Kako sam ostajao budan tokom deset godina gejminga

Ukočenost palca, zapaljenje karpalnog tunela, hemoroidi i rastuća dioptrija – to su prve prokletinje koje su mojoj kevi pale na pamet kada je shvatila da nema šanse da me odvoji od kompa. Dok sam još bio u srednjoj školi, brecao sam se i uzvraćao da nema šta da kuka, kad su ona i ćale, otkako znam za sebe, sedeli za nekakvim ekranima. Naravno, oni su nešto radili, uvek je bio njen odgovor, a i sve to sedenje i nespavanje bilo je u "kontrolisanim uslovima". Mislim, roditelji uvek imaju odgovor na sve.

Danas imam desetogodišnji gejmerski – i nešto kraći programerski staž za sobom i priznajem da nemam pojma kako sam sve to izbegao, a kad me neko pita kako izdržim osam do dvanaest sati ispred kompa. Opet, nemam pojma. Ok, tu su energetska pića, gumene loptice i krugovi za stezanje, za stolicu sam dao sve pare koje sam prošlog leta, onog "dugačkog" posle mature, zaradio u komšijskom kafiću. Ništa Egzit, ništa more, ništa nova grafička kartica. Nemam piksle umesto naočara, to baš i ne znam kako mi je uspelo, a nisam ni postao bubuljičav i mlohav nalik na Kartmena i ekipu iz Saut Parka u onoj ludačkoj epizodi kad tri dana igraju WoW da bi sjebali nekog nerda iz kraja koji sve na kvarno izbacuje iz igre.

Nije bilo šanse da se ne navučem na igrice. Moji i danas čuvaju neki ZX Spectrum koji je ćale dobio kao nagradu za super uspeh na kraju srednje još tamo 1980-ih. Neki ljudi drže fotke sa putovanja na policama, kod mojih u dnevnoj sobi je ta skalamerija, nalik na zadebljanu tastaturu i polutan kasetofon. Probao sam nedavno sa ortacima da ga aktiviram, ali smo brzo izgubili strpljenje. Ćale nije imao drugog izbora, a nas su okruživali i Sony PSP, i Wii i zilion puta jači komp sa spejs-šatl ekranom. FIFA je gotivna i na Soniju, ali TV ekran je nešto drugo.

Prvo su bile zmijice, Tetris i Dragulji, one uobičajene za svakoga ko ima crv gubljenja vremena u sebi. Keva je bila neviđeno ponosna što sam brzo skapirao Tetris, mislim da još nisam ni pošao u osnovnu, a i u to vreme, 1990-ih, sem Nindža kornjača i Moćnih rendžera, nije ni bilo previše drugih mogućnosti da iskuliraš klinca od šest godina dok ti moraš nešto da šljakaš da bismo imali kinte. Stric koji je zapalio u Kanadu u to vreme je ubrzo preko nekih veza poslao neki Mek laptop koji je prerastao. Za njega, skoro pa kanta, za nas, druga planeta. Ali, jebiga, Mek je u Srbiji bio ređi od dinosaurusa – naše komšije Bugari nisu pravili piratske verzije igrica za Epl, a programi su bili mislena imenica. Zato je Mek završio kod ćaleta, a ja sam, u desetoj godini, dobio svoj prvi PC, neki koji je on prerastao.

Moj najbolji ortak Luka i ja smo prvih godinu dana samo blenuli u sve što nas je čekalo na tom kompu. Ćale je imao samo Princa iz Persije, pored onih običnih igrica. Trebalo nam je mesec dana da provalimo fore za preskakanje onog jebenog zida, i nije bilo veće sreće nego kad bismo prešli nivo bez fora na kvarno. Keva je već tad uvela pravilo, dva sata dnevno i ni minut više, a za svako prekoračenje, novi kazneni zadatak, od pranja sudova, preko dodatne šetnje psa, do bubačenja istorije koju smo dobili te godine u školi. U početku smo bili samo Luka i ja, a onda su polako i drugi ortaci dobijali kompove ili se švercovali na tastaturama starije braće. Onda je već došao i ozbiljniji internet i ozbiljnije igrice koje smo nabavljali na sve moguće načine. Keva je i dalje bila surova, ćale još i gori: sport, bilo koji, da se ne pretvorim u parangal. Ni guglanje mi nije pomoglo da ukapiram kako bi mogao da zaličim na neku kuku za pecanje, ali ajde. Vikendom su nam dozvoljavali da se skupimo kod nekog od ekipe na gajbi, ali uz dobro razrađena roditeljska uputstva šta, koliko, kad i kako. Naravno da smo se izvlačili i folirali maksimalno, ali sad gledam, stvarno niko od nas osmoro, najvernije igračke ekipe, nije zaglavio ništa od onih kevinih pretnji sa početka.

Naša ortakinja Marija, jednako zaluđena za ekran kao i svi mi, vodila je računa kad i šta jedemo i pijemo. Naložila se na nekog lika iz četvrte godine, i sve vreme nas je maltretirala da džank ne smemo da jedemo non-stop, koliko god da je gotivan, "jer će nam izbiti rolje po faci i nikad nijedna riba neće hteti ni da nas pogleda." Marija je provalila i energetska pića, ali je i tu bila od reči. Dve zelene po čoveku ako zaglavimo celu noć, jedno ako je samo popodne. Njena tortura je trajala dok se nije smuvala sa tim tipom i prestala da dolazi na baš svaki sešn. Ali, valjda već izdresirani kao Pavlovljevi psi – a i ribe u školi i napolju su bile sve primetnije – ostali smo slinavi redovi koji slušaju nekog izdrkanog vodnika. Dobro, ne baš uvek.

To čuveno leto posle srednje škole, sad mi se čini, nikad neću zaboraviti. Upisao sam faks, kao i većina ekipe, ali su moji bili u fazonu da moram nešto da radim ako hoću da ukombinujem sve planove koje sam imao za ta tri meseca. U kafiću u kraju su uvek tražili nekog, a ja sam utripovao da će mi to biti najlakše. Radim od dva do ponoći, taman imam vremena za prepodnevnu seansu uz komp, a uveče, kad se vratim sa šljake, čeka me ekipa na onlajn WoWu. U kafiću je bio poker aparat – iako nisam bio baš lud za kockanjem, kapirao sam da je ok da u pauzama opičim koju, da treniram reflekse i pažnju, bodrio sam sebe. Naravno, posle drugog dana sam dobio takvu upalu mišića, a već sledeće nedelje sam se ukočio, bez obzira na sve polusportske zajebancije tipa vožnje bajsa ili vežbanja na spravama. Ali najgore je bilo to što sam par puta zamalo zakuntao za kompom kad je nestalo 'energije' u kući tokom noćne seanse igranja, pa su mi jednom čak i zapretili da će me izbaciti iz ekipe jer sam "neodgovoran". Ja neodgovoran! Pa, čoveče, radim ceo dan, jebote. Zgrozio sam se kad sam ukapirao da izgovaram rečenicu koju je ćale zilion puta ponavljao kad bi hteo da izbegne neku obavezu.

Kupio sam stolicu, pukao sve pare – dobro, pale su još neke žrtve, igrice i novi ped – ali to leto mi je potpuno preokrenulo sve. Pošto mi je nedelja bila slobodna, nalazili bismo se u Lukinoj gajbi oko podne. Ja sam donosio piće, imao sam kafić šemu da bude jeftinije, Luka je bio zadužen za praćenje apdejta, i naš status u onlajn takmičenjima. Marija, koja je raskinula sa onim momkom, sad se vratila u ekipu i preuzela opet sve one fore oko organizacije klope, mesta i terala nas da izađemo malo i napolje. Znali smo da nas čeka pakao od oktobra, faks, nova ekipa, niko nije znao kako će da izgleda život i zato smo do besvesti gazili svaki slobodan trenutak. Kad su se ovi što nisu radili vratili sa mora, negde krajem avgusta, odlučili smo da se zatvorimo u Lukinu gajbu na ceo vikend. Napravljen je i raspored, šta ćemo i kada igrati, dobro je proverena svaka konkurentska ekipa, nabavljene su zalihe svega što smo smatrali neophodnim. Pripreme su trajale maltene duže nego što smo igrali. Ja sam dovukao svoju fensi stolicu, nadajući se da će me ona sprečiti da zakuntam, ali nije vredelo. Izdržao sam 24 sata, duže nego ostali, ali mi je glava pala u trenutku kada je trebalo da zamenim moje vojnike novim snagama i, naravno, pukli smo. Pukli smo skroz, izgubili šansu da se takmičimo na drugom turniru koji bi možda mogao i lovu da nam donese i ekipa mi nikad nije oprostila. Zabranili su mi da igram dok radim i odvukao sam se u kafić kao prebijena mačka.

Faks me je uterao u nekakav red, sad ostajem budan ne samo zbog igrica. Jedino što i dalje ne odustajem od onog što mi je keva utuvila u glavu: dva sata za stolicom, pa ustajanje i izlazak napolje, ili u krug. Imam četiri loptice i kruga za stezanje, strateški raspoređenih po stolu ili pored lejzibega. Čak sam nabavio i neke zaštitne naočare koje, kao, treba da spreče rast dioptrije. Pas je tu da mi gurne njušku u facu ako promašim vreme za pauzu. Spremam se za drugih deset godina gejmerskog života.

Glavna fotografija: foto: Flickr / Hillary

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu