Samopovređivanje može biti i digitalno

Ako je sledećeg jutra trebalo da se ide u školu, Luis bi sakrio laptop ispod pokrivača da ga mama i tata ne bi oterali na spavanje. Otišao bi na YouTube nalog šesnaestogodišnjeg trans tinejdžera i postovao beskrajne uvrede. „Najbeskorisniji si stvor na svetu“, komentarisao je video dečaka kako otvara božićne poklone. „Nema mesta za tebe u društvu, nakazo, nakazo, NAKAZO“ glasio je njegov komentar na video u kom ovaj mladić objašnjava kako šminka obraze. „Radije bih sebi prosuo creva nego da nastavim ovo da gledam“, pisao je ispod snimka na kom dečak pije smuti i kupuje obuću u mančesterskom Traford centru. Oči bi ga pekle od plave svetlosti monitora, ali Luis bi kuckao sve dok mu se u glavi ne zamuti od umora, sve dok mu uvreda ne ponestane.

Ovo nije lako pročitati, ali još teže je ako se ima u vidu da je Luis ove komentare ostavljao samom sebi. Bio je to primer, kako kažu stručnjaci, „digitalnog samopovređivanja“ – proces vređanja samog sebe putem interneta.

Javnost je svesna teških posledica koje sajber-uznemiravanje ostavlja. U istraživanju objavljenom 2016. ustanovljen je porast od 88% za pet godina u broju mladih ljudi koji se zbog verbalnog nasilja obraćaju nadležnim institucijama za pomoć. Tek druga studija ove vrste sprovedena je u SAD 2017., kada je otkriveno da približno 6% đaka uzrasta između 12 i 17 godina anonimno šalju samima sebi govor mržnje. Klinički psiholozi kažu da je ovaj problem u porastu.

Imajući u vidu koliko vremena se danas provodi na internetu, možda je i logično da se osobe sklone samopovređivanju sve češće okreću virtualnom svetu. Ali zašto ovo rade? Šta motiviše mladu osobu da samoj sebi ostavlja uvredljive komentare, da zove sebe „debelom“, „beskorisnom“, ili što je još gore „tako patetičnom da ne zaslužuje da živi“? Obratila sam se jednom od autora pomenutog istraživanja iz 2017. Dr Samir Hinduđa iz Centra za istraživanje sajber-uznemiravanja predaje kriminologiju na Univerzitetu Florida Atlantik. On nam navodi nekoliko razloga za digitalno samopovređivanje. „Neki tinejdžeri kažu da su to radili iz šale, ili da bi privukli pažnju. Neki kažu da su hteli da testiraju kako će njihovi prijatelji reagovati, to jest da li će iskazati saosećanje. Značajan deo njih priznao je da pati od problema samoprezira ili nedostatka samopouzdanja. Oni kažu da su to radili jer su se već osećali loše, pa su želeli da se osete još gore.“

Eli iz Liverpula je sa 16 godina počela da šalje samoj sebi uvrede preko lažnog Snepčet naloga. Jedna je od onih koji su hteli da ispitaju reakciju prijatelja. „Bila sam usamljena“, objašnjava ona na Reditu, „nikom u školi nije bilo stalo o mene. Devojke sa kojima sam se nekad družila su počele da me izbegavaju, nisu više htele da sede sa mnom na času. Slala sam sebi ružne stvari jer sam htela da neko na to odgovori i kaže mi da me voli, da sam mu važna.“

Eli navodi primere poruka koje je sebi uputila: „Pisala sam da me dečko ne voli, da ga zanima samo moje telo. Pisala sam da me društvo trpi samo zato što nisam zahtevna u razgovoru, pisala sam sebi da sam glupa. Čak sam pravila skrinšotove tih poruka i delila ih preko Instagrama. Par ljudi bi mi reklo, ‚jao jadna ti, ne daj se‘ ali većina je to samo ignorisala.“

U Luisovom slučaju, digitalno samopovređivanje nije bio test za prijatelje već manifestacija stvarnog samoprezira. „Nije mi bilo dobro. Hteo sam da udarim glupom glavom u ogledalo. Digitalno je ipak lakše od fizičkog samopovređivanja, ne ostaju ožiljci. Kad napišeš sebi da si beskoristan i ružan, to te zaboli kad pročitaš, ali nekako posle imaš osećaj da ti je laknulo.“

Htela sam samo dramu, da bih privukla pažnju“, piše sedamnaestogodišnja Nataša iz Šefilda koja je sebi slala uvredljive poruke preko Instagrama. „Kad bih sebi napisala da sam debela drolja, imala bih osećaj da me svet vidi. Znam da čudno zvuči, ali hejt se obično šalje samo popularnim i slavnim ličnostima. Tek je to potvrda da si dovoljno kul, kad se ti neko potrudi da ti napiše da crkneš.“ Ona o ovome priča sarkastično, sležući ramenima. „Pisala sam otvoreno pismo o tome kako me je povredio taj trol. Ceo razred me je podržao, svi su govorili da sam hrabra što o tome tako otvoreno pričam.“

Kako kaže Nataša, sa usponom trolovanja, doksovanja, i sajber-uznemiravanja, došlo je do bizarnog stanja u kom javnost najviše ceni upravo one koje preko interneta najviše vređa. Kada su ljudi pisali Rijani da je debela, ona je odgovorila Guči Mane memom. Kada su Pink vređali zbog izgleda, ona je otvorila srce putem ajfona. Slavne ličnosti koje na kritike odgovaraju javno automatski dobijaju bezbrojne poruke podrške i serije emotikona koji aplaudiraju. To su pravila ekonomije popularnosti: što si glasniji, odvažniji, i otresitiji, što više svoje intime kačiš po internetu, to ti je veći uspeh garantovan, više lajkova, više moći, više istomišljenika. Da li zaista treba da nas iznenadi što se neka deca imaju utisak da su zaboravljena i nevidljiva, pa shodno tom grade iluziju da i njih neko mrzi?

Pozitivni rezultati kakav Nataša opisuje su česti na planu digitalnog samopovređivanja. Istraživanje iz 2012. pokazalo je da oko 35% onih koji su sami sebi nameštali prozivke kažu da je ta strategija bila „uspešna“, jer im je „pomogla da ostvare ciljeve i poboljšala raspoloženje“.

Ali za one digitalne samopovređivače koji ne naiđu na željenu ljubav i podršku nema mnogo utehe. „Povredilo me je kad niko nije bio spreman da ustane u moju odbranu” kaže Eli. „Osetila sam se još manje značajnom. Imala sam osećaj da niko ne bi ni primetio da sutra prosto nestanem.” Luis ima sličnu priču: „Pošto sam izvređao samog sebe bilo mi je malo lakše, kao kad ti je muka pa povratiš. Ali nešto kasnije, kad sam pogledao te uvrede, osetio sam se loše jer sam shvatio da i dalje verujem u sve to što sam sebi napisao.“

Iako je digitalno samopovređivanje na prvi pogled manje ozbiljno od fizičkog, ono se često prevodi na bol u stvarnom svetu. Samirova studija ispitala je ponašanje preko 5,500 američkih studenata koji su za ovim merama posezali, i zaključila da su oni koji pate od depresije izloženi pet puta većem riziku od digitalnog samopovređivanja. Oni koji su se već fizički povređivali, tri puta češće su bili rizikovali digitalno samopovređivanje.

Ovako je prošao i Luis. Slao je poruke mržnje samom sebi preko četiri lažna naloga koja je otvorio, koristeći porodični laptop i svoj Blekberi telefon. Jednim glasom ohrabrivao je sebe da se povredi i fizički – „javi ako ti treba nož“ – dok je sa druge strane naivno i mirno odgovarao – „važi čujemo se“. Pokazao mi je ovu razmenu poruka u kojoj destruktivni deo njegove psihe ubeđuje i mami onaj drugi – „ne, uzmi veći da bolje zaseče“ – dok paralelno pokušava da zadobije njegovo poverenje – „znaš da mi još stalo do tebe jel da“, sve u cilju raspirivanja suicidnih misli.

Luis se sledeće dve godine nije povređivao, duševno zdravlje mu se popravlja, ali kod drugih tinejdžera digitalno samopovređivanje vodilo je do tragičnih posledica. Četrnaestogodišnja Hana Smit iz Lesteršira obesila se u svojoj sobi in 2013. Njen otac je smatrao da su uzrok bile okrutne poruke koje je naknadno otkrio na njenom ask.fm nalogu, ali policijska istraga pokazala je da su ove poruke potekle sa njene IP adrese. Postalo je jasno da je Hana samoj sebi slala hejt.

Sličan slučaj odigrao se 2016. kada je petnaestogodišnja Natali Natividad iz Teksasa izvršila samoubistvo – preko After School aplikacije, poručeno joj je da je debela i da bi trebalo da se ubije. Majka ju je ispisala iz škole da bi je poštedela ovo maltretiranja, a njen brat je tvrdio da je Natali plakala pred školskom savetnicom zato što su je druga deca zlostavljala. Ipak, onlajn istražitelji utvrdili su da je žrtva slala ove uvredljive poruke samoj sebi.

Još jedan razlog koji tinejdžeri navode u prilog digitalnog samopovređivanja je činjenica da ga smatraju za prolaznu meru u odnosu na fizičku varijantu. „Još nosim duboke ožiljke. Sve što je onlajn možeš jednostavno da izbrišeš, ali nećeš moći ako su ti tragovi na telu“, rekao je Luis. Ipak, da li je poruke na internetu zaista tako lako zaboraviti? Ili samo živimo u iluziji efemernog onlajn iskustva?

Novi medijski trend je kopanje problematičnih tvitova koje su poznati poslali pre nego što su se proslavili. Ono što kažemo ili uradimo onlajn pratiće nas u nekom obliku čak i deset godina kasnije, zapreteno u dubinama internet koda. Čak i kad umremo i fizička tela nam odu pod zemlju, često naši Fejsbuk profili nastavljaju da funkcionišu: i dalje se kezimo sa festivalskih slika, ili pored rumenog detinjeg lica nekog malo rođaka, ili sa suzama u očima podnosimo doktorsku disertaciju. Prijatelji ili članovi porodice moći će da nam ugase Fejsbuk nalog kad nas više ne bude, ali proces je komplikovan – potrebno je kontaktirati predstavnike kompanije. Češće profili nastavljaju da bitišu posthumno, uz pokoji RIP pomen koji nam prijatelji ostave na zidu umesto nadgrobnog spomenika. Koja rana lakše zaraste – ona na koži ili ona digitalna? Teško je reći.

Luis je prestao da se digitalno povređuje kada je našao prijatelje sa kojima može da razgovara. „Okružen sam ljudima koji me vole, smeju se mom lošem humoru, pričaju sa mnom na razne teme. Manje sam usamljen.“ Ipak, potrebno je razviti zvanične mehanizme podrške. Dr Džastin Pačin, Samirov kolega, u saradnji sa sajtovima i aplikacijama pokuša da identifikuje osetljive mlade ljude sklone samopovređivanju. Samo treba proveriti da li poruke stižu sa iste adrese na koju su i upućene – što gotovo da garantuje da ih osoba šalje samoj sebi – da bi se ona usmerila na prave savetnike.

Do tada, Dr Mark Buš iz PEYM apeluje na mlade ljude: „Ko god se oseća loše i razmišlja o samopovređivanju trebalo bi da se obrati osobi o poverenja, bilo da je to prijatelj, član porodice, nastavnik, doktor, savetnik, ili telefonska linija za pomoć. Niste sami, i nema potrebe da patite u tišini.“

Luis je na trenutak zastao tokom našeg razgovora. „Sad kad pogledam te poruke, vidim u kakvom sam se mračnom raspoloženju nalazio. Gadio sam se samog sebe. Neobično mi je da su sve te poruke još uvek tu, da plutaju tako tu negde…“ Sa druge stran Skajp veze, video sam kako gestikulira u pravcu laptopa za kojim je sedeo. Nije znao gde da pokaže, nije mogao da dotakne internet. Ali mogao je svakako da ga oseti.