Koliko brutalna ubistva utiču na cene nekretnina?

Jednom sam bila na roštilju u kući Denisa Nilsena. Za slučaj da niste upućeni u scenu britanskih serijskih ubistava, Denis Nilsen je nekrofil koji je između 1978. i 1983. udavio 12-15 muškaraca u svom stanu. Takođe je sa njima neko vreme živeo. U prisećanju na svoju prvu žrtvu, četrnaestogodišnjeg Stivena Holmsa, Den kaže sledeće: „Bio je to prvi korak na mom putu smrti, ali sam takođe dobio novog stanara."

Kad pominje novog stanara, Nilsen misli na činjenicu da je svoje žrtve mesecima držao u stanu, ispod podnih pregrada, umotane u plastiku i zavese. Nekad bi tela izvukao da bi sa njima gledao TV, slušao muziku, ili masturbirao.

Skoro četiri decenije posle prvog ubistva, za kuću na adresi Krenli gardens 23D, jednu od dve lokacije Nilsenovih zločina, skoro da je nemoguće naći stanare, o kupcima da i ne govorimo. Cena je 300,000 funti, bar 60,000 manje nego što slične nekretnine u najskupljem gradu na svetu danas vrede. U poslednjih godinu dana, dva puta je neuspešno izlazila na tržište.

Zašto? Ukratko – zbog lošeg vajba.

Petog oktobra 1981., kada se preselio u potkrovlje na Masvel hilu, Denis Nilsen je iza sebe već imao 9-12 ubistava mladih ljudi. Pre hapšenja koje je usledilo 16 meseci kasnije, doveo je kući još tri žrtve. Ali nisu tri ubistva razlog zbog kog kuća ne stoji dobro na tržištu, već način na koji su tela uklonjena. Za razliku od prethodne kuće u Kriklvudu, ovde Nilsen nije mogao da podigne podne ploče da sakrije leševe, a nije bilo ni bašte u kojoj bi mogao da ih spali. Umesto toga on bi ih raskomadao, skuvao u kuhinji dok se meso ne odvoji od kostiju, delom prosuo u WC šolju a delom sakrio po stanu.

Povezano : Pogledajte naš dokumentarac "Pravi True Detective?"

Zločin je otkriven zato što su se ostali stanari – a i sam Nilsen – žalili na loše stanje cevi ispod kuće. Majstor koga su pozvali otkrio je ostatke tela u začepljenim odvodima. „Kao da je neko pustio piletinu niz vodu," rekao je Denis kad su pozvali njega i komšije da im pokažu šta je izazvalo problem. Čudno kako KFC nije iskoristio priliku za reklamu.

Srećom, kad sam dvadeset godina kasnije kročila u to potkrovlje u Krenli gardensu, nije me čekala slična sudbina. Dan je bio sunčan, a Džon i Kas su me poveli na roštilj u kuću njihovih poznanika. Ubedili su me već najavom hrane i vina, ali ipak su me sa zadovoljstvom obavestili da je na toj adresi nekad živeo serijski ubica.

Zbog pomenutog vina se ne sećam svakog detalja, ali znam da sam prošla kroz kuhinju i da mi je bilo drago što smo odmah izašli u dvorište – ne mogu da kažem da su mi baš prošli žmarci niz kičmu. Ljudima koji su tu živeli očigledno je već bila preko glave priča o ubistvima. (Kasnije sam čula da bi fanovi ubice osmatrali im kuću iz daljine, nekad čak i kucali na vrata.) A pošto sam bila u ranim dvadesetim, želela sam da pokažem društvu da me se uopšte ni ne dotiče sve to.

Uživala sam u toplom vinu i roštilju u lepo uređenoj ali maloj bašti. Mogu samo da zamislim koliko je puta Nilsen gledao sa prozora i zavideo stanarima iz prizemlja. Sigurno bi mu bilo daleko lakše da je mogao tu da spali tela, kao što je radio u kući na Aveniji Melroz – tamo je stigao da ubije četiri puta više žrtava pre nego što je ovde pao.

Kada se Krenli gardens br. 23D ponovo pojavila na tržištu, drugi put za samo godinu dana, pozvala sam Kas da popričamo o ubistvu. Čudne li podudarnosti, baš tog vikenda njen brat i njegova supruga – koji mesecima traže smeštaj u tom kraju – nisu hteli čak ni da pogledaju Denisov stan zbog neprijatnih konotacija. Voren i Monika su dvoje pametnih, racionalnih naučnika; definitivno ne veruju u duhove koji se motaju po kući da bi isterali pravdu i/ili plašili ljude. Zašto onda nisu čak ni uzeli u razmatranje ovaj stan? Ima čak i balkon, pobogu.

„Nisu duhovi nego osećaj," kaže Monika. „Instinktivno sam osetila da neću ništa da imam sa mestom takvog zločina… Znaš li ti da je delove tela držao u kredencu?"

Takođe su videli da je kuća par meseci ranije već bila na aukciji, pa su se zabrinuli da li će moći kasnije da je prodaju, što meni zvuči smislenije od instinkta. „Prosto je onako gadno," rekla je Kas pošto sam izrazila iznenađenje. „Jedna stvar je kad neko pogine, ali kad nekog iskasape i uguraju u cevi i zidove, to je nešto drugo!"

Sa takvim stavom mora da se bori Ruben Džon iz Paul Simon Residential Sales , kompanije koja se prihvatila prodaje ovog stana. „Da je u pitanju jedno normalno ubistvo, ako mogu tako da kažem, ne bi im bilo gadno. Ali cela priča ih užasava. Kad pogledaš forenzičke fotografije, šerpe i tiganji su na šporetu, ugao je sasvim sličan… stvarno jeste tako." Gadno.

„KUPCIMA SAVETUJEMO DA SE OBAVESTE O ISTORIJSKOM NASLEĐU OVE LOKACIJE ILI KONSULTUJU AGENTA ZA PRODAJU PO TOM PITANJU," vrišti Rightmove listing, sve velikim slovima. Ali ljudima je izgleda previše teško da ovo izguglaju. Prve nedelje prodaje, osamdesetoro lica je bilo zainteresovano, a onda odbilo da pogleda stan pošto je nesrećni agent bio zakonski obavezan da ih obavesti o ranijem, ovaj, puštanju niz vodu. Od 14 rezervisanih obilazaka, još 7 je otkazalo iako su u celoj zgradi, Ruben kaže, ugrađene potpuno nove cevi i ostala oprema.

„Ja lično, kao pravi profesionalac, nisam siguran" kaže Ruben. „Da li bih ovde živeo? Verovatno da ne. Ali sa druge strane, koliko se užasa desilo u Londonu tokom par hiljada godina? Ovde u blizini kod Finsburi parka, Henri Osmi je izmasakrirao gomilu ljudi, a danas se tu dolazi na izlet." Ako se tako gleda na stvari, malo čija kuća nije bila mesto zločina.

„Kažu da vreme leči sve, a ovaj slučaj je još prilično svež u glavama ljudi," dodaje Ruben. „Jedan kolega čak neće ovde da dovodi klijente – vrlo je religiozan, veruje u duhove, kaže da oseća neko prisustvo."

U katastru stoji da je kuća dva puta zabeležila profit – novembra 2001. vrednost joj je skočila za 65% a 2005. za 18%. Izgleda da ni zločinačke kuće nisu bile imune na Cool Britannia fenomen. Ali danas imamo manje para, pa je ta kolektivna žudnja da se spizdi 300,000 funti na kuću zato što je u njoj neko ubijen izgleda presahla. Prošle godine, Ruben kaže, držali su je u ponudi oko devet meseci i na kraju morali da je zavale na aukciji. Kupac je na brzinu renovirao i pokušao da je preproda uz profit – neuspešno. „Obično bismo za ovu lokaciju dobili ponudu već prvog vikenda, posebno po ovako niskoj ceni," priznaje Ruben. Prošlo je već mesec i po dana.

Kakav efekat mogu ubistva da ostave na cene nekretnina? Čuvena kuća Freda i Rozmari Vest u Ulici Kromvel je srušena 1996. Prošle godine su roditelji Ejpril Džons izjavili da im je drago što više ne postoji kuća u kojoj je pedofil po imenu Mark Bridžer ubio njihovu petogodišnju ćerku. Ali ovde se radi o londonskom tržištu nekretnina – rušenje kuće od 300,000 funti zvuči neizvodljivo.

Ako ste počinitelj zločina i u isto vreme posedujete lokaciju na kojoj zločin činite, imaćete finansijskih problema. Zato, pre nego što nekog ubijete, razmislite o rečima Samante Blekburn iz kompanije Slater and Gordon: „Ako lokacija zločina pripada počinitelju, postoje zakonski osnovi da mu se ista, u ovom slučaju kuća, i zapleni."

Sa druge strane Stiv Leto, autor knjige Kuće američkih ubica , ima bolje vesti za Rubenove kolege preko bare. „Kuću Džoela Rifkina je kupio neko koga nije bilo briga da li su u podrumu ubijane i kasapljene prostitutke," kaže on. „Ima i drugih primera. Nisam čuo da se neka od tih kuća nije prodala, mada se dešavalo da prođe dosta vremena."

Neki mogu i da zarade na prodaji kuća ubica. Tim putem kalifornijski trgovac nekretninama po imenu Rendal Bel navodno zarađuje 375 dolara na sat. Učestvovao je u prodajama kuća Nikol Braun Simpson, Džona Beneta Remzija, kao i Šeron Tejt, žrtve Čarlsa Mensona. „Obožavam izazove – što su veći, što teži, sve mogu da savladam," rekao je Bel za LA Times . „Svakog dana, čekaju me nova mesta i nove katastrofe."

Njegov savet, za slučaj da se u vašem domu desi nešto užasno, je izdavanje da bi se „skinula stigma". Kaže da vlasnici „okaljanih" nekretnina obično pretrpe „pad u vrednosti od 15-20% tokom prve 2-3 godine; kasnije se taj pad nadoknadi, ali može da prođe 10 ili 25 godina dok loša reputacija potpuno ne ispari." Možda je ovde problem u tome što je Nilsen hteo da delovi tela „ispare" dok ih je kuvao na ringli, pa zato „pad" u vrednosti kuće postoji i trideset godina kasnije. Praktično jedinstven slučaj.

Kuća u kojoj je 1997. bio ubijen Đani Versaće, sa druge strane, danas je luksuzni hotel u kom apartman košta preko 1,000 funti dnevno (polupansion). „Ljudi tu odsedaju zbog bahatog izobilja, ne zbog činjenice da je Versaće tu ubijen," kaže Stiv. Verovatno je lakše zaboraviti ubistvo dok se čovek opušta u bazenu optočenom 24-karatnim zlatom.

Dakle, da li baš definitivno mora da se kaže potencijalnom kupcu šta se desilo u kući? Samanta kaže da mora: „Ako prodavac ili njegov zastupnik imaju bilo kakvu informaciju koja bi mogla da utiče na vrednost nekretnine ili omete vlasnikovo raspolaganje istom, obavezni su da tu informaciju sa drugom stranom podele – tako kaže amandman iz 2014. na amandman na uredbu o zaštiti prava potrošača iz 2008."

Ako čovek ne može da spava zbog svesti o ljudima iskasapljenim u njegovoj WC šolji, to verovatno spada u „ometanje raspolaganja nekretninom". Ja još mislim o činjenici da sam za vreme onog roštilja skoknula unutra da sipam vode, tri sprata ispod kuhinje u kojoj je Nilsenu palo na pamet da nečiju glavu stavi u tiganj. Da tu živim? Da se tuširam? Da naručim piletinu iz KFC restorana i pojedem je u dnevnoj sobi? Ne znam baš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu