Rasplakala me omiljena umetnica sa Instagrama

Skrolovanje na telefonu sa jorganom preko glave je kako počinje svaka tragična jednostrana veza. Tako sam se do ušiju zaljubila u Dženi Holcer.

U crnoj rupi Instagrama, palcem sam naletela na fotografiju rada ove kultne američke umetnice. Poruka "ZLOUPOTREBA MOĆI NE PREDSTAVLJA NIKAKVO IZNENAĐENJE" bila je osvetljena žutim LED lampicama na znaku visoko na zgradi, reči jasno ocrtane na pozadini od sivih kamenih ploča. Aforizam me je pukao iz vedra neba i iznenadila sam samu sebe briznuvši u plač. Nikad još nisam imala takvu reakciju na neku sliku ili fotografiju. Na muziku, film i knjige da, ali nikad na sliku. Bez ijedne moje svesne misli, žigovi svih onih prilika kad se ova izjava obistinila u mom životu aktivirali su se negde u mojim grudima, što je dovelo do momentalne refleksne reakcije, dok sam samo želela da se izmorim probijajući se kroz priliv sadržaja na društvenim mrežama.

Negde 2016. godine, primetila sam da devojke i žene na Instagramu često dele slike sa radovima Dženi Holcer. Ako pratite bilo koju feministkinju na ovoj platformi, malo je verovatno da ćete skrolovati kroz svoj fid a da ne vidite neki rad Holcerove bar jednom. Reči "ZAŠTITI ME OD ONOG ŠTO ŽELIM" osvetljene iznad reke automobila na autoputu; oglasne table iznad ulaza u bioskop na kojima su ispisane maksime kao što su: "Muškarci vas više ne štite" ili "U VAŠEM JE INTERESU DA PRONAĐETE NAČIN DA BUDETE VEOMA NEŽNI"; njeni obojeni kvadrati sa žestokim sitnim monografima (njeni "Zapaljivi eseji"), ispisani velikim crnim slovima u kurzivu, o zmijama, muškarcima, jebanju i nepriličnoj sentimentalnosti.

Radovi Holcerove stvarani su tako da budu zatečeni u javnosti, da trgnu ljude i nateraju ih da preispitaju takozvane istine – "uobičajene gluposti" koje nam se serviraju – pa je ironično to što se danas viđaju maltene isključivo po telefonima i laptopovima. A opet ima smisla da je njen žestoki politički rad toliko popularan na internetu, prenoseći – kako to već najbolje ume – osećanja sa kojima može da se poistoveti ova društveno svesna generacija jednako kao i prethodna. Vrativši se toj prvoj slici koju sam videla i sačuvala pre više meseci – "zloupotreba moći ne predstavlja nikakvo iznenađenje" – shvatila sam da me te reči i dalje pogađaju i umeju da rasplamsaju vatru u mom stomaku.

Umetnički radovi Holcerove upakovani su tako da ih posebno ima smisla videti na internetu: Zapaljivi eseji mogli bi da budu uobičajeni Instagram natpisi, efektni tvitovi u jednoj rečenici. Međutim, ovaj novi kontekst trebalo bi da umanji vrednost njenog rada. Kasnih sedamdesetih i osamdesetih, kad je Dženi Holcer primoravala ljude da preispitaju advertajzing i jezik stavljajući provokativne izjave na mesta gde biste inače nalazili bilborde, reklame su se nalazile svuda umereno u poređenju sa njihovom sveprisutnošću danas. Većina brendiranog sadržaja imitira – i to veoma loše – jezik "pravičnosti" sadržan u efektnim emotivnim poštapalicama Holcerove; na prvi pogled, mogli biste da pobrkate rad Holcerove sa viralnim marketingom za Koronu.

Komplikujući stvari dalje, odljubila sam se od reči na ekranima. Na isti način na koji zvuci mogu da vas nerviraju kad ste na ivici živaca, čineći vas još nervoznijim, reči – medijum koji volim najviše od svih – postale su represivne. Stalna obnavljanja grupnih četova, WhatsApp sve vreme otvoren na vašem laptopu, posao i lični DM-ovi sabijeni na jednom mestu, džank mejl. Vesti vas rešetaju svojim naslovima, agresivnim, apsurdnim, svirepim, osuđujućim, povremeno smešnim, često blaziranim. Neobrađeni tekst nalazi se naizgled svuda. Više nema potrebe donositi aktivnu odluku da posežete za rečima; one se same lepe za nas. Digitalne reči za mene skoro da više nemaju nikakvo značenje.

Kako se, onda, reči Holcerove ističu toliko i znače toliko?

U telefonskom intervjuu sa njom, pitala sam je kako se ona probija kroz taj tekstualni haos, na šta se ona samo nasmejala. "Postaje prenatrpano i čoveku je sve teže da to iskoristi, zato što ima toliko toga i toliko toga nam je dostupno. Visoki profesionalizam nije uvek spas", rekla je ona, kao da se služi jezikom sopstvenog rada; ta poslednja rečenica zvučala je kao kritički nastrojena maksima usmerena protiv ciljanih reklama, Tvitera ili marketinških floskula.

" Šta je uvek prisutno i u tome leži izazov: da se nađe pravo šta. Sve više napuštam svoje reči i ugledam se na ljude koji govore o pravim stvarima, inteligentno i hrabro, i trudim se njih da osvetlim", nastavila je ona. "Jezik može da bude beli šum i to je ponekad u redu, zato što vam daje izgovor da ga ne razumete ili uradite bilo šta. U drugim situacijama su napadne, a u nekim trećim reči su naprosto sjajne."

Moje stalno vraćanje radovima Dženi Holcer u protekloj godini govori da, u belom šumu kom smo izloženi, ne možete da lažirate emociju koju njen izbor reči izaziva. Uprkos tome što je ona kultna figura u svetu umetnosti, mnogi – kritičari i uglavnom cisrodni muškarci – tokom godina nisu bili njeni preveliki ljubitelji, često zato što je njen rad naizgled prost i teško je o njemu govoriti. Suština njihove apatije prema njemu čini se da leži u tome da se Dženi Holcer nepokolebljivo bavi emocijama. Nema načina da se komentariše neki njen rad a da se ne bude jezivo, neprijatno iskren.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Oko Šćepe

__________________________________________________________________________________________________

Nakon što sam joj ispričala za svoju plačljivu reakciju na njen rad, pitala sam je da li joj je čudno što većina njenih fanova njene radove viđa samo na telefonu, dok su sami sa sobom, umesto kao deo gomile u prolazu, kao što je to prvobitno namenjeno. Njoj je to zanimljivo, zato što provodi što više vremena može u izolaciji, tako da bi i za nju bilo malo verovatno da će naleteti na sopstvene radove kad bi bili nalepljeni na zidove ili bilborde. "Ali da se osvrnem konkretno na vašu poentu, volim da uvek postavljam stvari tamo gde ih ljudi gledaju, a danas su to ekrani", rekla je ona. "Ne razlikuje se to mnogo od vremena kad su ljudi zurili u elektronske table. Međutim, volim kad ljudi priđu nečemu kao što su moje projekcije, malo pokisnu i obuzme ih život oko njih, kad osete razmere čitave stvari, na primer."

Srećom, nakon što sam prvobitno imala interakciju sa radovima Dženi Holcer samo preko ekrana, konačno sam dobila priliku da i sama to uradim.

Ušavši u dvorište Palate Blenhajm, prelepu baroknu lokaciju njene nove izložbe zvane "O ratu", počela sam da se brinem kako ću reagovati na njene radove: hoće li oni biti još potresniji u stvarnom životu (pomoglo je što sam, našavši se na selu, već bila pod utiskom odsustva betona, gledajući stotine gusaka kako se podižu na nebu prhnuvši iz zelenila) ili će me zbog moje opšte apatije prema izložbama projekcije razočarati.

Projektovani deo izložbe emitovan je na Palatu Blenhajm u mrklom mraku i zaista je padala kiša dok sam bila tamo. U samom dvorištu, osvetljena slova spuštala su se niz zgradu sa sve četiri strane i na mnogim mestima istovremeno. Ako su vam u vidokrugu bila dva ili više segmenata tekstova, sve bi postalo blago stresno, kao da skrolujete kroz Tviter da biste se zanimali nečim kad ste anksiozni, samo da biste otkrili da je to što radite još pogubnije po vaše živce.

Stanete li pred samo jedan segment, međutim, to postaje jedinstveno potresno iskustvo. Svako parče teksta deo je mučne ratne ispovesti nekog britanskog veterana ili preživelog, imenovanog ili neimenovanog. Reči – "kad je došao da se oprosti, već je bio stranac" / "nije došao po nju / postao je surov kao smrt" / "pod mojom bluzom pomeraju se tople vaši" – udaraju deset puta jače dok se ukazuju pred vama, pre nego što slova zađu za ćošak zida od cigala i naizgled nestanu na nebu. Osećala sam se jednako budnom, emotivno i fizički, kao da sam popila tri šolje jake kafe.

Nisam očekivala da će iskustvo biti toliko zahtevno, rekla sam posle Holcerovoj. Radovi izloženi u javnosti vam "vraćaju život u telo i otelotvoruju sadržaj onako kako se to ne dešava uvek na ekranu", istakla je ona sa razumevanjem.

Kad je nalet osećanja kod mene uminuo, usledile su sekundarne emocije. Prost – ali za mene očigledno redak – čin potpune svesti o rečima koje sam obrađivala ubacio me je u neku vrstu uzvišeno spokojnog stanja. Nije bilo gde da se pobegne.

Negde na lokaciji, oglasilo se crkveno zvono.

Vratila sam se do ulaza, gledajući zgrade sa najudaljenije tačke, odakle poruke više nisu mogle jasno da se vide, postavši samo nerazaznatljivi tekst, kad mi je prišla žena u pedesetim. "Jeste li već videli neke od njenih ranijih projekcija?", pitala sam je. "Nisam", odgovorila je. "Pošto živi u Sjedinjenim Državama, očigledno je velika privilegija što imamo priliku da pogledamo njenu predstavu ovde." "Da, ja njene radove inače gledam isključivo na telefonu." Nasmejala se blago, kao da ne zna da li sam samokritična u prisustvu nekog uglađenog ili sam naprosto moron, i otišla.

Dok sam pratila njenu siluetu kako krcka po šljunku, dve konačne poruke koje su se popele na dva zida potresle su me više nego bilo koje druge pre njih. Uhvatila sam ih izolovane od konteksta rečenica koje ih okružuju: "Sada zemlja i nebo ćute." "Pronaći ću sklonište dok čovečanstvo ne povrati smisao."

Postavka Dženi Holcer u Palati Blenhajm traje do 31. decembra 2017. godine. Svetlosne projekcije održavaju se svake večeri do 10. oktobra.

@hannahroseewens

Još na VICE.com

Reciklaža umetnosti: cipele i ljudi kroz objektiv Nebojše Babića

Muka mi je od foliranja: ne "kapiram" umetnost

Oni poziraju studentima umetnosti u Beogradu više od 20 godina