Reklame
Seks

Pedofili ne mogu da budu ’izlečeni’ i opasno je tvrditi suprotno

Nedavno objavljena studija u kojoj se tvrdi da pedofili mogu da budu izlečeni čini medveđu uslugu ljudima kojima je stvarno potrebno lečenje

pisao Justin Lehmiller, PhD
07 Februar 2019, 8:59am

AlphazetChronicles / Getty

Psiholozi i psihijatri već decenijama traže lek za pedofiliju. Međutim, terapijski napori osmišljeni sa ciljem da na odrasle preusmere seksualnu privlačnost koju pedofili osećaju prema deci su i dalje nedostižan san. U poslednje vreme, struka se približila stavu da je pedofilija vrsta seksualne orijentacije - urođena karakteristika koja je veoma otporna na promene.

Jedan psihijatar, Paul Fedorof, sa Univerziteta u Otavi, ima radikalno drugačije mišljenje. Preciznije, nedavno je objavio rad pod naslovom: "Mogu li se ljudi sa pedofilijom promeniti? Da, mogu!"

Fedorofovo gledište je da pedofilija nije seksualna orijentacija; umesto toga, on je opisuje kao "seksualno interesovanje" ili nešto što osoba jednostavno želi da uradi u seksualnom smislu. Seksualno interesovanje je, kaže on, nešto što stičemo iz učenja, iskustva i opažanja i, kao takvo, "promenljivo tokom života".

Fedorof zapravo ide tako daleko da kaže da "nema dokaza koji ukazuju na to da je seksualno interesovanje drugačije, u smislu promenljivosti, u odnosu na (na primer) interesovanje za vegetarijanstvo, kale ili ostrige." Drugim rečima, prema njegovom mišljenju, kao što možete stalno učiti nove preferencije u ishrani, možete naučiti nove seksualne preferencije (da budemo jasni, on ne tvrdi da možete promeniti svoju seksualnu orijentaciju). Fedorof je toliko ubeđen u svoju ideju, da je nedavno nedavno u jednoj knjizi napisao: "Sada rutinski kažem novim pacijentima [sa pedofilijom] da je njihova prognoza odlična i da mogu očekivati da im bolest nestane bez traga za manje od godinu dana."

Ali, ima li dokaza da se pedofili zaista mogu promeniti? Do sada, postoji samo jedna objavljena studija koja pruža podršku ovoj ideji. Ta studija, čiji je Fedorof autor, pratila je 43 muškarca koji su podvrgnuti testu genitalnog uzbuđenja u dve različite prilike. Na oba testiranja učesnici su slušali audio drame, erotske scenarije vezane za decu ili odrasle, dok su njihove erektilne promene praćene pletismografom penisa, što mu dođe kao neki prsten koji se kreće oko penisa i meri promene u protoku krvi.

Svi muškarci su pokazali uzorak pedofilnog uzbuđenja u prvom periodu testiranja, što znači da su ih naložile priče o deci. Međutim, otprilike polovina ovih muškaraca (49%) pokazala je promenu u uzbuđenju kod budućih testiranja: njihovo uzbuđenje prema deci se smanjilo dok je njihovo uzbuđenje prema odraslima poraslo. Ipak, ne zna se zašto je to tako, jer ovo nije bila studija tretmana. Učesnici su izabrani isključivo na osnovu toga što su dvaput bili na testu, bez obzira na to da li su bili podvrgnuti tretmanu.

Fedorof navodi ovu studiju, kao i niz drugih dokaza, kao podršku za svoju ideju da pedofilija nije urezana u kamen nego da je podložna promenama. Kao primer, on navodi činjenicu da je globalna stopa recidiviteta među počiniocima seksualnog delikta prema deci relativno niska, kao i da, uprkos rastu stanovništva, seksualno zlostavljanje dece opada. Ako pedofilija nije promenljiva, tvrdi on, očekivana bi bila veća stopa povratnika i više seksualnih zločina. Slično tome, on ukazuje na studije koje pokazuju da se, generalno gledano, rizik da će seksualni prestupnici ponoviti svoje krivično delo smanjuje s vremenom, što on uzima kao dokaz da se njihovo seksualno interesovanje menja.


Pogledaj i:


Iako Fedorof citira naučne studije, njegova interpretacija podataka nailazi na kritike, a neki tvrde da je problem u samim dokazima koje on navodi u prilog svojim tvrdnjama. Džejms Kantor, klinički psiholog sa Univerziteta u Torontu koji se specijalizovao za lečenje pedofila, jedan je od najglasnijih kritičara. U javnoj polemici koju su vodili Kantor i Fedorof, nedavno objavljenoj u časopisu Current Sexual Health Reports, Kantor ističe velike nedostatke studije iz 2014. koja sugeriše da je pedofilija promenjiva.

Na primer, Kantor ukazuje na reanalizu tih podataka iz 2016. godine, u kojoj je zaključeno da je u prvobitnoj studiji postojala "značajna greška u merenju" i da dobijeni rezultati ne odražavaju ništa drugo nego nasumičnu varijabilnost. Problem je u tome što se metoda koju su koristili za kategorizaciju osoba sa pedofilnim tendencijama nikada nije pokazala ispravnom.

Drugim rečima, ne postoje podaci koji potvrđuju da se može precizno klasifikovati neko ko je pedofil. Ova studija je takođe izuzetak u odnosu na druge studije procene promena u pedofilnim tendencijama tokom vremena, od kojih je većina ukazala na visok nivo stabilnosti.

Pored toga, postoji problem sa primenom mera genitalnog uzbuđenja da bi se identifikovali pedofili, a to je da bi ovi ljudi mogli biti motivisani da potisnu svoje odgovore, možda zato što očajnički žele da veruju da su se promenili ili zato što u to žele da ubede doktore. Studije su pokazale da ljudi koji nisu pedofili mogu namerno potisnuti erekciju kada gledaju erotske slike jednostavno misleći na odvratne stvari, kao što je prljavo kupatilo. Da li je moguće da pedofili koji su pokazivali promene u uzbuđenju samo pokušavaju da kontrolišu svoje genitalne reakcije, što znači da možda ne pokazuju pravu promenu?

Što se tiče Fedorofovih navoda o stopama pada učestalosti seksualnog zlostavljanja i seksualnim prestupnicima koji imaju sve manji rizik od ponovnog prestupa, Kantor naglašava da ovaj pad ne znači nužno da se sama učestalost pedofilije smanjuje, zato što nije svako ko zlostavlja decu pedofil. Mnogi ljudi to ne shvataju, ali neki odrasli koje ne privlače deca ipak seksualno zlostavljaju decu. U stvari, većina onih koji zlostavljaju decu nisu pedofili. Osim toga, mnogi pedofili nikada ne učine seksualni prestup. Sve ovo znači da bi, bez obzira na pad stope seksualnih prestupa prema deci, stopa onih koji pate od pedofilije još uvek mogla biti ista.

Taj pad u broju seksualnih prestupa koji se s vremenom dešava kod pojedinaca ne mora nužno značiti da se seksualna interesovanja menjaju kako ljudi postaju stariji. To može biti jednostavna funkcija smanjenja seksualnog nagona koje se javlja s godinama, što olakšava samokontrolu i kada je reč o devijantnim seksualnim interesovanjima.

Ukratko, detaljniji pregled dokaza za to da pedofili mogu da se promene ukazuje da je u pitanju nepotkrepljena tvrdnja. Kantor i drugi smatraju da će poruka koju Fedorof šalje pedofilima - da mogu prestati biti pedofili ako to žele - sprečiti neke od njih da razviju veštine koje su im potrebne da bi regulisali svoje seksualne nagone, kako bi izbegli da počine seksualne prestupe. Drugim rečima, neki pedofili mogu misliti da su izlečeni, iako nisu - i mogli bi ostati bez korisnih alata za kontrolu svojih nagona.

Kanadski psiholog Majkl Seto je izneo nešto slično u nedavno objavljenom radu, u kojem je sumirao postojeće dokaze rekavši da je "stručni konsenzus" to da su pedofilija i drugi neobični oblici seksualnih privlačnosti vezanih za starost "stabilni tokom vremena", što znači da bi fokus intervencija trebalo da bude na "kontrolisanje, a ne na lečenje".

Vredi napomenuti i to da su se čak i neki pedofili suprotstavili ideji da je promena moguća. Na primer, autori bloga Pedophiles About Pedophilia, na kojem pišu pedofili koji ne žele da se prepuste svojim nagonima, napisali su da je „davanje ove vrste lažne nade pedofilima opasno i pogrešno“.

Pokušao sam da od Dr Federofa dobijem komentar i on stoji uz svoj pristup i dokaze koje navodi. Napisao mi je: “Dr. Kantor u suštini kaže [pedofilima] da se njihova interesovanja nikada neće promeniti, tako da treba da trpe i nauče da žive bez seksa. “[Naš] pristup je da kažemo - postoji nada da možete imati ne-štetne seksualne interesovanja i zdrav, srećan i zakonit seksualni život“.

U nastavku se zapitao “koji je pristup verovatniji? Onaj u kome se ljudima kaže da 'upravljaju' svojim 'neizlečivim' seksualnim interesovanjima… ili u kojem se ljudi edukuju da budu odgovorni za svoje seksualno ponašanje i gde je njihova terapija (personalizovana za njih) osmišljena tako da im pomogne da promene svoje interese, tako da više nemaju ’nagone’ da povređuju decu?" U nekoliko emailova koje sam razmenio s Kantorom, on je izjavio sledeće o pokušajima da se ljudi koje seksualno privlače deca ubede u to da mogu biti izlečeni: "Userem se od straha kad na to pomislim", rekao je. "To je tempirana bomba".

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.