Reklame
vesti

Bili smo sa radnicima Železare u Smederevu, ali ne i sa kineskim predsednikom

Dok su premijer i vrhuška držali govore, pričali da će Smederevo da postane najmoderniji i najbogatiji grad u Srbiji, pitala sam Smederevce šta oni stvarno očekuju od Kineza i šta uopšte znaju o svojoj budućnosti u Železari sa novim poslodavcem.

pisao Ivana Nikolić
20 Jun 2016, 9:24am

Nedelja, rano jutro, Kinez samo što nije došao. Smederevo je uveliko pod opsadom, sve je u znaku Kine i posete njenog predsednika, kako je to Aleksandar Vučić rekao, "gradu na obali Dunava, blizu Beograda".

Osim što je na svakom koraku policija, ne biste baš rekli da se nešto ozbiljno, "stvar od velikog interesa za Srbiju," dešava u gradu od nešto više od 150,000 stanovnika. Oni koji su otišli na svečani doček Sija Đinpinga (nisam baš sigurna kako se njegovo ime menja po padežima) i kojih je, ako je verovati Vučiću - ovo je sada, dakle, krajnje relativno - i RTS-u - a ovo je, rođaci, tek relativno, bilo 12 hiljada, morali su već u sedam ujutru da budu međ' Železarinim ogradama, da mašu zastavama, zahvaljuju Vučiću, i nisu smeli da je napuste sve dok predsednik sa svitom nije otišao.

Sve fotografije: autorka

Šalu na stranu, ono što sam čula po čaršiji u danima pre dolaska kineskog predsednika jeste da se očekuje 10,000 ljudi od kojih će manjina biti iz samog Smedereva, a ostali su podrška iz ostatka Srbije koji doći autobusima. Šta god.

Od čaršijskih priča, čula sam još da su Hestilovi radnici već nekoliko nedelja u Železari, da šetaju i slikaju, i da je firma kupila jednu celu zgradu da tu smesti radnike koje dovede iz Kine. Ameri, to jest. US Steel, imali su drugu foru – živeli su ili u privatnom hotelu ili su iznajmljivali stanove. Ali niko još nije kupio zgradu.

Dok su premijer i vrhuška držali govore, hvalili Hestil, pričali da će Smederevo da postane najmoderniji i najbogatiji grad u Srbiji, da će to ojačati srpsku ekonomiju i poboljšati kvalitet života ljudi ne samo u Smederevu nego u celoj državi – ja sam odlučila da pitam Smederevce šta oni stvarno očekuju od Kineza i šta uopšte znaju o svojoj budućnosti u Železari sa novim poslodavcem.

Tužna istina je da niko od radnika ne zna ništa - da li će ostati ili ne, šta će biti sa platama, da li će primati nove ljude, kakva je politika kuće prema pravima radnika - nema odgovora na pitanja koja su najvažnija.

Retko ko iz Železare je hteo da priča sa mnom pod punim imenom i prezimenom – kažu, frka je, ipak dolazi novi gazda. Jedan od njih je S.J, koji u Železari "kao običan radnik" radi već 15 godina. Ima nezaposlenu ženu i dvoje male dece, a drugu opciju osim Železare kaže da nema.

- Ja od ove plate, koja je oko 300 evra, ne živim loše. Ali kako će biti kad Kinezi preuzmu posao, ne znam. Niko ne zna, sve što čujem su rekla-kazala priče. Nama, običnim radnicima, niko ništa nije rekao. Ja treba da potpišem novi ugovor sa njima u ponedeljak, tada ću valjda više da znam.

A je l' se brinu tvoje kolege, pitam.

- Radnici su već u problemima i u kreditima. Ali ni oni nemaju mnogo opcija i sigurno će 90 odsto njih da ostane da radi čak i ako se smanje plate.

Pitam ga da li ovi sindikati znaju nešto i govore li im išta.

- Čuo sam da će sindikati da se ugase. I čuo sam da se u tom ugovoru od 1200 strana nigde ne spominju radnici - kaže S. J.

Osim što su u nedelju ulice bile mahom prazne a zaobilaznice oko grada zatvorene, nisam stekla utisak da su ljudi toliko zaokupljeni dolaskom Kineza. Neki se nadaju da će biti bolje, neki su skeptični, ali apsolutno niko ne zna ništa više od obećanja vlasti i onoga što je bilo plasirano u medijima.

Mlađe uglavnom ne zanima mnogo šta će se dešavati sa Železarom – osim onih, naravno, kojima roditelji rade u Železari i kojima samim tim od Kineza zavisi sve... Jer posla, naravno, nema.

Kakva je situacija kod vas u kući ovih dana, šta ti priča tata, pitam Sandru. Ima 23 godine i još nekoliko ispita do kraja osnovnih i početka master studija u Beogradu.

- Tata je skeptičan, situacija je tamo poprilično loša, on se baš cima i radi dva do tri puta nedeljno po dve smene jer nema ljudi, bude po ceo dan tamo.

Jesu li u frci sada, pitam je.

- Sada se baš pita šta će biti sa zaposlenima jer nema ni najave o primanju ljudi, mašine su sve zastarele i stalno se kvare. Nadamo se samo da će zadržati radno mesto, ali tata generalno nije zadovoljan situacijom, samo što ne voli mnogo da se žali. Radi pa šta bude, ionako se ništa ne pitaju radnici - priča Sandra.

Sandri i njenom tati – i svim drugim Sandrama čiji očevi rade u Železari - sada izgleda jedino ostaje da veruju kineskom predsedniku i Vučiću kada kažu da će Hestil modernizovati Železaru i napraviti je jednom od najjačih u Evropi.

A u vreme kada je Smederevo postavljalo kamen temeljac za Železaru, negde sredinom šezdesetih, moj komšija Toma Nikolić (ne onaj Toma), bio je na licu mesta, kao istaknuti član Komunističke partije.

Deda Toma je nekako najmanje skeptičan od svih ljudi sa kojima sam pričala. On se iskreno nada da će Železara da proradi, državni budžet da počne da se puni, i da će taj ugovor sa Hestilom da osigura živote ljudima u Smederevu – a i šire.

- Stanovništvo je bogatije sa jačom Železarom. Roditelji ne brinu šta će da daju deci da jedu. Nama su osigurane penzije, to je vrlo važna stvar. Samo, naravno, ako održe obećanja svi oni. To je uvek bio jedan znak: čim Železara primi platu, bez obzira na to kolika im je plata, to se odmah oseti u gradu - priča o

Utom se ubacuje baba Vera Nikolić.

- Slušaj, ono jednom kad im je dugo kasnila plata, bila ja na pijaci tog četvrtka. Nije tamo tada uopšte bilo potrošača, ja to i dan-danas pamtim, taj četvrtak - kaže Vera.

- Apsolutno je mrtvo ovde bez Železare - dodaje deda Toma.

Vučić i dalje priča, ljudi još uvek mašu zastavama na TV-u dok ja ispijam kafu kod Nikolića i spremam se da pronađem još nekoga da mi kaže šta očekuje od Kineza u Smederevu. U tom prolazim pored velikog kineskog tržnog centra, razmišljam, možda će i njih biti više sada, možda ljudi počnu da uče i kineski jezik, možda da se i ja prešaltam na kineski, nikad nije kasno da se na vreme batali novinarstvo.

Grad je i dalje poluprazan. Ili su ljudi stvarno na dočeku ili gledaju direktan prenos ili je ovo samo eto slučajno da nedeljom u podne nema blejača da ispijaju kafe – odnosno ima ih daleko manje nego inače.

Da li verujem ovome što pričaju, pita me Bilja, koja ima pedesetak godina i radi u jednoj državnoj firmi u gradu.

Pa da li verujete, uzvraćam.

- Sada izgleda kao bajka, suviše je lepo da bi bilo istinito. Hajde da sačekamo i da dela govore više od reči - kaže oprezno.

A šta očekujete od Kineza u Železari?

- Očekujem da dođe nova tehnologija, da se mladi školovani ljudi zaposle, da će da zaštite životnu sredinu, da neće da bude otpuštanja, da će ljudi da imaju normalne plate i da mogu normalno da žive...

Polako se ovaj doček privodi kraju, uskoro će Đinping da ide da ruča sa Tomom i Vučićem u vili dinastije Obrenović. Šou se završava, nama ostaje samo da vidimo šta će iz svega toga ispasti.

- Današnji dan sam zaokružio u svom kalendaru, zaokružite i vi, danas je praznik i dan za pamćenje. Ne samo za preko 5.000 radnika Železare i njihove porodice čija je budućnost bolja i ne samo za Smederevo, čiji je privredni gigant ponovo zaživeo, već za celu Srbiju - reče Toma Nikolić, predsednik, a u slobodno vreme kreator Tomovače.

E sad, nekim ljudima je ovaj dan stvarno i bio dugo zaokružen u kalendaru, mnogo duže nego njemu, jer je tog dana trebalo da stanu na ludi kamen. Sudbina ne drema – odabrali su pogrešna restorane za slavlje, i to baš one koji se nalaze na ruti kojom Kinez ide. Čujem da su tri para otkazala venčanje.

Odnosno, rečeno im je da mogu da slave, ali tek posle četiri popodne, kad svita ode – mada svadbe popodne baš i nisu u skladu običajima.

Nema veze. Bitno da je Tomi 19. jun od sada pa nadalje crveno slovo u kalendaru.

A šta će da bude Smederevcima? To niko ne zna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
politika
Κina
Smederevo
ekonomija
Kinezi
Železara
Hestil