljivo i nežno kao ja ovu. Niko na stolicu nije tako gledao kao ja na moju. U neku ruku stolica i ja smo upleteni u jedan dug ples koji traje iz drana u dan. Nekad se zagledam u kapljicu lepka i kažem sebi „Šta ti radiš Rojs, jebote". Danas nije bio baš sjajan dan. Kad se vratim u sobu, uzeću jedan veliki snikers i onu najdeblju koka-kolu. Kad bi samo hteli, oh, kad bi hteli da ga isprogramiraju da ne lomi stalno stolicu.

@joelgolby

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu