Kučko, ja sam Madona: "Želim da živim večno i tako će i biti"

Madona još nije stigla, ali je neupadljivo sedište diskografske kuće Interscope pripremljeno za njen dolazak – osvetljenje je blago, hodnici su naparfemisani specijalnim mirisom, a meni se dlanovi već znoje. Sedim u zelenoj sobi sa četiri člana Madoninog tima - većina su lepršave, pričljive žene – ali osim njih, ovde je totalni gej-bal: 15 muškaraca, novinara, uglavnom gej, i ja. Kada se pročulo da je stigla, žamor je utihnuo, i svi smo se u tišini zagledali u pitanja ispred sebe. Stukla sam dve čaše belog vina da smirim živce i postala veoma svesna da mi se mnogo piški, ali sam suviše uplašena da ustanem, u slučaju da me prozovu dok su mi pantalone spuštene oko članala. Moj tata, sav uzbuđen, već mi je poslao poruku: „I??"

Ćaleta posebno zanima kako će proteći mojih 20 minuta sa njenim „Madoničanstvom", jer me je davne 1987. godine on odveo na moj prvi koncert; Madonin, na turneji Who's that girl. Imala sam samo šest godina, ali odbljesci sećanja na to veče i dalje su veoma živi, kao i na moju bledo roze suknjicu, mamine čipkaste rukavice i nisku plastičnih perli koju sam obmotala oko vrata. Sećam se i gromoglasnog aplauza, i trenutka kada je dvadesetosmogodišnja pevačica posvetila pesmu Get into the Groove San Francisku, i iz publike, koja je brojala 22 hiljade ljudi, izvukla nekog žgoljavog Kineza da pleše sa njom. Moj trenutak sa Madonom, njegov trenutak sa Madonom, to su samo dva trenutka od miliona njih.

RebelHeart je Madonin trinaesti studijski album, i otkako je pola pesama sa ploče procurelo prošlog decembra, pevačica je u medijskoj ofanzivi. Trenutno je ima svuda – razgovara sa svim vodećim medijima, lebdi po vazduhu na dodeli Gremi nagrada, pada na dupe na dodeli Brit nagrada. Mada, moglo bi se reći da je uglavnom svuda još od svog hita iz 1983, Everybody, kada je došla iz Louer Ist Sajda, popela se na plesni podijum i vrhove top lista. Narednih trideset i nešto godina, talasala je i bila na naslovnim stranama, bilo zbog revolucionarnih albuma ili promena imidža, izazivanja besa Vatikana i gneva pravovernika, ili zbog borbe za samoizražavanje, prava gejeva, kao i ljudskih prava uopšte. Nedavno joj je i Drejk posvetio pesmu.

Živahna i svestrana, ona je pionirka popularne kulture, opšte poznata ličnost koja je stalno pod lupom – a to je tema koju razmatra u novoj pesmi Joan of Arc. Lako je pretpostaviti da teške reči i ljubavni brodolomi ne ostavljaju traga na Madoni, ali stišnjene između pesama za žurke i mega hitova, uvek su se nalazile pesme koje su otkrivale pukotine na njenom oklopu, i nikada ih nije bilo više nego na albumu Rebel Heart.

Do svoje 56-te godine, Madona je prodala 300 miliona ploča - najprodavaniji je ženski izvođač svih vremena. Što nas dovodi do Kanje Vesta, samo jednog od brojnih saradnika koje je Madona probrala za rad na ovom albumu. Pored Vesta, tu si i Diplo, Arijel Rajhštad, Blad Dajmonds, Niki Minaj, Čens d Reper, Nas, DJ Dal, Avici i njegove trupe skandinavskih kompozitora. A da, i Majk Tajson. Na ovom furioznom albumu je 14 pesama (uz deluks izdanje sa 19, i super deluks izdanje sa 23 pesme). Izdašna količina novog materijala, u doba kada fanovi muzike više vole hit singlove nego kohezivne kolekcije pesama, ali Rebel Heart se zapravo obraća baš ovoj generaciji. Nije u pitanju dobro osmišljeno putovanje, već festival kontrasta. Posle Joan of Arc sledi klupski monstrum Iconic; rege-pop Unapologetic Bitch zvuči razmetljivo u poređenju sa sažetom, ali ipak nežnom odjavom HearBreakCity.

Bitch I'm Madona vrvi od Diplovih blipova, klikova i basa koji tutnji, a Niki Minaj doprinosi opštem bezobrazluku. Naravno, kakva bi to bila Madonina ploča, bez njene omiljene jukstapozicije – religije i vulgarnosti? U žestokoj, pulsirajućoj Holy Water, ona naređuje slušaocu da padne na kolena i da „ljubi bolje, neka bude vlažnije", pre nego što ga upita: „Zar nema ukus kao sveta vodica?". Pa, Madonine aluzije nikada nisu bile preterano suptilne.

Da li uvek uspeva da napravi kul, savremenu muziku, bez napora? Ne. Pomenuta Holy Water je malo rogobatna, a Illuminati, izvini, Kanje, jedna je od slabijih stvari, ali Madona i dalje uspeva da nas drži u neizvesnosti kao nijedan drugi izvođač u istoriji moderne muzike.

Nedelju dana pre našeg susreta, primala je novinare u veseloj atmosferi u Sotbiju, dok su joj kulise bile radovi Kita Haringa i Žana-Mišela Baskijata. Pored nje je stajala boca tekile, kao i dve čašice. Bio je to izazov: ako novinar postavi pitanje koje ona oceni kao glupo, novinar mora da popije jednu tekilu, a ako ubode pravo u metu, Madona mora da uzvrati. Danas nema tekile, i Madona nije baš u najboljoj formi.

Dok me uvode u prostoriju koja miriše na eukaliptus i mirišljave sveće, ustaje sa belog kožnog kauča da me dočeka, malo viša od svojih metar i pedest tri zbog crnih cipela sa štiklom, optočenih draguljima. Izgleda besprekorno u poluprovidnoj, svilenoj haljini Pamele Roland sa biserima, koja skromno pada do ispod kolena. Ali ipak, prorezi su na svim pravim mestima, na rukama i dekolteu, odakle izviruje njen crni, čipkasti grudnjak. Izgleda zadivljujuće – čak i sa svim tim zlatom i dijamantima – besprekorna šminka ističe joj radoznale plave oči. Procenjuje me njima. „Dopada mi se tvoj kombinezon od teksasa", kaže. Obukla sam se kao dvanaestogodišnjakinja za susret sa kraljicom popa. Sele smo i prešle na stvar.

Noisey: Spisak saradnika na ovoj ploči je kao spisak „ko je ko" na trenutnoj muzičkoj sceni. Već godinama sarađuješ sa drugima, ali tvoje pesme su tako lične – naročito na ovom albumu – i uvek me je fasciniralo kako možeš da pozoveš nekoga, često naizgled neznanca, da radite na nečemu tako intimnom? Da li je ponekad teško otvoriti dušu pred tim producentima, često muškarcima? Da li vremenom postaje lakše? Kako rušiš te barijere?

Madona: Hemija je najvažnija. Pred nekim ljudima je lakše otvori se, i prijatnije je sa njima nego sa drugima. Radila sam i sa ženama, MoZella je prisustvovala mnogim mojim muzičkim radionicama. Bila je sjajna, i smesta smo se združile. Sa Natalijom Kils se takođe sjajno slažem. Diplo je veoma opušten i zabavan, Kao i Tobi Kad, i ceo kompozitorski tim Avici, ja ih zovem „moj vikinški harem" – divni, zabavni, opušteni, topli, inteligentni ljudi, tako da sam imala sreće. Rekla bih da sam se sa nekih 75 odsto ljudi sa kojima sam sarađivala smesta osetila prijatno i opušteno, i nisam se plašila da pravim budalu od sebe, što je neminovno, kada prvi put sedneš da pišeš sa nekim.

Svakako. Ali sigurna sam da je to neizostavni deo procesa. Rekla si da ste ti i Diplo srodne duše. Kako to?

Mislim da imamo mnogo istih referenci. Zanima nas mnogo istih stvari, na primer on je veliki fan Kita Haringa, a i ja sam. Ima dete koje ide u francuski licej, kao i ja. Volimo mnogo iste muzike. On voli modu. Ima uvrnut smisao za humor. On mi je kao davno izgubljeni, bezobrazni brat. Volim ga.

Pomalo je bezobrazan.

O, bože, baš je bezobrazan!

Da li te je kinjio u studiju?

Ne, ne, uvek je imao mnogo poštovanja za mene, ali moram da kažem, trčao je unaokolo malo više nego što bih volela.

Šta je najnovije što si ti tvoja deca pustila? Čula sam da su povremeno svraćala u studio i govorila šta misle, a ti si rekla da te ona drže u toku sa time šta se događa. Šta su ti poslednje pustili što ti se dopalo?

Samo da razmislim, samo da razmislim… moj sin je u prilično retro fazonu, tako da sluša dosta hip-hopa iz devedesetih koji poznajem, čula sam ga i slušala, ali on takođe voli rege i pank. Dosta smo slušali Dead Kennedys, tako da ne bih rekla da me upućuje na nešto novo. Ali Lola stalno nešto sluša, i ja sam često u fazonu, „Ko je to, šta je to?" Mnogih stvari se ni ne sećam. „Jesi li čula novu ploču Jack Ü? Slušaj ovo!" Stvarno voli Azeliju Benks. Ima veoma eklektičan ukus.

Na primer, da li su ti deca pustila MNEK?

Ne, MNEK mi je pustio Diplo.

Bilo je uzbudljivo videti njegovo ime na omotu, jer on je mlad, ali perspektivan umetnik iz Londona. Baš je kul što si sarađivala s njim.

Volim ga. Veoma je talentovan.

U najviše autobiografskoj pesmi Veni Vidi Vici kažeš, „Došla sam, videla sam, osvojila sam," što me je podsetilo na nešto što si rekla Diku Klarku, kao i lovcu na talente Majklu Rozenblatu ranih osamdesetih godina – a kada smo već kod toga, to si govorila svima – „Želim da osvojim svet". Bila si toliko uporna i ambiciozna, čak i tada. Odakle ti toliki pundravci?

Pundravce sam verovatno stekla odrastajući na srednjem zapadu i osećajući se kao da živim u veoma zatucanom svetu, kome ne pripadam. Odrasla sam bez majke. Uvek su me zanimale slikarke kao što je Frida Kalo i spisateljice kao što su Ana Sekston i Silvija Plat, privlačile su me žene koje su bile veoma nezavisne, koje su živele veoma nekonvencionalne živote. Tako da sam bila u fazonu: „U redu, moram da odem odavde, i ja želim da budem umetnica". Veoma sam jasno uviđala da se ne nalazim u svetu koji bi ohrabrivao takvo ponašanje. A kao što sam rekla, odrasla sam bez majke – tokom mog odrastanja je bilo mnogo smrti, tako da sam zaista osećala krhost života, i imala sam osećaj da je vreme dragoceno, i da moram brzo da delujem. Bila je to kombinacija svih tih stvari.

Pošto si sada i sama majka, a majku si izgubila tako rano, da li razmišljaš o smrti? Da li je se plašiš?

Ko se ne plaši smrti? Niko ne želi da umre. Želim da živim večno, i tako će i biti.

Kriogenična komora?

Tu sam.

Vidiš, moja mama je u fazonu: „Nema šanse. Kada dođe moje vreme, idem".

Ne, meni je isuviše zabavno. Ma kakvi.

Rekla si da si već sa pet godina znala da želiš da se preseliš u Njujork. Da li ti se san ispunio kada si stigla?

I više od toga. Bilo je ludo! Osećaj je bio kao da sam gurnula prst u šteker.

Pored svih tih neverovatnih umetnika koje si upoznala u to vreme i sa kojima si se sprijateljila, da li si još tada imala osećaj da je živite u posebno vreme i da će svi ti ljudi ostaviti traga u istoriji?

Ne. Hoću da kažem, nisam odmah upoznala sve te ljude. Kada sam došla u Njujork, bila sam samo naivna devojka iz Midvesta koja se svima javljala, bila sam previše ljubazna. I prestrašena. Nikada ranije nisam videla beskućnika. Bilo je ludo, u Njujorku je tada bilo ludilo. Bilo je toliko drugačije nego danas. Neko vreme sam bila plesačica. Bila sam švorc. Sve je počelo da se dešava tek kada sam odlučila da počnem da se bavim muzikom, i kada sam se preselila na Louer Ist Sajd, tek sam tada počela da se upoznajem sa umetnicima kao što su Kit Haring, Žan-Mišel Baskijat i Endi Vorhol. Iako sam smatrala da se svi hranimo energijom onog drugog i da inspirišemo jedni druge i da smo ljubomorni jedni na druge, iako smo međusobno sarađivali, nisam imala predstavu kakvo mesto će zauzimati u svetu danas. Nisam to znala ni za sebe. Jednostavno, bili smo umetnici koji su se zabavljali, srećni što nekoga zanima to što radimo.

Ovaj album je prilično sirov, što se tiče tvojih emocija – Hearbreak City je posebno direktna pesma, kada pevaš: „Dobila si tačno ono po šta si došla, malo slave i bogatstva". Kako uspevaš da i dalje budeš otvorena za ljubav, pored iskustava kakvo je to koje tu opisuješ? Jesi li optimista? Jesi li i dalje…

Otvorena za ljubav? Apsolutno. Ali izabrala sam pogrešnog. Izlazila sam sa tipom koji je već bio s nekim.

Dobro. Ja mislim da bi to do sada svi trebalo da znamo, zar ne?

Da, ali znaš, ponekad pomisliš da poznaješ nekoga, ali kasnije otkriješ da nije tako. Ljudi umeju da iznenade. Svi ljudi su prilično dobri glumci. Neki ljudi su jednostavno psihopate.

Tako je, tako je. Bila sam sa nekima od njih.

Svi smo bili.

Da li misliš da za tebe i dalje može da postoji onaj pravi?

Naravno. Definitivno, verujem u to. Sigurna sam da me negde čeka moja srodna duša. Samo treba da budem spremna za njega. I on treba da bude spreman za mene, to je dvosmerno. Možda sam ga već upoznala, ali to se još nije dogodilo.

Da li je katarzičan osećaj pretočiti sve to u pesme?

O bože, da. Ekstremno.

Da li ti se iko ikada obratio tim povodom i rekao: „Hej, Madona, šta ti je, jebote?"

Neki tip, misliš? Ne. Nikada to ne rade. Suviše su ponosni. Naravno, u potaji žale za tim, u potaji čupaju sebi kosu.

Možda i ne toliko u potaji. Ponovo sam gledala Istinu ili izazov i zateklo me je koliko je veliki deo dokumentarca posvećen tvojoj borbi za pravo sopstvenog izražavanja, kao i za prava gejeva. Dok smo mi u Americi makar malo napredovali po pitanju prava gejeva, izgleda da se malo toga promenilo kada je u pitanju seksizam.

Nije. Tako da sam ponovo tu, na kapiji. Pokušavam da je otvorim.

Da li ponekad imaš osećaj da udaraš glavom u zid?

Ne. Ali to će se dogoditi. Isprašiče mi tur, i za 20 godina, Majli Sajrus će biti začuđena, i pitaće se: „Šta?". Šetaće unaokolo u svom krznenom bikiniju u svojoj pedesetoj godini, a niko neće ni trepnuti.

Šta misliš, zašto je ljudima, uključujući i žene, toliko teško da to prihvate?

To u velikoj meri ima veze sa činjenicom da ljudi obično nemaju karijere koje toliko dugo traju. Mislim, definitivno ih ima, ali mislim da to ima neke veze s tim. Životni vek ljudskih bića se sve više produžava. I učimo kako da se sve bolje i bolje staramo o sebi. Ako se ispravno hraniš i staraš o sebi, kloniš se sunca, vežbaš, i sve to, možeš da budeš zdrav, u formi, i da imaš lep ten. Možeš da imaš istu količinu energije.

Mogu odmah da ti kažem, kada sam na turneji, imam više energije i mogu da razbijem bilo kog plesaču sa kojim radim. Kada to kažem, mislim na to da ne mogu da me prate, a triput su mlađi od mene. Tako da to sigurno ima veze sa vežbanjem, a to je nešto što ja radim čitavog života, znaš? To delom ima veze s tim što ja nikada ne prestajem. Kao kada neprekidno voziš auto, motor sve vreme radi. Ako ga parkiraš u garažu, on staje. To je fizička stvar. Stvar biologije i psihologije. Ali takođe je i pitanje strasti – to ti je u mozgu. I dalje toliko toga želim da uradim u svom životu, toliko toga me zanima. Uvek sam rušila zidove i pomerala granice, pokušavajući da promenim pravila.

Uvek sam otvoreno govorila o svojoj seksualnosti i slobodi izražavanja, slobodi izbora onoga što želim da radim, bez obzira na činjenicu što sam žensko. Zašto bih sada to menjala? I dalje imam mnogo toga da kažem i mnogo toga da uradim. Mislim da ljudi nisu navikli na tako nešto. Jer se to ranije nije događalo. Pa su u fazonu, „Stani malo…" Ponovo je u pitanju nešto što ljudima nije poznato. Ljudima nikada ne prija nešto što im nije poznato. Moraće da se upoznaju s tim! I više im neće biti neprijatno. I prihvatiće to.

Ali ruku pod ruku s tim ide i cela ova nova kultura kritike iz anonimnih izvora na internetu. Ni to nije postojalo pre 20, 30 godina.

Tako je, jer koja to žena je pre 20 godina u svojim pedesetim radila ovo što ja sada radim? Da, to nije postojalo, jer nije bilo prilike. Niko nije imao prilike ni na koga da odapinje svoje strele.

Ali mislim da nije samo to. U pitanju je i to što je kultura evoluirala na takav način da su žene svih uzrasta pod lupom javnosti na mnogo žešći i egzaktniji način. Nisi samo ti u pitanju, već su sve žene u javnoj sferi, generalno, a naročito u pop muzici, na liniji vatre na potpuno nov način.

Ko, na primer?

Na primer, kako su se svi odnosili prema Majli Sajrus, ili kako su se okomili na Bijonse, iste sekunde kada su se pojavile njene fotografije bez Fotošopa.

To je zato što živimo u seksističkom društvu. Nismo napredni po pitanju žena i ženskih prava. I žene su u velikoj meri deo toga. Žene su prve kada treba uniziti druge žene. Žene ne podržavaju druge žene, a trebalo bi mnogo više to da rade.

Šunjala sam se po tvom Instagramu, i Majli Sajrus je posvuda.

Ona je moja mlađa sestra. Dopada mi se. Cenim njen smisao za humor. Bezočna je. Zabavna je. Ona kapira. Ona je borac. Boli je dupe. Ona je nepomirljiva kučka.

Tekst pesme S.E.X. je prilično eksplicitan. Da li ti deca ikada kažu, „Hm, mama…"?

Da. Naročito kada je ta pesma u pitanju. Prosto je tako ispalo da je moj četrnaestogodišnji sin stalno ulazio u prostoriju tih par nedelja, dok sam radila na toj pesmi. Bio je u fazonu: „Mama, kada ćeš više da završiš tu pesmu? Bože…". I onda bi izašao. Rekla sam mu: „Vidi, ovo je moja profesionalna strana, i moraš to da trpiš". Njemu je to kul. U redu mu je. Oni to prihvataju.

Da li je teško disciplinovati ih, kada si već sama prekršila toliko pravila i promenila toliko uloga?

Ne, zato što sam ja odrasla osoba. Kada oni budu odrasli, moći će sami da donose odluke, ali do tada, živeće po mojim pravilima.

Jedan od tvojih omiljenih citata mi je: „Ne želiš da budeš najpametnija osoba u sobi, želiš da budeš najgluplja", jer tako možeš da učiš, posmatraš i inspirišeš se. Ovih dana ti je sigurno teško da budeš najgluplja osoba u prostoriji.

Da, to je tačno. Imam krug prijatelja koji su obrazovani, svetski ljudi. Mnogo čitaju i zanimaju ih politika i istorija. Očigledno je da gravitiram ka takvim ljudima – drugim umetnicima, kreativnim ljudima – ali nisu svi kreativni ljudi obavezno inteligentni. Bilo bi lepo da je tako.

Kome se poveravaš? Ko ti je najbliskija osoba?

Prilično sam bliska sa svojom sestrom Melani. Takođe, i moja agentica Maha (Dahil).

Ranije si rekla da osećaš da možeš da postigneš još toliko toga. Šta, na primer?

Pa, kao prvo, želim da budem sigurna da sam odgojila četvoro brižne, saosećajne i pametne dece, koja će činiti dobro u svetu. To je na prvom mestu. Volela bih da snimim još filmova, i to ću i učiniti. Želim da budem deo rešenja koje će doneti mir u svetu. Šta god to značilo, i šta god to iziskivalo. Da, ja sam na prvoj liniji fronta. Stavite me na spisak. Borac za slobodu.

I poslednje pitanje, znam da si rekla da ćeš sarađivati sa Drejkom, a naravno, Drejk je na svom poslednjem albumu jednu pesmu nazvao po tebi… On je simpatičan na neki način, zar ne?

Da, simpatičan je. Zašto? Da li ti misliš da je simpatičan?

Mislim da je veoma simpatičan.

Simpatičan je.

Malo je previše u emo fazonu, ali izašla bih s njim.

Izašla bi? U redu. Mogle bismo zajedno da izađemo s njim (smeje se).

Delile bismo ga?

Zašto da ne?

Savršeno.

Ima dovoljno Drejka za nas obe. Barem se tako priča (smeje se).