Sve što su nam branili jer 'nije za devojčice'

U osnovnoj sam igrala fudbal za tim škole, sve sa dečacima. Nosila sam štucne, davala golove glavom i plakala kada izgubimo. Išla sam na međuškolske turnire i uživala u blatu, modricama i znoju. Međutim, moja fudbalska karijera ubrzo je okončana. Dečaci iz tima su se pobunili što sam devojčica (bili su ljubomorni što sam davala najbolje golove) i nastavnik fizičkog mi je rekao da moram da napustim tim, jer ipak sam - devojčica. Predložio mi je časove ritmičke gimnastike koje je pohađala većina mojih drugarica. Besna i razočarana, hronično razbijenih kolena, bacila sam patike za fudbal u kontejner na putu do kuće i pomirila se sa tim da ću fudbal voleti isključivo preko sakupljanja Kalčo sličica u moja četiri zida. I dalje znam da pimpujem loptu više od deset puta.

Danas, srećom, postoji čitava ženska liga u fudbalu i devojčice su se izborile za svoje golove. Ipak, one i dalje nailaze na osude, uvrede, a u društvu ih prozivaju "muškaračama". Zbog toga se često dešava da usled nerazumevanja sredine i bez podrške roditelja, odustaju od svojih snova.

Tatjana Nikolić iz programa za afirmaciju ženskog stvaralaštva FEMIX, došla je na ideju da nekim devojčicama pomogne u ostvarenju snova. Ona je inicijatorka projekta Prvi rok kamp za devojčice u Srbiji namenjenom devojčicama iz cele Srbije uzrasta od 10 do 14 godina.

- Ovaj kamp je podsticaj devojčicama da se aktivnije bave sviranjem instrumenata i muzikom iako ih njihovo bliže i dalje okruženje možda u tome ne podržava i ne ohrabruje. Rok i slične bendove češće osnivaju momci, oni češće sviraju instrumente poput bubnjeva ili gitare, češće su lideri sastava u alternativnim muzičkim žanrovima kao što su rok, pank, metal ili džez kod nas. Mi želimo da ih inspirišemo da se oprobaju, da ih podržimo u tome da nastave da sviraju i omogućimo im da upoznaju druge devojčice sa kojima imaju nešto zajedničko, te da napravimo nove mlade ženske bendove i doprinesemo novoj generaciji koja će možda za nekoliko godina promeniti rodnu ravnotežu na domaćoj alternativnoj muzičkoj sceni - kaže ona.

Pričala sam sa još nekim mladim i uspešnim ženama o osudama i zamerkama na koje su nailazile samo zato što su bile devojčice.

Kao mala, volela sam sve što su volele devojčice, lutke, Barbike, crtaće, ali sam mnogo volela i stripove i superheroje. Učila sam da crtam tako sto sam preslikavala likove iz stripova i iz crtaća.

Kada sam imala šest ili sedam godina bila sam opsednuta likom Modesti Blejz i htela sam da budem kao ona kad porastem. Bili su mi zanimljivi i drugi junaci i superheroji iz stripova i želela sam da budem baš kao i oni pa sam roditeljima rekla kako želim da treniram boks i da ću biti bokserka kad porastem. Oni su, naravno, to smatrali mojom prolaznom fazom i nisu uzimali za ozbiljno to što sam govorila.

Krišom sam sama sa sobom isprobavala pokrete, ali sam 2004. zaista upisala boks i trenirala neko vreme. Čak mi je trener rekao da sam prirodni talenat i da je šteta što nisam krenula ranije time da se bavim.

Kada sam bila mala, svi ti borilački sportovi su smatrani za muške, bili su tabu i govorilo se da su takve devojčice muškarače. Vidim da se sada ipak to malo promenilo. Ja i dan danas pratim ženske MMA borbe i mislim da su mnogo zanimljivije od muških. Danas sam modna dizajnerka i niko drugi nije uticao na to, zaista, čak su mi u početku branili da se time bavim. Ali mislim da sam ipak izabrala pravu profesiju za sebe.

Kada sam baš bila mala, maštarila sam da sam uvek neko drugi, pričala izmišljenim jezicima i dosta crtala. Kasnije sam se kratko vreme bavila sportom, nekim borilačkim veštinama i streljaštvom, a onda su mi muzička škola i gitara, posle gluma, slikanje i crtanje, postali baš važni.

U mojoj kući se slušao Treći kanal, insistiralo se na roku, pevali smo i svirali, trudeći se da ignorišemo potresnu stvarnost devedesetih. U trećem razredu osnovne škole, brat je poveo sestru i mene na naš prvi koncert u bašti SKC-a, svirala su Deca loših muzičara, a vikendima posle išli smo na berzu kaseta ispred SKC-a.

I tada je nešto kvrcnulo! Upisala sam gitaru, počela da otkrivam bendove kao što su Nirvana, Pearl Jam, pa Toy Dolls, Pistols, The Clash, Rage… Onda su na red došle get-a-grip martinke, pa malo zelenih pramenova nekim jeftinim sprejom (malo me je blam zbog toga danas), i razne druge kreacije. I odjednom postanete drugačiji/a od većine – pa taj izgled ne naiđe na odobravanje, a vrsta muzike "ne bude za devojčice". Meni je to onda baš bio gušt, kao neki klinački-tinejdž bunt.

Nailazila sam na osude, neodobravanja ili neslaganja - kao da sam mimo svijeta. I danas se to dešava, kada vaše mišljenje, stav, izgled ili životni stil naiđe na osudu samo zato što nije deo očekivane predstave sveta i nametnutog sistema vrednosti.

Te podele na nešto što je svojstveno samo dečacima ili samo devojčicama, oduvek su mi pravile anksioznost i nemir.

Znatiželja, eksperimenti i izbori koje sam pravila od kad sam bila klinka značajno uticali na ono što sam danas. Izgleda da je taj tinejdž bunt vodio nekom drugom buntu i zauzimanju stava. Sa prijateljima sam pre šest godina osnovala kolektiv Ministarstvo prostora, vodim program Ulične galerije, nekoliko godina sam radila u beogradskim pozorištima, nedavno sam doktorirala na Arhitektonskom fakultetu na kojem danas učestvujem u nastavi, angažovana sam u brojnim projektima, naučno-istraživačkim radovima i aktivnostima. Sve ovo danas rezultat je slobode izbora koju sam "oduvek uživala" od roditelja i bunta protiv okoline i to me beskrajno raduje.

Interesovale su me i lutke i noževi. Interesovao me je lastiš, ali i sve što uključuje loptu. Interesovalo me je da se oblačim u roze, ali i u sve ostale boje. Kako tada, tako i sada - imam roze nož.

Odrasla sam u Crnoj Gori, a mislim da je tamo seksizam izraženiji nego bilo gdje drugo - ili mi se čini jer sam jednostavno tamo odrasla. Najranija situacija gde sam naišla na neodrobravanje nečeg i neprihvatanje je moja srednja škola. Završila sam srednju elektrotehničku školu, što znači da nas je bilo pet djevojčica u odjeljenju. Plus je naše odjeljenje imalo najviše djevojčica. Nikad nisam naišla na otpor ka tehničkoj školi od roditelja, ali većina ljudi smatra da djevojčice koje završe elektro-tehničku školu nisu bile dobri đaci ili nisu bile dobra djeca. Nema između. Po okolini, smatra se da ova škola ne može da bude prvi izbor neke djevojke.

Jako me je nerviralo kad kažem da učim u elektrotehničkoj, dobijem one sažaljive poglede jer vjerovatno nisam mogla da upišem gimnaziju ili ekonomsku školu, koje su i za momke i djevojke.

U školi je vladalo mišljenje da djevojčice ne mogu da budu serviseri za kompjutere, recimo. Nikad nam to niko nije branio, svi smo jednako sve učili, ali nekako sam i sama znala da ni jedna od djevojaka neće raditi kao serviser za računarski hardver kada završi tu školu ili fakultet, koliko god bila obučena za to. Radiće u najmanju ruku kao prodavac. Ja sam i sad ubijeđena da u Crnoj Gori nema djevojke koja je serviser za računare, recimo. Ako ima sjajno, ali znam da one uvjek završe kao lice firme, jer pobogu, žensko. Sledeća situacija desila se prije nego sam se prvi put istetovirala, kada sam dobila milion mišljenja, pa čak i od rođene majke, da tetovaže nisu ženstvene i da ih ne treba uraditi zbog toga. Pogotovo ako nisu u boji. Do sad sam uradila tri i imam u planu još 33 za sad, bukvalno niko ne može da odredi šta će na mojoj ruci da bude. Takođe je bio komentar da se nikada neću udati zbog njih.

Danas se bavim grafičkim dizajnom / ilustracijom. Dok sam bila u srednjoj školi, počela sam da se interesujem za to intezivnije nego inače, iako sam učila i fiziku i matematiku i sve što mi nije trebalo za tu vrstu zanimanja. Niko nije uticao na moju odluku jer nije mogao, ne samo za ovu, nego bilo koju odluku. Imala sam komentare od ljudi okolo da od toga neću moći da živim, i slično. Jednom nisam dobila posao jer sam žensko i to mi je bilo baš jako interesantno iskustvo.

Kad sam bila baš baš mala, volela sam da gradim kućice i baze, i smišljam nove igre koje bih mogla da igram sa društvom. Obožavala sam da kreiram svoj svet u bilo kakvom obliku, od crtanja, sviranja, čitanja i slično. Mogla bih da kažem da sam definitivnonajviše uživala da maštam. Jako sam htela da se bavim ekstremnim sportom, na primer, da vozim skejt. Odlazila sam da posmatram dečake koji voze, da bi upijala i skidala fore da posle to vežbam sama. Osećala sam se slobodno dok sam vozila skejt i volela sam da se družim sa dečacima jer mi je bilo nekako olakšavajuce, manje pritiska da moram da izgledam i ponašam se na određen način.

Meni se lično ništa nije branilo, možda moji roditelji nisu uvek bili najsrećniji, ali sam uvek imala podršku. Prvi put kad sam iskreno osetila da je problem to što sam devojčica bilo je kada sam htela da upišem dizajn zvuka na Akademiji. Pitala sam tadašnju profesorku u muzičkoj školi za to, a njen odgovor je bio: "Ali Dunja, ti si žensko, nije to posao za žene". Bila sam šokirana, i malo me je to obeshrabrilo u početku, trebalo mi je vremena da opet skupim hrabrost i kažem, baš me briga, ja to hoću i samo sam krenula.

Stvarno je teško zabraniti mi nešto, pod objašnjenjem da sam devojčica. To mi nikad nije zvučalo kao dobro objašnjenje da ne radim nešto.

Danas sam trener karatea i učim decu toj veštini. Pored toga, imam svoj projekat Dojo, gde sviram gitaru, pevam, miksam, masterujem…

U mom muzičkom delovanju dosta su mi pomogle Peti Smit, Nina Simone, Pi Džej Harvi jer sam, gledajući i slušajući ih, skupljala snagu i motivaciju da idem dalje.

Kada sam bila mala, uvek me je sve zanimalo, a posebno ono što se "ne sme" ili što se nije smatralo da je za devojčice. Tako je ostalo i do danas. Družila sam se i igrala sa dečacima basket i fudbal, kasnije imala bend u kom sam pevala i repovala. Jako rano sam shvatila da nema načina da mi brane nešto što me zanima i što mi dobro ide, samo zato što sam devojčica. Posebno, na primer, bavljenje hip-hop plesom, jer su uvek smatrali da je to, nekako, za dečake. Uglavnom su me osuđivali profesori u školi, razdvajali su stvari za devojčice i dečake i pravili tu neravnopravnost. Ni moja mama nikako nije bila za to da idem na hip-hop, ali je zato uvek bila preponosna sto sam balerina.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram