Kako da ne lečite vaše napade panike

Ako guglate "lečenje napada panike", dobićete više od 1,5 miliona rezultata. Postoje tehnike disanja, lekovito bilje i benzodiazepini. Postoje specijalisti, internet kursevi i "kamenčići za brigu". Kao neko ko živi sa paničnim poremećajem već 17 godina (i sa poremećajem anksioznosti čitavog života), isprobala sam mnogo toga što se prodaje na tržištu za anti-anksioznost. Idem na terapiju decenijama. Meditiram čitavu deceniju i podvrgla sam se hipnozi. Čitala sam knjige, gledala video tutorijale i učestvovala u internet kursevima. Išla sam na akupunkturu i uzimala bilje. Bila sam kod šamana, kupovala kristale i izgovarala pozitivne misli. Bila sam navučena na alkohol. Žestoko sam upražnjavala benzose i opijate. Pre nego što sam se skinula i istreznila, često sam eksperimentisala sa esidom, pejotlom, psilocbinom i MDMA-om. Trava mi je bila najbolji drug — potom moj paranoični neprijatelj.

Rekla bih da je od svih stvari na koje sam potrošila novac u vezi sa svojim poremećajem anksioznosti kod mene najdelotvorniji bio tretman koji je mešavina oblika kognitivne bihevioralne terapcije po imenu ACT i pronalaženja prave kombinacije psihotropskih lekova sa mojim psihijatrom ( koji nekada moraju da se koriguju). Ali nijedna od tih stvari sama za sebe nije okončala moje napade panike ili povišenu generalnu anksioznost sa kojom živim od malena. Štaviše, često sam u traženju "leka" trigerovala ozbiljniji recidiv napada panike.

Svaki put kad dođem do novog modaliteta, to se desi iz čistog očaja. Potrošim novac, držim fige i pomolim se da će to nešto "raditi". Ali u tolikom sam stanju povišenog opreza da istog trenutka kad osetim bilo kakvu čudnu senzaciju u svom telu — bilo da se radi o curenju nosa ili nesvestici — moj katastrofičarski um mi kaže: Oh, ne. U mom slučaju, Oh, ne obično je praćeno sa Umirem, kada nastupe fizički simptomi napada panike: senzacije gušenja, ubrzano lupanje srca, treperenje u rukama i nogama, naleti adrenalina, mučnina (relativno nov simptom!), naleti vreline (takođe nov), disocijacija (stari, ali strašan). Kad se to desi usred tretmana za koji sam se nadala da će poslužiti kao lek, mogu da se osetim beznadežno, kao da nikad ništa neće biti od pomoći.

S druge strane, modaliteti koji su mi najviše pomogli kad su mi se vratili teški napadi panike nisu bili pokušaji da "lečim" napade, već pre preoblikovanje narativa o onome što mi se dešava. U slučajevima kad sam pronalazila načine — ponekad kreativne, ponekad u vezi sa kognitivno-bihevioralnom terapijom — da sagledam svoje napade panike, sarađujem s njima i čak uzmem aktivnog učešća, to mi je pomoglo da uplovim nazad u bezbednije i mirnije psihološke vode.

Poremećaji anksioznosti su pametni. To su stanja koja se često pronalaze kod veoma maštovitih ljudi. I zato, kako se mašta menja, žiža nečije anksoznosti takođe može da se promeni — od najsnažnijeg slobodnog egzistencijalističkog užasa do novog, veoma opipljivog simptoma nečije dolazeće smrti, pa do opsesije banalnim detaljima života. Stoga nisam bila u stanju da se oslonim samo ne jedno rešenje kad recidiv pomoli glavu.

Postoje konkretno tri različita perioda mog života kad je izgledalo da ništa drugo ne daje rezultate, a u kojima sam pronalazila psihološko sklonište isključivo se predajući svojoj anksioznosti — umesto da pokušam u potpunosti da je eliminišem. Svaki put je bilo drugačije, ali zajednička crta u sva tri slučaja bila je spremnost da se kaže: U redu, zajebi. Pokušaću da sarađujem s tobom.

Prvi put je bilo kada sam na internetu pronašla e-knjigu Panic Away. Panic Away se sada razvio u čitav sistem, ali u vreme kad sam pronašla dotičnu e-knjigu, bio je to bukvalno samo vord-dokument koji ste mogli da skinete sa neta, sa slikom autora na prvoj strani kako radi skajdajving. Ta e-knjiga jedna je od retkih stvari koje mogu da se kupe za novac a koje redovno preporučujem osobama sa paničnim poremećajem — ne zato što se radi o leku koji će vas momentalno i trajno izlečiti — već zato što me je autor, Bari Makdona, upoznao sa novim načinom razmišljanja o napadima panike. On je izneo ideju da mogu biti aktivni učesnik u svom iskustvu: da napad panike može da se doživi kao prilika da se uvežba novi set alata umesto samo kao nešto strašno što mi se dešava. On je i istražio ideju da će osoba sa poremećajem panike manje patiti ako uspe da pronađe smisao u tom iskustvu, delimično pomažući drugima, kao što je to ustanovio psiholog i preživeli iz Aušvica Viktor Frankl.

Drugi put kad sam uspela da ispletem alternativni narativ oko recidiva napada panike bilo je kad sam otvorila Tviter nalog @sosadtoday. U to vreme bila sam strašno očajna, doživevši do tada najteži ciklus napada panike i depresije. Sve stvari koje sam nalazila da su radile u prošlosti: moji lekovi, e-knjiga, psihodinamična terapije, sada nisu funkcionisale. Uplašila sam se da neću uspeti da zadržim posao, koji je podrazumevao sedenje dan za danom za kancelarijskim stolom, zato što sam se bukvalno tresla od straha. I tako sam otvorila nalog u malom, mračnom kutku interneta — anonimno — i počela da kanališem sve što osećam u taj portal. Mnogo godina kasnije i dalje tvitujem, tako da to očigledno nije bila panacea: stvar koji će mi zauvek doneti mir. Ali taj nalog mi je pružio nešto što bi neko mogao da nazove alternativnom svrhom moje sopstvene patnje. Nešto što je krenulo isključivo kao ventil za otpuštanje pritiska u slučaju nužde, tokom godina me je povezalo s mnogim drugim ljudima. Deleći svoje iskustvo iskreno (i isprva anonimno tri godine), otkrila sam da nisam sama i pomogla drugima da shvate da ni oni nisu sami.

Najskoriji modalitet koji mi je pomogao sa mojim poremećajem anksioznosti bile su tehnike ACT/CBT, uglavnom pisane. I dok ne mogu sebi da priuštim da idem kod fantastične terapeutkinje kod koje sam išla oko devet meseci nakon što sam dosegla kritičnu tačku (ona ne prima moje zdravstveno osiguranje), pronašla sam internet stranicu sa čudotvornim besplatnim CBT resursima za anksioznost uz čiju pomoć sam mogla da nastavim svoj pisani rad. Moj omiljeni je ovaj dnevnik panike, a volim i ovu zdravstvenu tabelu za anksioznost. Vodeći dnevnik panike, mogu više da se osećam kao aktivni učesnik u tom iskustvu — i da sam, ako i nemam kontrolu, aktivni učesnik u sopstvenom narativu. Dobijam kontekst i okvir u psihološkom prostoru za koji osećam da nije ograničen podom ili tavanicom.

Ima ljudi koji tvrde da su zauvek zaustavili napade panike. To je sjajno. Što se mene tiče, da bih trajno iskorenila svoj poremećaj anksioznosti, mislim da bi to značilo pronalaženje leka za život, leka za smrt, leka za život u ovom svetu — neki način da se umire egzistencijalna pitanja koja su, za mene, uvek išla uz egzistenciju. Pokušala sam da ućutkam ta pitanja, ali ona uvek isplivaju na površinu na još strašnije načine. Ljudi kažu: "Vi niste vaša anksioznost" i ja to razumem. Ali možda poremećaj uopšte nije toliko poremećaj koliko povišeno stanje osetljivosti na to što ste živi.

Kupite So Sad Today: Lični eseji na Amazonu , i pratite je na Tviteru .