Reklame
pakao

Najgore stvari u vezi sa selidbom

Veoma je verovatno da ste, kao i ja, primorani da se makar jednog godišnje selite. Ovo su najgore stvari u vezi te radnje.

pisao Joel Golby
29 April 2018, 6:00am

fotografija Džejmi Klifton

U mom poslednjem stanu, čim smo se uselili pregorela je sijalica iznad šporeta. Mi je izvadili, izguglali, shvatili da bi koštalo osam funti plus ruke da je zamenimo, uz garanciju od deset godina, ali mi smo imali samo jednogodišnji ugovor pa smo je tako ostavili. Bazali smo u mraku, nismo ništa ni rekli stanodavcu, onda smo se odselili i ostavili problem nekom drugom. Da li bih se više potrudio da je to bila moja kuhinja i moj šporet i moja sijalica? Da li se isplati plaćati pola plate mesečno za stan koji ne funkcioniše kako bi trebalo?

Mučila me je godinama ta Situacija oko Kuhinjske Sijalice (tj. zaboravio sam je odmah, pa sam je se sad setio). Nedavno sam se opet preselio, a statistika kaže da se nedavno preselila i većina vas. Svi mi se pre ili kasnije selimo.

To je prokletstvo ove generacije: opseda nas horda stanodavaca koji koriste situaciju na tržištu nekretnina pa nas teraju da živimo u polupodnošljivom stanju godinu dana i onda krećemo dalje iz raznih razloga. Mi smo generacija u tranzitu; nijedna druga nije imala ovoliko različitih adresa snimljenih u Amazon adresaru:

[SLIKA MOG PAKLENOG AMAZON ADRESARA]

Dakle: selidba, emocije, udisanje prašine, kartonske kutije, kamioni, pamćenje novih stanica, i sve tako to. Hajde da nekako otelim ovaj „sadržaj“ dva sprata uz stepenice i sastavim „zabavnu ono kad listu“.

ZABAVNA ONO KAD LISTA™ O AGONIJI ZVANOJ KONSTANTNA SELIDBA:

ONO KAD MORAŠ DA ĆASKAŠ SA FAMILIJOM CIMERA KOJA MU POMAŽE DA SE PRESELI

Živite sa nekim, naravno. Osim ako ste bukvalno član kraljevske porodice ili dobitnik na lutriji, imate cimere – od jednog do dvanaest (ovo prevashodno važi za London ali nije ni na severu bolje; ne živite ni vi tamo sami, jebite se, samo vam je jeftinije piće i taksi).

Cimeru pomaže porodica da se preseli. Cimer je visoki klinac u majici, zove se „Met“. Ćale mu nekako telefonira na tri telefona odjednom u vašoj novoj kuhinji. Keva mu raspakuje stvari, a iz nekog razloga raspakuje i tvoje. Ti se tu motaš okolo, kao navikavaš na novi prostor, saplićeš, razgovaraš sa cimerskom porodicom glasno u praznoj sobi, štekaš čajnik da svima skuvaš čaj. Nečija mama obećava da će vas obilaziti svake druge nedelje „da vam malo pospremim“. Nečiji tata te pita čime se ti baviš u životu dok biraš u koju fioku da natrpaš sve svoje gaće. Pakao na zemlji.

ONO KAD PAKUJEŠ EMOCIJE

Zapakovati sve što si ikada kupio i sad poseduješ je super, jer te pre svega sjebe kad se sediš na kakva sve sranja trošiš novac (sveće od šest funti, ej, lampa od osamnaest, jorgan od šezdeset jebotebog). Onda iskopaš sve što si zaturio u nekoj fioci ko zna kad, pa te dobiju emocije, pa sedneš na krevet i gledaš drvenog konjića kog si kupio onog dana kad si otišao na selo sa onom što je bila zamalo devojka pet devojaka unazad, i onda samo sediš tako jadan jedno 45 minuta. Ništa bolje od selidbe!

ONO KAD KAŽEŠ JEBEŠ BRE OVO I BACIŠ SVE ŠTO IMAŠ U ĐUBRE

Selio sam se tri puta za godinu dana, pa sad znam da što više stvari pakuješ u starom stanu to ćeš ih duže raspakivati u novom. To se zove zakon o održanju energije. Da li to znači da sam kod poslednje selidbe uspeo da se ne opteretim nepotrebno sa tri debele kese raznih suvišnih gluposti? Ne znači.

Photo: Bruno Bayley

ONO KAD NOSIŠ FIOKE

Kad imaš fioku punu stvari, ili ćeš pažljivo da je isprazniš i izabereš stvari koje želiš da poneseš sa sobom dok sve ostalo baciš… ili ćeš samo da izvučeš celu foku i odneseš je ucelo sa sobom. Patetični kretenu.

ONO KAD NEĆEŠ DA NOSIŠ NAČETU HRANU

Selidba izaziva kratak spoj u ljudskom mozgu, tera te da pobacaš svu hranu na koju naiđeš a da joj je ambalaža otvorena, jer pobogu, nećeš valjda da nosiš to sa sobom.

„Pola tube meda, marš u kurac. Žitarice neka mi popuše. Načeta velika kesa pirinča, e sad ću u inat zrno po zrno sve to da pobacam.“ Onda stignem u novi stan i shvatim da nemam šta da jedem, da moram da odem do supermarketa i nakupujem ne samo redovnu hranu već i sve moguće zalihe, od sirćeta do soli, što sve košta para koje nemam.

ONO KAD SHVATIŠ DA SI JEDNA ODVRATNA SVINJA

Pomeri krevet malo u stranu od zida. Vidiš te naslage odvratne sivo-ljubičaste prašine? To si sve ti. To su sve komadići tvoje mrtve kože koji se mesecima skupljaju ispod kreveta pa tamo previru. Jedna bačena čarapa. Odavno sasušeni kondom. Ambalaža od nekih grickalica. Sve moguće dlake na svetu. Časopis koji nisi mogao da nađeš, sav izgužvan. Masna linija kod glave, gde si u snu malo po malo dodirivao zid i mastio ga.

Kad god raščistiš stan, otkriješ sve tragove svog prisustva. Sivi tragovi na prekidačima; naslage tečnosti na podu kupatila; zamazani prozori; mrlje od džema po svim kuhinjskim elementima. Onda kreneš sve to da dubinski čistiš satima i satima, tako umoran posle celodnevne selidbe, da bi te stanodavac ipak odjebao i zadržao kaparu jer si „zaboravio da usisaš između dasaka“ ili tako nešto debilno. Znaj da je život samo prašina.

ONO KAD NAĐEŠ PUNJAČ OD NEČEGA ŠTO NEMAŠ POJMA ŠTA JE

Kad god se selim, nađem zapetljane kablove koji pune neke tamo uređaje, pomislim da bi trebalo jednom da ih raspetljam i obeležim od čega je koji, ali se setim da sam godinu dana preživeo bez njih i kažem sebi koji će ti, baci sve to u đubre. Onda dođem u novi stan i shvatim da nemam gde da uključim radio budilnik, bacio sam kabl. Jebem ti struju. Čemu to uopšte služi.

ONO KAD ZAŠTO, ZAŠTO; ZAŠTO????

Ako pri pakovanju ne skupiš bar tri kese za bacanje, a pri raspakivanju još dve, definitivno negde grešiš. Isto to važi za ceo tvoj život i sva sranja koja čuvaš. Evo ja, na primer, vučem sa sobom sledeće: stari notes šest godina neotvoren; fasciklu punu Pokemon kartica iz detinjstva; punu šolju metalnog sitniša, hermetički zatvorenu od pre jedno tri selidbe. Zašto sve to nosim? Šta će mi ta sva sranja? (*1)

Photo: Bruno Bayley

ONO KAD NEŠTO ZAKAČIŠ TOČKOM KAMIONA, I ODE JOŠ 150 FUNTI

Ja obično plaćam jednog krupnog tipa da preveze mene i moja sranja sa jednog na drugi kraj Londona, ali malo sam ga izgleda smorio. „Opet ti?“ rekao mi je jednom prilikom. Tu sam odlučio da ubedim drugare koji za razliku od mene imaju položen vozački da mi iznajme kamion pa da zajedno vozikamo stvari. Skoro svakog puta neko sjebe radkapnu, ili izgrebe karoseriju, ili prođe kroz crveno, ili zgazi nečiji moped, pa nas onda selidba izađe duplo više. Dešava se to i vama, znam. Svima nam se dešava. Od nas Zipcar živi, našom se krvlju hrani. Oni se raduju kad mi zajebemo.

ONO KAD MRZIŠ SEBE ŠTO PLAĆAŠ STANODAVCU ILI AGENTU

Osećam gorčinu u ustima kad moram da dam pare čoveku zato što je pristao da sa mnom stupi u odnos u kom ću mu svakog meseca davati još para. Daj 150 funti da proverim kakve su ti reference, daj još 150 funti da ti izradim ključeve i tvoj primerak ugovora. Jednom su nam čak naplatili troškove skidanja oglasa za iznajmljivanje pošto smo iznajmili stan.

Već sam 400 funti u minusu kad mi lik kaže „E tako, sad ostaje još samo da platite prvu mesečnu ratu, i još jednu preko kao depozit. Ali da bude do šest uveče, molim te!“ Ne ostane ništa ni za kakvu zabavnu, ni za kakav luksuz tipa papirnih ubrusa ili tanjira ili zakačaljki za jakne. Ko mi dođe u jakni, neka ponese svoju zakačaljku, nema se!

ONO KAD NIŠTA NE IDE KAKO TREBA

Znači, kupio si madrac koji ti je neki podkast preporučio? Pa ne može to da ti stane na ovaj novi krevet. Ova fioka koju ni ne želiš ali stanodavac neće da je izbaci neće da se otvori osim ako je cimneš, a onda sve izleti. Neki debil je instalirao kuhinjske elemente tako da se otvaraju direktno preko svetiljke, pa možeš ili da ih držiš pritvorene ili da spremaš hranu po mraku. Radijator je na pogrešnoj strani sobe pa ne možeš da gurneš krevet do prozora. Psihotična zavesa odbija da pokrije gornju polovinu prozora. Police ne postoje, a ne umeš da ih sam ugradiš čak i kad bi ti gazda dozvolio. Ništa, čučni tu na pod i živi malo tako, nemoj ni da razmišljaš da ukucaš negde ekser ili nešto da prefarbaš.

Živi u uzaludnoj nadi da ćeš pukom srećom nekad negde nabasati na dobro mesto za iznajmljivanje, gde ti stanodavac ne diže kiriju iz godine u godinu, pa ćeš onda kao da se tu malo skrasiš, možda da uzmeš psa kog odavno želiš. Nezgodno je, znam, da se u svom domu uvek osećaš kao stranac. Ali srećno ti useljenje druže, evo doneo sam ti flašu jeftinog vina koje nikad nećeš popiti, pa ćemo da je selimo dogodine, jel’ važi?

(*1) Još malo na temu svih tih sranja. Postoji teorija o odvratnim milenijalsima koja kaže da oni ne mogu da priušte nostalgiju kakvu osećaju prethodne generacije, jer se danas više ne drže albumi slika ili ljubavna pisma ili rođendanske čestitke i takvi fizički objekti. Zašto, pa zato što 1) iznajmljeni stanovi nisu dovoljno veliki za skladištenje suvišnih predmeta (nemam mesta ni za usisivač, kamoli za kolekciju slika debelog dečaka) i 2) zato što bi takve uspomene trebalo seljakati iz godine u godinu.

Priznajem da, eto, bar imamo klaud tehnologiju pa ne moramo da čuvamo prastare fotografije, ali ipak nekako gubimo tu nostalgiju i sentimentalnost koja traži da se veže za predmet. Možda je to loše a možda i nije, ne znam. Samo teorija, otkud ja znam!

Tagged:
vice
lista
problemi
Stan
zabava
Kuća
Kamion
novi stan