Ja sam čovek kog na sudu tuži majmun

To jedno od velikih filozofskih pitanja koja vekovima muči ljudski rod: ako majmun snimi autoportret u šumi, ali nema nikoga da to odmah postavi na Instagram, da li to i dalje čini apsurdnu pravnu zavrzlamu o prirodi zakona o autorskim pravima?

Odgovor je konačno stigao – i nedvosmisleno je pozitivan.

Sećate li se "majmunskog selfija" koji je bio popularan 2011. godine? E pa, Žalbeni sud Sjedinjenih Američkih Država za deveti okrug trenutno razmatra žalbu Ljudi za etičko ophođenje prema životinjama (PETA), nakon prethodnih neuspelih pokušaja da tuži britanskog fotografa za životinjski svet Dejvida Slejtera u 2016. godini.

PETA tvrdi da je, budući da je majmun (crni zubati makaki po imenu Naruto, da budemo precizni) okinuo dugme na foto-aparatu, onda on vlasnik autorskih prava na sliku. Slejter insistira da budući da je on postavio sesiju, neljudske životinje ne mogu pravno da budu vlasnici autorskog prava i PETA nema pravo da predstavlja ovog makaki majmuna, ali čak i kad bi mogla, fotografija pripada njemu. Pročitajte iscrpniji članak o ovom slučaju na Motherboard-u, ako baš želite.

PETA ima dugi istorijat moralno sumnjivih ispada čiji je cilj sticanje publiciteta i zanemarivanja etičkog postupanja prema ljudima (naročito ženama), istovremeno ih ostrašćeno zahtevajući za životinje. Slučaj je doveo Slejtera, fotografa slobodnjaka i zagovornika očuvanja prirode, praktično pred bankrot i gotovo je sigurno da će biti odbačen. Čak i ako bude tako, to je prilično fascinantna priča – a uključuje Vikipediju, britanske tabloide, prirodu umetnosti i intelektualne svojine. I, naravno, majmune.

Intervjuisao sam odgovornog fotografa – makar po njegovim sopstvenim standardima – da bih otkrio insajdersku priču proslavljene fotografije primate.

VICE: Dakle, šta te je odvelo u Sulavezi, u Indoneziji, da fotografišeš makaki majmune? Dejvid Slejter: Radim na člancima o očuvanju prirode još od 1999. godine – ponekad u saradnji sa nevladinim organizacijama i grupama za očuvanje prirode i to radim širom sveta. Za sve obično sam snosim troškove, koje posle nadoknadim kroz prodaju licenci za svoje fotografije. To je rizičan posao, ali ga pokreće ljubav prema subjektima i nada da ću uraditi nešto što će ostaviti trajnog traga.

Moje putovanje u Sulavezi bilo je privatno i samofinansirajuće. Proveo sam tamo mesec dana sa jednim nezvaničnim vodičem. Ja sam pokrio troškove letova, smeštaja, hrane i sve fotografske opreme. Bio sam tamo pre – to je neverovatno žarište biodiverziteta i tražio sam pravu priču o očuvanju prirode.

Kako je, dakle, došlo, do tog konkretnog snimka? Družio sam se sa grupom majmuna nekih 48 sati, nikad nisam odlazio od njih i trudio sam se da steknem njihovo poverenje. To je ekvatorijalna prašuma i sa sobom nosim oko dvadeset kila fotografske opreme, pentrajući se preko panjeva, kroz blato i paučinu, čuvajući se zmija i tako toga – ali su me ne kraju oni prihvatili i počeli da me čiste. Isprobao sam kameru sa programiranim tajmerom da bih to slikao. Video sam kako su majmuni reagovali na to i to mi je dalo ideju.

Namestio sam aparat na tronožni stalak sa dugmetom na kablu i namestio pozadinu tako da budem siguran da je sunce iza aparata, a ne da bije u njega. Potom sam namestio kameru da proizvodi smešni čk-čk-čk zvuk kad pritisnete dugme, što se majmunima posebno dopalo. Radio sam sa tim majmunima dva dana, posmatrajući njihovo ponašanje i znao sam da će se na kraju to završiti tako što će pritisnuti to dugme. I dalje im je, međutim, dugo trebalo.

Kako je fotografija postala viralna i izazvala toliko kontroverze? Dejli Miror, San i Dejli Mejl kupili su pravo na sliku preko mog agenta za duhovitu priču o tome kako je "majmun uslikao selfi". Nisu je uopšte dobro preneli, ali sam drage volje prihvatio zezanje zbog dobre zabave i malo korisnog publiciteta za očuvanje prirode. Ali Vikipedija je skinula sliku sa internet stranice Djeli Mejla i postavila je na Vikimedija Komons da svi mogu besplatno da je koriste. Njihov argument bio je da, budući da životinje ne mogu pravno da drže autorska prava, onda niko ne drži autorska prava. Kad im je moj agent poslao zahtev za skidanje, oni su ga objavili i pokušali da me posrame zato što tražim honorar za svoj rad. Smešno je što kad mi je Vikipedija odgovorila pozvala se na Dejli Mejl – a sada sami odbijaju da ga priznaju kao pouzdan izvor.

"Gomila fotografa danas koristi aparate na daljinsko upravljanje i GoPro, kada životinje aktiviraju aparat a da fotograf nije čak ni prisutan."

Dođavola – ja baš volim Vikipediju, ali to zaista zvuči grozno. Kako se na kraju desilo da te tuži PETA? Objavio sam 2014. godine knjigu fotografija sa tom slikom. I tad se pojavila PETA. Oni tvrde da životinje mogu da drže autorska prava, a ako je majmun pritisnuo dugme, on onda drži prava. Tehnički, praktično je majmun taj koji me tuži. PETA tvrdi da nastupa sa pozicije Narutovog "sledećeg najboljeg prijatelja" – kao kad biste imali slučaj u kom imate bebu ili invalida koji ne mogu sami da zastupaju svoje interese. Ako dobiju na sudu, sav novac bi išao PETA-i i oni bi ga navodno trošili za potrebe makaki majmuna. Mada, znajući za njihov istorijat, čak je i u to teško poverovati.

Jedino malo kredibiliteta što su imali u početku bilo je zato što su radili sa primatološkinjom doktorkom Antje Engelhart, koja je radila mnogo sa makaki majmunima. Ali ona je u međuvremenu istupila iz njihovog predmeta i mislim da PETA sada i nju zlostavlja pravnim putem.

[Napomena – ovo je istina i još jedan šašavi obrt u ovoj priči]

Sa umetničkog stanovišta, to deluje kao prastari argument. Kao, Dišan nije zapravo svojim rukama napravio svoj pisoar, ali njega priznaju kao umetnika zato što ga je on postavio u galeriji. Isto tako, Vorhol i njegove brilo kutije ili Damijen Herst koji je angažovao druge umetnike da štancaju njegova dela. Nismo li mi zapravo to već raspravili u poslednjih 100 i kusur godina? E, pa tačno tako. Gomila fotografa danas koristi foto-aparate s daljinskim upravljanjem i GoPro, kada životinje aktiviraju aparat a da fotograf nije čak ni prisutan. Aparati se postavljaju na leđa ptica ili u okovratnike lavova i oni oblikuju kompoziciju. BBC i Nacionalna geografija koriste tu vrstu snimaka sve vreme – Plava planeta i dokumentarci poput nje prepuni su svih tih tehnika. Ali da li će Vikipedija ili PETA da ospore tako velike kompanije? Neće – oni su se namerili na nezavisnog fotografa prirode iz Velsa.

E, pa to je sranje. Kako je sve ovo uticalo na tebe lično? Teško je proceniti koliko sam novca propustio da zaradim. Neki ljudi kažu na stotine hiljada. Neko je stupio u kontakt sa mnom i rekao mi da je izračunao kako je fotka korišćena 40 miliona puta – uključujući deljenje na Fejsbuku, Tviteru i tome slično. Šta god bilo, moglo je da ima veliki uticaj na moj život, ali i na borbu za očuvanje prirode i majmune.

Dugujem novac svom advokatu. Ako ne budem bio oslobođen plaćanja troškova suđenja, možda me čeka bankrot. Ali nije sve samo pitanje novca; depresivan sam zbog svega. Strašno me je iscrpelo. Želim samo malo zaslužene zarade i da promovišem dobrobit životinja. To je zapravo jedina pozitivna nota. Da ova slika nikad nije napravljena, stradanje ovih majmuna bilo bi mnogo ozbiljnije. Oni su bili nadomak istrebljenja i doživeli su pad nataliteta od 90 posto u proteklih nekoliko decenija. Sada ih meštani zovu "selfi majmuni" i bolje im ide. To je jedina dobra stvar koja je proistekla iz svega.

Hvala ti, Dejvide.

Još na VICE.com

Zastrašujuće veliki petao sa Kosova zbunio internet

Ova fotka je prava. Ili možda nije?

Švajcarska odbila zahtev za državljanstvo veganki jer je bila previše "dosadna"