​Trening kamp za apokalipsu

Onaj mlađi opet viče na arapskom: „La ilaha illa Allah!" Šehadet, izjava verujućih: nema boga osim jedinoga. Njegov stariji partner drži mi ruku na potiljku, šapuće na uvo: „Sad ćeš da vidiš." Glasnije dodaje: „Preobrati se ili umri!"

Rano je jutro desetog septembra; u Los Anđelesu je već pretoplo. Sedim prekrštenih nogu na prljavom podu belog kombija koji juri kroz industrijsku pustoš oko LAX aerodroma. Bez obuće ali sa lisicama na rukama, teško dišem dok mi stariji čovek navlači i drugu vreću na glavu, preko jastučnice koja me već steže oko vrata. „Biće zabavno," kaže.

Jedan od četvorice zarobljenika odbija da promeni veru, što se ispostavlja kao pogrešan izbor. Stariji čovek kaže svom kolegi da ga izbaci iz vozila. Zadnja vrata se naglo otvaraju, sunce se probija kroz slojeve moje kapuljače, čujem zvuk vetra, automobila, smeh one dvojice. Vrata se zatvaraju, sve je opet mračno i tiho.

Red je na mene; mucam nešto o tome kako sam ateista, prkosim onoj izreci o manjku ateizma u rovovima. Od nervoze i stresa, znoj lije u potocima a misli su mi zbrkane. Čak ni sam sebi ne mogu da poverujem. Arapin pita da li sam oženjen, ja ne odgovaram nego dižem ruku da mu pokažem prsten. On misli da pružam otpor i udara mi šamar, obećava i gore kad budemo bili „na bezbednoj lokaciji".

Sedim ćutke, spuštene glave, mislim o svom odgovoru, pitam se šta će uslediti. Iznenada, otmičari viču „dron, dron!" Onaj stariji me baca na pod kombija koji zastaje, vrata se otvaraju, naši otmičari beže zalupivši vrata za sobom. Neočekivano smo i donekle sablasno sami. Isprva se ništa ne dešava, reakcije su nam usporene jer smo preplavljeni svim što se desilo, adrenalin nam još muti osećaje.

Dolazim sebi i skidam vreću sa glave, halapljivo gutam svež vazduh. Bacam se na posao oko lisica: Smit & Veson, policijske, niklovane, brava na duploj opruzi. Sakrio sam u čarapama par metalnih šnala kakve devojčice nose, ružičastih sa nebo-plavim tufnicama; imam još par na rubu bokserica. Jednu nekako iskopam, otvorim, uhvatim srednji deo i cimam dok se ne odlomi. Ostaje mi tanko parče metala. Koristim ga prvo na desnoj ruci, zavlačim ga u prostor između nazubljenog dela i brave, stežem malo lisice da bolje legnu, onda blago dižem zglob, izvlačim metal, i oslobađam ruku. Za drugu mi treba samo par sekundi. Gledam oko sebe, vidim da su se i drugi zarobljenici oslobodili. Ne pričamo mnogo, ali smejemo se što od nervoze što od olakšanja. Bilo je neočekivano lako.

Van kombija, sunce i duboki mir predgrađa Los Anđelesa, svugde poslovni parkinzi i skladišta. Iz daljine se čuje nečiji razgovor na španskom. Nikad nisam bio u ovom kraju. Raspravljamo šta dalje, utom se začuje sve glasniji zvuk koraka.

„Vraćaju se! Beži!"

Bežim.

Dva dana ranije Kevin Riv, osnivač agencije onPoint Tactical, sedi za dugim stolom u hotelu pored aerodroma gde izlaže svoje obrazovne rekvizite: lisice, razne vrste katanaca, kalauzi, koturi samolepljive trake, kablovi, konopci, šnale, značke, plastične cevi, i još štošta.

Jedan sam od pet polaznika kursa koji onPoint Tactical nudi u vidu treninga za urbano preživljavanje. Trodnevna obuka se bavi onim što Riv voli da zove WROL situacijama (Without Rule of Law , bez zakonskih ograničenja). Posle dva dana vežbi i predavanja sledi „pokazna vežba": otmica iz koje učenik mora sam da se oslobodi i nađe put koji vodi do bezbednog mesta, gde god to bilo.

Nisam odlučio da se upišem kod Riva zato što me stvarno plaši pomisao na otmicu. Samouvereno se krećem kroz džunglu zvanu Park Sloup u Bruklinu, prepunu pristupačnih stanova, kozmetičkih salona, i kafića. Imam troje dece, nesiguran posao, i idealno lice za karijeru na radiju. U garaži nemam ni farmu pilića ni kompjutersko carstvo. Otmičari bi morali da se potrude da bi našli manje isplativu metu od mene. Ali anksioznost, ta draga stara neuroza kojoj sam sklon zahvaljujući svojim frojdovskim precima, mi ipak visi nad glavom. Bilo koja briga, osnovana ili ne, od kriptorasističkih do otvoreno ksenofobičnih, lako mi diže pritisak. Tako da sam došao u Los Anđeles da mi Kevin Riv umiri živce i testira snalažljivost, da me nauči kako da se izvučem ako baš sve krene naopako – što i vi i ja znamo da će se tragikomično i neizbežno desiti pre ili kasnije, verovatno pre.

Riv je krupan, kratko ošišan pedesetogodišnjak, vetlo smeđe kose, ozbiljnog pogleda, jake arkade, liči malo na Klinta Istvuda. Glomazni zglobovi obrasli grubom smeđom dlakom vezani su mu plastičnim kablovima. „Ovo je prosto," kaže on. „Svi ćete moći ovo da izvedete."

Iz jedne čizmei zvlači pertlu, padobransko vlakno noseće snage 220 kila. Koliko god ga vukao, ne može da pukne. Vešto provlači jedan kraj pertle između zglobova i plastičnog kabla, a drugi obmotava oko stopala.

„Ovde treba biti pažljiv," kaže. „Kad popusti, možeš rukama da cimneš i udariš u lice."

Počinje da radi nogama, a pertla testeriše kroz kabl. Deset sekundi kasnije – oblačić dima, miris plastike koja gori, i kabl se kida.

Za razliku od većine stručnjaka za oslobađanje & izbegavanje, Riv nema vojnog iskustva. Džoel Lambert, zvezda emisije Lone Target, je bivši marinac. Toni Šiena, autor DVD serijala Not Taken, radio je kao obaveštajac u paramilitarnom sektoru Južne Afrike. Riv je, sa druge strane, bio mladi izviđač. Odrastao je u Pasadeni, sin učitelja i domaćice. Radio je za Epl tokom osamdesetih i devedesetih, bavio se „organizacionim razvojem" i „obukom rukovodilaca", šta god to značilo. Ali onda je sebe transformisao iz korporativnog drona koji lebdi ka penziji i prirodnoj smrti u priznatog stručnjaka za strategije preživljavanja i konsultanta za pitanja bezbednosti. Danas obučava policajce, vojnike, poslovne ljude koji putuju u inostranstvo, reportere iz ratom ugroženih područja; uči ih šta da rade kad im se život pretvori u akcioni film. Njegova firma nudi kurseve kao što su „Urbano oslobođenje i beg", „Preživljavanje smrtonosnog kontakta", ili „Improvizovana medicinska nega". History Channel je 2011. emitovao Rivov rijaliti šou po imenu „Lov na ljude za milion dolara". Takmičar je trebalo da jedan dan provede u Los Anđelesu tako da Riv ne uspe da ga pronađe. Niko nije uspeo. „Malo ljudi je steklo poštovanje marinaca," kaže producent serijala Čarli Ebersol. „Kevin je jedan od njih."

Već smo pokrili otključavanje lisica. Svaki polaznik kursa dobio je set alatki i kalauza iz osam delova. Pričamo o „migoljenju" kojim je najlakše osloboditi se konopca, a kasnije prelazimo na različite načine za davljenje, sečenje, i probadanje neprijatelja koristeći „svaki instrument koji može da prodre u telesnu šupljinu." Za kraj, svakom od nas obmotaju zglobove lepljivom trakom i čekaju da se oslobodimo.

Ostali učenici su: stručnjak za specijalne efekte u filmovima: direktor avio kompanije koja radi za vojsku; romanopisac sa Harvarda; i Den, mršavi energični tip koji ima svoju ekipu posvećenju preživljavanju u divljini. Den pažljivo sluša sva predavanja, dodaje ponešto iz svog ličnog iskustva, i neumorno proždire razne vrste grickalica.

Bez dileme, najgori sam od sve dece na času. Mučim se sa lisicama i sa padobranskim vlaknom. Nekako sam uspeo da otključam katanac iz prve, ali onda ne uspevam to da ponovim. Onaj iz avio kompanije je talentovan za katance, a onaj što radi specijalne efekte kaže da uvek nosi lisice sa sobom da bi zadivio žene (ne kaže koliko je uspešan). Pisac ume da se izmigolji iz konopaca. A Den, pa Den ume sve da radi.

_________________________________________________________________________

Interesuje vas još zanimljvih poslova? Pogledajte naš dokumentarac o unosnoj industriji razvoda

_________________________________________________________________________

Riv mi brižljivo obmotava lepljivu traku oko zglobova. Ovako izbliza, deluje nežno. Ne znam da li je takav svima koji plate 795 dolara po času, ili ga možda podsećam na to kakav je nesposobnjaković i sam nekad bio pre nego što je ovladao svojim životom. Prosto zrači maskulinim autoritetom, odaje utisak da zna sve ono što su pravi muškarci nekad znali ali su mahom zaboravili. Spreman je da svoje znanje podeli. „Možeš ti to", kaže. „Znam da možeš. Ali boleće te," dodaje sa osmehom.

Udišem duboko nekoliko puta, onda dižem zglobove ka plafonu i naglo ih spuštam, udaram o svoj torzo, izbijam sebi vazduh, stežem zube od bola dok mi se toplota širi niz leđa. Gledam zglobove: pocepao sam traku do pola.

„Dobro je," kaže Riv. Dosta je za sada. „Probaj onaj drugi način."

Odlazim do vrata od kupatila i počinjem da trljam oštećenu ivicu lepljive trake o ugao. Traka popušta skoro istog trenutka. Kroz glavu mi prolaze sve scene iz špijunskih i gangsterskih filmova u kojima zlikovci obmotaju ruke bespomoćne žrtve trakom i strpaju je u gepek. Uspeo sam da, kako Riv kaže, „savladam traku".

„Daj da probam opet onaj katanac", kažem u prazno.

Rivov pomoćnik je Džeri Kob, dvadeset dvogodišnji veteran iz Zelenih beretki, visoki momak grubog izgleda, obrijane glave, neuredne prosede brade, obučen kao radnik sa građevine. Na nogama ima nekakve patike iz Pustinjske oluje. Baš kao i Riv, Kob je Mormon iz okoline Sent Džordža u Juti. Kuća mu je osigurana protiv kataklizme; drugi polaznik kursa koji ga je jednom posetio opisao mi je kako drži kofe pune vode i mahunarki „duž celog zida". Kob kaže da ima bogato iskustvo sa ratišta, iz vremena kad je bio „mlad i glup". Riv kaže da mogu da mu pitam za detalje, ali teško da će mi se poveriti.

Iako deluje sumorno i fizički impozantno, Kob ima istančan i neophodan smisao za humor. Sedi iza nas tokom dvodnevnih predavanja, nogu ispruženih preko stolice. Često deluje da drema, ali budi se u ključnom trenutku da potcrta Rivove izjave. „Ja sam u ratu stalno pišao u gaće," dobacuje dok pričamo o strahu koji obuzima vojnike. „Nebrojeno puta." A dok razmatramo mogućnost napada Islamske države na Los Anđeles: „Samo neka dođu, vratiti se neće!" i nazad u san.

Ono što Koba najviše uzbuđuje ipak nisu strani plaćenici već domaći izdajnici. Mišljenje o urbanim bandama kao da je izvukao pravo iz The Warriors. „Sve više njih stiče ono pravo hard kor iskustvo u vojsci," kaže on. „Onda dođu kući da treniraju svoje ortake". (Den mi u jednom trenutku kaže da ga je razočarao izbor lokacija za vežbu otmice – Marina Del Rej, Venis, Santa Monika – jer se nadao da će imati priliku da se oproba protiv gradskih „bandita".)

Riv projektuje dijagram na zid da bi nam prikazao rasna razgraničenja u tipičnom američkom velegradu. Ružičasto su obeleženi beli delovi grada, plavo afroamerički, zeleno azijatski, smeđe hispanoamerički, i neodređeno sivo „svi ostali". Mapa ilustruje situaciju o kojoj većina nas radije ne razmišlja: ekstremnu segregaciju, svaka zajednica je izolovana u svom jednobojnom kraju.

Riv nam kaže da zamislimo opšte bezakonje, jednu WROL situaciju. Na primer u Nju Orleansu, gde je radio kao konsultant posle uragana Ivan i Gustav. Kaže nam da je u vreme Katrine preko šest stotina stanovnika Nju Orleansa poginulo od vatrenog oružja. Meni ta cifra deluje neosnovano; pitam Riva odakle mu taj podatak, on kaže da ga je dobio od tamošnjeg policajca, jednog od onih koji su (navodno) u vreme poplave napustili položaje i otišli kući „da bi zaštitili porodice."

Riv opisuje kako svako vanredno stanje izaziva iste obrasce ponašanja. Faza saradnje u kojoj se ljudi uzajamno ispomažu i udružuju traje 24 časa – delimo hranu, struju, vodu, čuvamo jedni drugima decu. Ali tokom drugog i trećeg dana, saradnja se postepeno gubi jer ljudi postaju svesni da im preti nestašica. Struje još nema, hrane u konzervama ponestaje, zavoja takođe – ako dam malo tebi, meni će ostati manje. Trećeg dana, ako pomoć još nije stigla, prelazimo u stanje plemenske zajednice. „Svi smo mi na samo devet obroka od anarhije," kaže Riv.

U urbanim područjima, upozorava nas Riv, te plemenske podele strogo prate one rasne; svaka ptica svome jatu leti. Kad počne WROL situacija, moramo se po svaku cenu domoći područja čiju boju delimo. „Ja to ne pravdam," kaže on. „To je prosto realnost."

Meni i ostalim učenicima je vidno neprijatno – svi smo u rasnom smislu stanovnici ružičastog regiona na Rivovoj demografskoj mapi. Raspoloženje na času se menja. Više se ne bavimo apstraktnom vrlinom samodovoljnog življenja, već plovimo niz brzake paranoje belih mužjaka. Stvari se normalizuju, kao i obično, tokom pauze za ručak.

Praktični deo kursa počinje trećeg dana. Riv nam je najavio napad bespilotne letilice i priliku za bekstvo. Zadatak nam je da do 4 popodne stignemo do „izlazne tačke". Lovci na ljude – Riv, njegovi asistenti i bivši učenici – će nas progoniti. Ne kaže nam tačno šta će se desiti ako nas uhvate, ali nagoveštava zaključavanje o ogradu na udaljenoj lokaciji i korišćenje tejzera. Dodatnu komplikaciju predstavljaju razni WROL izazovi – moraćemo da obijamo brave i molimo strance za novac. Kako završimo koju fazu, šaljemo Rivu poruke, a on nam javi koji je sledeći korak. (Telefone ne smemo da koristimo u bilo koje druge svrhe.)

Sve što trenutno znam je da treba da idem na sever, što me vodi u bizarni urbani pejzaž Los Anđelesa: dva zabetonirana potoka deli uski zemljouz iza kog se nalazi široka, sablasna močvara – Balona rit – prepuna gustog korova i divljeg cveća.

Dok hodam niz ogradu kraj jednog od potoka, iznenada zastajem. Stotinak metara niže, u krivini obrasloj rastinjem, vidim obrise nekog čoveka. Okrenut mi je leđima, naslonjen o zid zgrade. Krijem se u žbunju. Možda je to lovac, čeka u zasedi. Nešto kasnije on se okreće, gasi cigaretu, i ulazi u zgradu. Lažna uzbuna. Osećam se glupo, ali nemam pojma koliko je lovaca Riv gde postavio. Svaki slučajni prolaznik možda je jedan od njih. Intenzivno želim da im izmaknem, mnogo jače nego što sam očekivao. Jeste ovo igra, ali sama mogućnost da me uhvate deluje kao nepodnošljiv egzistencijalni neuspeh. Sloboda je iluzija.

Sa druge strane rečice vidim dvoje ljudi ispred nekakvog tunela koji vodi kroz nasip preko kog se proteže autoput; skriven put na sever. Žurim u tom pravcu i mislim kako da pređem preko vode.

„Gde ćeš tamo, brate, to je kanalizacija," dobacuje mi mršav, mišićav, gusto istetoviran čovek; deluje u isto vreme agresivno i razdragano. Žena pored njega se udaljava dok ja prilazim. Verovatno su u pitanju prostitutka i njena osujećena mušterija, ali ne tiče me se. Idem dalje. Otpaci su svud okolo, komadi cementa, metalne šipke, pivske konzerve, kondomi, ambalaža od hrane i droge. Vanredno stanje vodi nas na periferiju društva, gde su nusproizvodi naših svakodnevnih života jasno vidljivi. To je neplanirana lekcija.

Na kraju zemljouza nalazi se komplikovano sklonište za beskućnike. Neko ga je sagradio razvukavši plavu najlonsku ceradu preko komada armature, okvira biciklova, kartonskih kutija i kolica iz samoposluge. Na vrhu viri antena, a iznutra čujem generator: imaju struje. Dve čivave laju na mene, ja im tepam da ih smirim. Izlazi žena koju sam video u blizini kanalizacionog tunela, kao i njen oprezni partner. Pitam ih kako se najlakše prelazi močvara, zahvaljujem na pomoći, i odlazim.

Oko podneva stižem do Starbaksa, umoran, znojav, otupeo od šunjanja sporednim uličicama da bih izbegao lovce. Prerušio sam se: nosim plavi šorc, košarkaški dres, crveni kačket, i papuče. Sve to sam kupio prethodne večeri; imam i par plastičnih naočara za koje sam iz nepoznatih razloga dao pet dolara. Riv nam je dao zadatak da napravimo štek za potrepštine – malo odeće i vode, rezervni kalauzi – negde niz predviđenu trasu kojom ćemo se kretati. (Riv ima sopstvene štekove sa oružjem i drugim zalihama u blizini svoje kuće u Sent Džordžu. „Lep je osećaj kad nađeš skrovito mesto. Beskućnici to rade svakog dana.") Pošto sam prešao močvaru, brzo sam našao svoje stvari koje sam noć ranije sakrio u žbunju na ivici luke.

Lovci, kako nam je Riv objasnio, imaju slike svojih žrtava. Što se bolje prerušimo, to su nam bolje šanse da im izmaknemo. Nadugačko i naširoko je pričao o profilu određene sredine. „Profil čine tipični zvukovi, aktivnosti, i brzina kretanja na jednom lokalu. Što si bliži tom profilu to te je teže uočiti." Opisao je nekoliko pristupa prerušavanju od kojih je meni omiljen koncept „sivog čoveka" prosečne građe, prosečne odeće, prosečnog izgleda – ni po čemu izuzetan, on je nevidljiv. „Niko od vas nikad nije video sivog čoveka," kaže Riv. „Ako ste ga videli, nije bio siv." (Kob dodaje: „Ali sive žene ne postoje jer svakoj ženi na svetu muškarci gledaju u sise.") Riv je rekao da ja imam talenta za sivog čoveka. „Energija ti je tako povučena, potisnuta." Mislim da je to bio kompliment.

Čučim iza kontejnera restorana preko puta od kafea u društvu stručnjaka za specijalne efekte i direktora avio kompanije. Treba da se nađemo sa izvesnim „partizanom" koji će nam dati dalja uputstva. Riv nam je dao lozinku: „Hladno vreme, zar ne?" na koju će partizan odgovoriti „Pravo zimsko." (U stvari je preko trideset stepeni.) Malo me nervira što je scenario tako jeftin. Ključni element u ovoj otmici, bar za mene, je povišeni nivo stresa, osećaj stvarnog straha i teskobe. Da bih to postigao moram sebe da ubedim da se sve ovo stvarno dešava. Iako nisam stvarno otet u nekoj stranoj zemlji i život mi nije ugrožen. To postaje teško ako sam prinuđen da istrtljam neku glupavu lozinku potpunom strancu u kafiću. Govorim sebi da ne izigravam pisca, i nastavljam da guram dalje.

Lukav lovac, pada nam na pamet, mogao bi da vreba baš na ovoj lokaciji – oni znaju gde smo krenuli – da nas uhvati kad dođemo. Ja se dobrovoljno javljam da uđem sam. Ako neko stvarno vreba, samo jedan od nas će pasti. (Ne čekaj heroja – budi heroj.)

"Dajte mi 20 minuta. Ako se ne vratim, uhvatili su me."

Sve što znam o partizanu je da nosi crni šešir. Nažalost, svi zaposleni u ovom Starbaks kafeu ih nose, kao i par mušterija zalepljenih za ekrane laptopa. Prilazim liku za šankom.

„Hladno vreme, zar ne?" Ništa ne odgovara, samo me gleda. Ponavljam lozinku još jednom, od reči do reči. I dalje zuri. Malo napeto deluje negde u vratu. Baca pogleda ka nadzornim kamerama. Nije on.

Gledam okolo i vidim za stolom buckastog mladića buljavih očiju kako mi se kezi. Nosi tamno plavi kačket. Partizan, shvatam. Šešir je pogrešne boje.

„To treba da te uhvati na krivoj nozi. Da vidimo kako reaguješ," kaže on. Reagujem iznervirano. Pitam ga da mi da malo vode, što izgleda nervira njega. Kaže mi da moram da obavim još jedan zadatak na polju „društvenog inženjeringa". Riv nam je pričao o tome. Deo svakog bekstva uključuje potrebu da se iznudi pomoć od neke treće strane, često protiv njihove volje. Test koji je partizan izmislio, nažalost, samo me dodatno izbacuje iz narativa. Treba da ubedim nekog da mi daju šifru za WC. Pitam (drugog) prijateljski raspoloženog šankera i dobijam je. Odlazim da pišam i vraćam se partizanu.

On me pita da li znam nešto o ostalim beguncima, a ja tu odlučujem da sprovedem sopstveni društveni eksperiment. Kažem mu da je jedan od ostalih povredio zglob tokom bekstva i sad čeka da se vratim po njega „na bezbednoj lokaciji". Da li bi partizan hteo da nam plati kartu za autobus? On odbija, deluje malo zbunjen ali i zabrinut.

„Nazvaću Kevina," kaže. „Doći će on po njega."

„Ne moraš," odgovaram možda previše agresivno. „Lagao sam. Hteo sam da vidim da li mogu nešto da izvučem od tebe."

Ustajem i odlazim.

Izlazna tačka je picerija u Santa Monici. Stižem tamo kasno popodne zajedno sa ostalim polaznicima kursa; obijali smo brave, molili strance za pomoć, falsifikovali isprave, beskrajno pešačili, i izgovarali još idiotskih lozinki.

Lovci nikog nisu uhvatili, što mi je u isto vreme olakšanje i blago razočaranje. Da je neko pao, moj uspeh bi bio tim značajniji. (Heroj do kraja.) Riv, Kob, i dva lovca nas dočekuju uz pivo i picu. Brajs, mlađi od otmičara u kombiju (Kob je bio onaj drugi) je bivši marinac i veteran rata u Iraku. Kaže da sam bio previše nekooperativan. „Pitao sam Koba za tebe, samo mi je rekao 'On je iz Nju Jorka.'" Drugi lovac je Rafael, koji je takođe igrao ulogu partizana. Radi kao bezbednjak u Hjustonu, došao je u LA na neki od drugih Rivovih seminara i da bi učestvovao u lovu. Prepričavamo scenu u Starbaksu, on tvrdi da me je prozreo. „Hteo je on mene da društveno inženjeriše," kaže ostalima kroz smeh. „Nije mu uspelo." (Kenja, kad vam kažem. Poverovao mi je.)

Dan je bio naporan, iscrpljen sam i fizički i psihički. U isto vreme i dalje sam kao na iglama; pažljivo razgledam prostoriju, beležim kuda može da se uđe i izađe. Nije lako izbaciti iz glave ulogu begunca. Kasnije te večeri šetam po hotelskoj sobi, čačkam lisice i pokušavam da unapredim svoju tehniku.

Letim kući sledećeg jutra. Jedanaesti septembar, i dalje mučan dan za prolaz kroz aerodromsku kontrolu. Malo mi je neprijatno jer nosim sa sobom lisice i alat za obijanje. Sve ipak prolazi OK; i dalje je izgleda legalno nositi tu opremu, čak i u ovo zauzdano doba. Stajem u red sa umornim ljudima koji polako prolaze kroz skenere. Osoblje tupog pogleda nam recituje zapovesti oko kaiševa i čarapa i flašica s vodom. Miran sam ali oprezan, i dalje me blago radi adrenalin. Sporim, ujednačenim korakom prolazim pored TSA agenta i da pokupim kofere. Uspeo sam da prokrijumčarim dve slomljene šnale u čarapama. Ne očekujem da mi neko stavi lisice tokom leta, ali budućnost je nepredvidiva. Ako se nešto desi, moći ću da se oslonim samo na sebe.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram