Droge

Ovi ljudi ne žele da se njihovim dilerima sudi ako oni overe od droge

"Volim svoje prijatelje i volim ljude sa kojima se družim, i ne želim da bilo ko ode u zatvor zbog mog ponašanja.“

pisao Maia Szalavitz
29 Avgust 2018, 10:36am

Slika: Lia Kantrovic / fotografija je pribavljenja ljubaznošću Sare Hauel-Miler

Do kraja avgusta, od desetina Amerikanaca će se očekivati da potpišu dokument čija je namera da postane deo njihovog testamenta. Kao i većina nas, niko od njih ne želi da umre u neko skorije vreme. Međutim, zbog toga što imaju istorijat zloupotrebe opioida – u prošlosti ili sadašnjosti – suočeni su sa stvarnim rizikom od predoziranja. I ne žele da iko bude optužen za ubistvo zbog toga što im je obezbedio drogu, ako se slučajno sretnu sa sudbinom.

Na nesreću, broj smrtnih slučajeva usled prekomerne doze je poslednjih godina u Americi porastao, kao i želja da budu osvećeni putem optužnica protiv prijatelja, članova porodice i drugih, za nešto što je postalo poznato kao „ubistvo izazvano drogom“. Istragom u maju, Njujork Tajms je otkrio da je od 2015. bilo preko hiljadu takvih optužnica, u samo 15 država – i da se njihov broj gotovo udvostručio, samo od 2015. do 2017. godine.

Ovi slučajevi često uključuju optužnice protiv drugih uživaoca koji su bili prisutni prilikom predoziranja, ili ljudi sa kojima su pokojnici kupili drogu. Sićušna manjina ovakvih slučajeva, kao što je ovaj, uključuje dilere samo malo većeg nivoa od uličnog. Ali mnogi od optuženih su ljudi koji su i sami zavisni, od kojih većina jedva preživljava, a kamoli da ostvaruje profit dostojan narko bosova.

Ovakvim optužnicama članovi koalicije ljudi koji uzimaju drogu i koji sebe nazivaju Unija urbanog opstanka žele kolektivno da poruče, „Ne u naše ime“.

Međunarodni Dan svesti o predoziranju, koji je 2010. ustanovljen u Australiji, i koji sada uključuje na stotine događaja širom sveta, delovao im je jednako prigodan trenutak kao i svaki drugi da objave svoju nameru da sprovedu ono što nazivaju Inicijativom za poslednju volju i testment.

"Ideja se rodila kada su uživaoci sedeli i razgovarali, rekavši, ’Ja volim svoje prijatelje i volim ljude sa kojima se družim, i ne želim da iko ode u zatvor zbog mog ponašanja... kako da se postaram za to da se to ne događa?’, kaže Luiz Vinsent, izvršna direktorka USU u Severnoj Karolini. Ona je primetila da ljudi retko uživaoce droge smatraju za brižne prema bilo kome ili bilo čemu – i nada se da će ovaj projekat pomoći da ovaj stereotip bude razbijen.

Vinsent, koja je 2016. godine izgubila svoju ćerku Selenu, koja se predozirala, ima sopstveni istorijat zavisnosti od opioida. Kada su počeli da diskutuju o toj ideji, Kolin Miler, suosnivač Kolektiva Gradova Bilzanaca za redukciju štete u Vinston-Salemu u Severnoj Karolini, primećuje da je bilo raznoraznih naprednih direktiva, kao što je dokument "Ne oživljavati“ (DNR), koji su potpisali ljudi koji ne žele agresivnu brigu na kraju života. Napola šaleći se, on je predložio da se planirani dokument nazove "Ne tužite“ (DNP).

Džes Tili, čelnica Unije uživaoca Nove Engleske se priseća kako je načela tu temu sa Vinsent i drugim članovima sopstvene grupe, čije je sedište u Masačusetsu. Ona je rekla, "Tako su uzbuđeni povodom toga. Svi se jednoglasno slažu da ne žele da se išta menja povodom njihove smrti, i dopada im se ideja da se zalažu za sebe i govore u ime drugih“.

Tili, koja kaže da je počela da uzima heroin kada je imala 15 godina, sa optimizmom misli da bi ovaj projekat mogao da humanizuje ljude koji uzimaju i prodaju drogu. "Postoji ta ideja da zavisnici od droge ne mare za svoje zdravlje, život i porodicu – a sa obrnute strane, uče nas da su svi dileri droge ubice i da ih nije briga za njihove mušterije“, kaže mi ona. U sklopu svog rada, ona deli kartončiće koji detektuju fentanil u heroinu i drugim drogama, i primećuje da ima mnogo prodavaca koji uzimaju kartončiće za test. "I oni se plaše, i ne žele nikoga da ubiju“, kaže ona.

Miler dodaje, "Kada kupim nešto sa namerom da se omami, razumem da tu postoji rizik. Ali on ne postoji zbog toga što dileri imaju loše namere, ili žele da naude ljudima – rizik je toliko veliki zbog toga što govorimo o neregulisanom tržištu“.

Ili kako je to jedan komentator koji je na rehabilitaciji to napisao na sajtu Njujork Tajmsa, u reakciji na njihovu istragu, „Odgovornost je veoma bitna za rehabilitaciju. Besmisleno je da budem odgovoran za svoja dela OSIM AKO me ne ubiju“.

Približavajući se osmišljavanju plana da se suprotstave tome da njihovi dileri budu izdvojeni, aktivisti su ubrzo shvatili da ne mogu da sačine zvanični, pravno obavezujući dokument, zato što je odluka o tome ko će biti sudski gonjen stvar države. Ali pomislili su da bi mogli da budu u mogućnosti da utiču na te odluke, baš kao što želje članova porodice žrtava ubistva često bivaju uzimane u obzir kada je reč o slučajevima na sudu i izricanju kazne zatvora.

"Definitivno postoji simbolična vrednost kada se ljudi jasno izjasne da im je želja da njihov preminuli najdraži ne sme da bude iskorišćen kao izgovor da pravni sistem uništi život nekog drugog“, kaže Lio Beletski, vanredni profesor prava i studija o zdravlju na Univerzitetu Nortistern. On dodaje da ne zna koliki uticaj bi takav dokument imao na tužioce, i da su neki od njih svakako nastavili da gone ljude, uprkos željama porodica.

"Meni bi bilo nelagodno da ispoštujem testament koji kaže da šta god da se dogodi, ako predoziram, ne želim da iako bude gonjen“, kaže Džošua Markiz, koji je od 1994. godine okružni tužilac okruga Klatsop u Oregonu, i koji često razgovara sa tužiocima iz svih delova zemlje, u svojstvu člana odbora nacionalnog Udruženja okružnih tužilaca.

Međutim, dodaje on, "To bi zavisilo od okolnosti, i želje najbližih srodnika bi donekle bile uzete u obzir“. Naravno, bilo bi verovatnije da ovakvi dokumenti utiču na voljene, tako da bi efekti bili posredni.

Organizatori projekta su itekako svesni moći članova porodice, i zadobili su podršku Porodica za razumnu politiku povodom droge, organizacije koja uključuje one koji su zabrinuti zbog predoziranja – od kojih su neki i sami izgubili decu. Što se nje tiče, Vinsent ne bi želela da neki drugi uživalac droge bude optužen za smrt njene ćerke, iako razume taj impuls.

"Mnogo vremena provodim razmišljajući o sledećem: Šta ovim dokumentom dajemo ljudima?“, kaže ona, objašnjavajući da ona misli da bi to pomoglo roditeljima da stišaju pogrešno usmereni bes i krivicu. "Čak i u slučaju Selene, kada sam razgovarala s njenim dečkom, sećam se da sam bila iskreno besna. Bes je sevao kroz mene, bez moje volje. To je bes koji ne možeš da kontrolišeš, iako sam znala da je besmisleno da krivim njega“.

Markiz, koji kaže da iz iskustva iz razgovora sa drugim tužiocima širom SAD shvata da je njegov stav "mejnstrim“ i "umeren“, barem među tužiocima, i ne misli da bi ljudi čija je prodaja droge na sitno vezana za njihovu sopstvenu zavisnost trebalo da budu optuživani za ubistvo u tim slučajevima predoziranja.

"Moj stav po difoltu je da bi bilo veoma malo verovatno da tražim krivično gonjenje bez postojanja neuobičajenih činjenica“, kaže on, navodeći slučajeve ekstremne neravnoteže moći, kao kada je tridesetogodišnji muškarac delio drogu sa petnaestogodišnjom devojkom, ili slučaj kada je neko namerno želeo da ubije žrtvu, dajući joj nečistu drogu. Još jedan primer bi bio kada bi neko svesno prodavao smrtonosnu drogu radi profita, i ko je sam ne uzima.

Ali ljudi koji su dovoljno blizu smrti usled droge i za koje se može pravno dokazati da su povezani s njom su često i sami uživaoci droge – u nekim slučajevima, muž i žena, momak i devojka, brat i sestra. U jednom tragičnom slučaju, ćerka koja je uzimala heroin sa svojim ocem je optužena kada se probudila nakon fiksa, a on nije. 2016, dvadesetsedmogodišnja Lindzi Njukirk je bila suočena sa kaznom od 11 godina zatvora zbog ubistva iz nehata, ali joj je posle žalbe kazna bila skraćena na tri godine.

Vinsent, Tili i Miler kažu da su svi zbog predoziranja izgubili brojne prijatelje i poznanike: Miler zapravo na rukama ima istetovirana imena barem deset njih. Ne žele da izgube još njih zbog robije, koja zapravo kod onih koji su u zatvoru uvećava rizik od smrti od prekomerne doze u budućnosti. Da ne pominjemo činjenicu da duge kazne za dilere nisu efikasne kada je u pitanju redukcija ponude droge, kao ni kada je u pitanju rehabilitacija.

Bez obzira na efekte koje bi ovaj projekat mogao da ima na javno mnjenje i tužioce, ovi aktivisti su već otkrili da i sam razgovor može da umanji štetu. Na kraju krajeva, ako odlučiš da sedneš da napišeš svoj testament, to mora da te natera da fokusiraš svoj um na mogućnost sopstvene smrti – mogućnost o kojoj, čak i kada im prijatelji umiru i vesti su pune priča o predoziranju, većina ljudi izbegava da razmišlja.

"Zbog svih tih stvari koje uzimaš u obzir, zapravo razmišljaš o tome“, kaže Vinsent. "A kada razmišljaš o tome, počneš da preduzimaš mere da to sprečiš“.