Uzbuđenje kad izgubiš, ili veče uz film "Orao Edi"

Zimske olimpijske igre 1988. godine bar su onoliko poznate po sportistima koji su se samo trudili koliko i po onima koji su pobedili. Čitava generacija klinaca odrasla je gledajući Cool Runnings, zabavnu i vrlo slobodno adaptiranu priču o prvom jamajkanskom bob timu. Prošlog vikenda se u bioskopima našla druga urnebesna priča o nefavoritu sa tih igara. Ponosno mogu da izjavim kako je moja bioskopska karta doprinela ne toliko velikom uspehu šestog najgledanijeg filma u Americi, zabavnoj sportskoj dramediji Orao Edi (Eddie The Eagle). Radi se o često smešnoj, često potresnoj priči konstantno u fazonu osamdesetih o jednočlanom britanskom timu skijaških skakača Majklu "Ediju" Edvardsu, kog nedostatak umeća nije sprečio da osvoji srebro u srcima svojih zemljaka, ali mu jeste pomoglo da završi ubedljivo poslednji na pravom takmičenju.

Taron Egerton jeste Majkl Edvards, britanski štreber koji sanja o olimpijskoj slavi, ali prosto nije mnogo dobar ni u čemu. Edijev otac sanja o vikendima u Blekpulu i novom kombiju za svoj gipsarski posao, i majku koja sanja da su i otac i sin srećni; njom se film bavi još manje nego i ocem, koji je predstavljen kao autentično dosadan lik. Naš junak konačno postaje dovoljno dobar u skijanju nizbrdo da dobije priliku da gegom na prvu loptu prokocka sve šanse za učešće u olimpijskom timu. Kad se sneg slegne, a ostali stanu na noge, Edija otpuste iz tima, ali njega to ne pokoleba u snovima o osvajanju zlata.

Pronalaženje rupe u pravilima kako bi postigao ono što želiš je univerzalni fenomen, tako da Edi Edvards shvata da su mu najveće šanse da dospe na takmičenje u skijaškim skokovima. On uspešno spava po ormanima, sramoti samog sebe u sauni i izvodi urnebesno kratak skijaški skok. Konačno, Edi se sprijateljuje sa američkim propalitetom u tumačenju profesionalnog Jenkija Hjua Džekmena, koji je zbog alkoholisanja i pizdarija pre više godina izbačen iz američkog tima. Ovaj magični američki pijanac, vrlo sličan Irvu Bliceru u Cool Runnings u tumačenju Džona Kendija, uspeva nekako da se sabere da bi počeo da obučava Edija, ali i da mu da do znanja da ne sme previše da se nada.

Sama Olimpijada je maltene usputni događaj, posle onoliko vremena utrošenog na treniranje, borbu protiv Zlog britanskog olimpijskog kabala i rudimentarnog razvoja likova. Edijeve timske kolege ga zajebu da izostane sa Otvaranja, a Džekmen Ediju ispsuje sve po spisku zato što se zajebava. Mati Nikenen, stvarni Finac koji je osvojio zlato u Kalgariju na 70 metara, 90 metara i u ekipnim kategorijama, drži lep monolog da bi pokazao koliko poštuje Edija pre njihovih velikih skokova.

Edijev poslednji skok je savršena metafora za čitav film. Na samom početku pokušaja tu je simpsonovski momenat "DENTAL PLAN … LISA NEEDS BRACES …" kad Edi sluša sve hejtere i luzere u svojoj glavi i konačno se odlučuje na skok. Malo proklizava u početku, ali uspostavlja ravnotežu, samo da bi ga sopstveno dupe skoro oborilo u doskoku pre nego što se konačno uspravi. Sve to vreme, svi vrište da se Edi vine u nebesa kao kakva ptica, a CGI mase, upečatljivu fasadu tokom čitavog filma, zamenjuje čista emocija. Ubacite pesmu "Jump" od Van Halena i imate dobru završnicu pristojnog sportskog filma.

Prvi čin Orla Edija je najbolji, u njemu su humor i humanost najjasniji i najbrže isplivaju na površinu. Iako tokom čitavog filma ima efektnih trenutaka — ozbiljno, film je prilično dobar — energija počinje da se gubi kad se radnja previše zadrži u Garmišu. Tvorci ovog filma mora da su smatrali da prava priča o Orlu Ediju nije, ovaj, dovoljno seksi za veliko platno, tako da su na neverovatnu istinitu priču nakalemili ono što je mogla da bude napola pristojna fiktivna priča. Deluje kao da je Taron Egerton, ako ništa drugo, umanjio Edijevu smotanost; pravi Majkl Edvards, koji se pre snimanja ponudio da lično uradi kaskaderske deonice u filmu, izgleda kao nespretniji britanski Lu Holc.

Jedna od najvećih snaga Orla Edija jeste raznovrsna scenografija, uključujući upotrebu slanika i bibernika u obliku princa Čarlsa i princeze Dajane kako bi se pokazalo koliko daleko Edi mora da skoči da bi se kvalifikovao. Trenutak kada se skijaški skok bukvalno pokaže na (veoma lažnom) posteru za Zimsku olimpijadu je urnebesan, mada teorija da su skijaški skokovi slični karanju Bo Derek baš i nije. Upotreba "Petre, pohotne konobarice" kao seksualne udice funkcioniše, ali Iris Berben, nemačka verzija Rene Ruso, baš i ne dobije veliku ulogu posle toga.

Ovaj film verovatno ne bi bio snimljen pre deset ili petnaest godina, pre nego što je CGI omogućio snimanje filma o skijaškim skokovima a da se brojni kaskaderi ozbiljno ne povrede prilikom nezgodnijih doskoka. Čak i od same mogućnosti da su neki od ovih padova bili samo stvarno dobar CGI toliko sam se smejao kao da se radilo o Najsmešnijim kućnim video snimcima. Otkud znam, možda je dvadeset kaskadera skijaša i stradalo tokom snimanja Orla Edija, samo su to vrlo vešto sakrili u vestima. Uprkos svemu tome, kao gledaoci nikad ne doživimo onaj iskreni osećaj ushićenosti ili čak opasnosti kao u dokumentarcu o skijaškim letovima Velika ekstaza drvodelje Štajnera Vernera Hercoga. Ali naravno da se to ne desi, jer ono je film Vernera Hercoga, a ovo je film o najgorem skijaškom skakaču u istoriji Olimpijade.

Taron Egerton (Egzi iz Kingsman: Tajna služba) je dobar u dočaravanju predstave ovog filma o Ediju Edvardsu: plašljivom ali simpatičnom mladiću koji stalno gricka usnu i u svakom trenutku je spreman da zaplače. Sa brkovima i naočarima, Edi je u tumačenju Egertona više Met Dejmon kao Mark Viteker u Doušniku nego Glupi, seksi Flenders. Džekmen je iznenađujuće dobar u nezahvalnoj džonkendijevskoj ulozi Bronsona Pirija; nije Džekmen kriv što motivacija za iskupljenje njegovog lika deluje šupljikavo. Epizoda Kristofera Vokena, iako fino vokenovska, uglavnom se svodi na audio naraciju pred kraj filma. Džon Brodbent, koga ste obožavali u Ajris, lepo je skinuo stereotipnog britanskog olimpijskog najavljivača. Prepoznatljivi britanski karakterni glumac Dekster Flečer ne pojavljuje se pred kamerama, ali je zato uradio dobar rediteljski posao izvukavši solidan nastup iz svojih glumaca i izgradivši scenografiju koja radi posao.

Garmiš-Partenkirhen, Mineapolis-St.Pol nemačkih Alpa, jeste idilično skijaško odmaralište koje je bilo, ehm, domaćin Zimske olimpijade 1936. godine. Ako izuzmemo njegovu problematičnu prošlost, poslužio je kao veoma atraktivna lokacija za snimanje, a Orao Edi uspeva da ga iskoristi do maksimuma u estetske svrhe. A i lepo je videti da se situacija za promenu preokrenula, tako da su se scene u Kalgariju snimale u Alpima. Volim kako je Kanada večita geografska zamena za sva druga mesta u sportskim filmovima, od Vinipega koji imitira Hjuston i Montreala koji se pretvara da je Baltimor, do Vankuvera koji zamenjuje svako drugo mesto. Nedostatak kaubojskih šešira i gostiju koji grad domaćin zovu "Kal Geri" bilo je razočaranje koje sam morao da prebolim.

Popriličan broj faktora učestvovao je u neuspehu Orla Edija na blagajnama. Kao prvo, Orao Edi je prikazan u savršeno najudaljenijem trenutku između Zimskih olimpijada 2014. i 2018. godine. Ne pomaže ni to što smo trenutno u relativnom nadiru narativnih sportskih filmova uopšte; čini se da su svi motivi iscrpljeni, a 30 For 30 i drugi sportski dokumentarci su nekoliko krugova ispred svojih fiktivnih ekvivalenata. Biće potrebno dva ili tri filma sa Kevinom Kostnerom (koji nisu kao Draft Day) da nas izvuku iz ove krize.

Postoji šansa da je Orao Edi snimljen iz ljubavi, ali ne znate da li angažovanje zvezde iz "Viva Laughlin" Hjua Džekmena opovrgava ili potvrđuje nekomercijalne težnje filma. Nema te količine hvalospeva zvezda Superboula koja je mogla da ubedi ljude da je Orao Edi vredan odlaska u bioskop, mada bih smeo da se opkladim da bi uključivanje Džoa Flaka u onu reklamu pred Superboul pomoglo.

I posle svega, šteta je što ljubitelji filma ignorišu Orla Edija. Uprkos svim njegovim manama, uprkos već viđenom zapletu i površnosti na prvi pogled, to je jedna pristojna zabava za mase. Svi u bioskopu zasuzili su pred kraj, što je čak i za posetu od jednog gledaoca bilo veliko dostignuće.Mala dostignuća su i dalje dostignuća, bilo da se radi o jednoj osobi koja je istinski uživala u pristojnom filmu ili postala najbolji britanski skijaški skakač svih vremena. Samo zbog toga, Orao Edi (drž'te se dobro) zaslužuje zlato.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu