Koliko treba da se plašim 2017. godine

Iz kolumne „Koliko treba da se plašim?"

U kolumni "Koliko treba da sa plašim?", VICE novinar oboleo od opšteg anksioznog poremećaja Majk Perl pokušava da izmeri koliko tačno treba da se plaši svega pod kapom nebeskom. Nadamo se da će vam to pomoći da bolje rasporedite to najvrednije od svih prirodnih dobara: svoj strah.

Puno se toga dogodilo 2016. godine što je šokiralo, razbesnelo i, uopšte, rastužilo ljude: prerana smrt slavnih ličnosti poput Dejvida Bouvija i Princa, horor film američke politike u akciji,  još veći horor svetske politike u akciji,  novi prikvel Ratova zvezda koji je bio više nego okej, nezabeležena humanitarna katastrofa u Siriji kojoj se ne nazire kraj, i još ko zna koliko toga. Zato smo se mi, VICE, baš kao i mnoštvo drugih medija, borili tako što smo personifikovali godinu kao groznog negativca kog svi možemo da mrzimo. Dobro je kad je omraženi negativac godina, pošto godine žive kratko - retko više od 365 dana. Ali kako jedna umire, tako se rađa druga godina, i svi možemo samo da se nadamo da će biti lepše raspoložena prema nama nego prošla.

I evo, stigla je 2017, nova, sveža godina, koja tek što je počela, objavila je pakleni tempo terorističkim napadom u Turskoj u kome je poginulo 39 ljudi, a ranjeno skoro 70. Možemo samo da se pitamo hoće li se ovako nastaviti, ili će se možda zadovoljiti antiherojskom ulogom, poput nekakvog neuspešnog Voltera Vajta?

Počeću sa baš lošim vestima: u 2017. godini, broj mrtvih slavnih ličnosti mogao bi da bude jednako visok, ako ne i viši - nego što je bio u 2016.

Ne, ne radi se o nekakvoj bakteriji otpornoj na antibiotike koja napada samo slavne. Ali prema organizacijama koje najdetaljnije proučavaju slavne — a to su britanski  analitičari i tabloidi —samo je par načina kojima se može objasniti porast stope mortaliteta među slavnima. Moglo bi da se radi o statistički neizbežnom topotu pojedinačnih slučajnih događaja, ili se samo radi o tome što je više ostarelih slavnih nego ranije, i uopšte, mnogo više slavnih koje Kosač može da pokosi preko noći.

Za sada se radi samo o hipotezi. Kako se, jebote, to uopšte meri? Ali, ima smisla kada shvatite koliko je danas načina da neko postane slavan. Kristina Grimi, pevačica koja je umrla 2016. godine, stekla je slavu uglavnom zahvaljujući Jutjubu. Stoga, kad uzmete u obzir da su se ranjivim filmskim, televizijskim i muzičkim zvezdama iz davnina danas pridružile i gomile slavnih iz sveta podkasta, Jutjuba i Tviča, nesumnjivo se može reći da će osmrtnice slavnih biti uspešna industrija u 2017. godini.

No, dok su smrti slavnih baš bedak, one ne nose toliko posledica koliko politika. Obratio sam se istoričarima da bih shvatio kako treba da se osećamo prema godini u kojoj će Donald Tramp - temperamenti i hronično neiskreni milijarder koji propoveda autoritarijanizam i prate ga nacionalistički fanovi - zauzeti najmoćniju poziciju na svetu, dok njegova politička partija kontroliše sve tri grane savezne vlasti.

"Svi treba da budemo apsolutno prestrašeni u 2017. godini — možda više nego u bilo kom trenutku u 20. veku", rekao mi je Robin Keli, istoričar društvenih pokreta u Americi sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu. Konzervativne agende su u prošlosti, objasnio mi je, bile držane na uzdi "suprotnim silama koje su gurale, na primer, ideju širenja države dobrobiti za sve i primenu nekih elemenata socijalne demokratije". Ukazao je na primer proširenja sistema socijalne pomoći tokom Ajzenhauerove ere, bez obzira što je bio republikanac. Danas su, naglašava Keli, pokreti usmereni ka društvenoj pravdi "dobili etiketu negativca od bele većine, pa čak i nekih takozvanih liberala, i to je problem."

Keli nije jedini istoričar koji deluje ozbiljno uzdrman Trampovim usponom. U stvari, svaki istoričar sa kojim sam razgovarao bio je duboko zabrinut zbog Trampovih potencijala da 2017. godinu učini užasnom i za Amerikance i za ceo svet. Uniformna snaga njihovog straha me je iznenadila.

"Kratak odgovor je da treba da budemo veoma uplašeni", kaže istoričarka i profesorka istorije sa Barnard koledža, Premilla Nadasen.

Nadasen, čija su tema pitanja koja pogađaju radnike, posebno žene i manjine, ukazuje da uspon tvrde desnice kao potencijalni izvor užasa u ovoj godini. Ona priznaje da su ovi novi tvrdokorni desničari često samo internet trolovi - nešto što je i priznao osnivač alt-right pokreta Ričard Spenser — ali Nadasen brine da će oni "i dalje propovedati mržnju, a u nekim slučajevima, i genocid."

Miguel Abram La Serna, profesor istorije sa Univerziteta Čapel Hil u Severnoj Karolini, rekao je nešto slično. Ova 2017. bi mogla da bude godina u kojoj se Amerika okreće "kulturi netrpeljivosti, i kada se jednom otvori Pandorina kutija, veoma je teško zatvoriti", rekao mi je. "Kao istoričar koji je video i proučavao ovakve stvari i ranije", objašnjava on, "mogu da vidim istorijske cikluse kako se njišu unazad ka hipernacionalizmu i anksioznosti o drugom."

Grafikoni ljubaznošću Stivena Pinkera

Ali analitičar medija i pisac Den Gardner ipak povlači kočnicu. Gardner je autor knjige "Brbljanje u budućnosti: zašto su stručnjaci ježevi, a lisice najbolje znaju", u kojoj nas upozorava da moramo da budemo skeptični prema ljudima koji predviđaju svašta. "U svakom trenutku ljudi misle da je ovo sada veće i strašnije nego ranije", rekao mi je, ali i dodao da je takva percepcija samo "optička iluzija", izazvana fenomenom poznatim kao predrasudom uvida — tendencija da se problemi sadašnjice posmatraju u poređenjem sa savršenom prošlošću koja nikada nije bila stvarna. Većina ljudi zaboravlja da svakog dana "treba da bude veoma zahvalna zbog sreće" koju doživljava, kaže Gardner.

Kada sam pitanje postavio kognitivnom naučniku i psihologu Stivenu Pinkeru, iskazao je stav sličan Gardnerovom, napisavši mi u mejlu da će mi "poslati neke grafikone koji će (te) možda smiriti." Većinom, njegovi grafikoni jasno pokazuju sve. Na jednom se vidi zapanjujući preokret ka relativnom globalnom miru za mog života, sa malim nedavnim porastom smrti toko mrata koje je izazvao građanski rat u Siriji. Na drugom se vidi kako demokratija razvaljuje guzicu autokratiji.

Ali ovaj poslednji Pinkerov grafikon me nije baš smirio. Da, terorizam van Bliskog istoka čini se da opada, i kao što sam već pisao, smrt u terorističkom napadu je izuzetno nisko na listi mogućnosti, bez obzira na mali nedavni porast u broju mrtvih od terorističkih napada u Americi, i velikom porastu u Zapadnoj Evropi. Ali ovaj grafikon takođe potvrđuje da je terorističke napade skoro nemoguće predvideti, i mogu da skoče preko noći, to znači povrede i smrt za one koji su se nesrećom tamo zadesili. Takođe znači i paniku na ulicama, i političare na televiziji koji vrišteći traže krvavu osvetu.

Ukratko, ako se nastavi trend povećanog broja terorističkih napada, čak i ako budemo deo većine koja je imala sreću da ne bude povređena ili ubijena, posledice bi mogle, u najmanju ruku, načiniti 2017. godine groznom.

Možda je to razlog što mi je Garner rekao da, iako je njegov posao obično da govori ljudima da će sve biti skoro pa u redu, sledeća godina deluje jedinstveno zastrašujuće. "Ovo je neobično nesigurno i zastrašujuće doba", rekao mi je. Ali je odmah dodao: "To ne menja osnovnu činjenicu da smo najzdravija generacija ljudi koja živi najduže, još otkako je sveta i veka, pa i pored toga što će Donald Tramp postati predsednik."

Pratite Majka Perla na  Twitteru  .

Foto via Wikimedia Commons user Anthony Quintano

Još na VICE.com

Koliko treba da se plašim udarca pesnicom u facu

Moj razrađeni, nedovršeni roman iz 1992. godine sa Donaldom Trampom kao glavnim negativcem

Strah i trepet veštačke inteligencije: Tu je, među nama

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu