Quantcast
Miloš Teodosić za VICE: Slava se ne stiče u klubu, već u reprezentaciji

Kapiten srpske reprezentacije otvoreno i opušteno sezoni punoj trijumfa, nacionalnom timu, svojim trenerima, saigračima, NBA ligi i mnogo čemu drugom.

Kada dođe leto, veliki broj profesionalnih košarkaša uživa u zasluženom odmoru. Sezone su sve duže i napornije, pa valja odmoriti, napuniti baterije i spremiti se za naredni oktobar, kada tradicionalno počinju ligaška takmičenja. Ipak, određeni broj igrača nema tu „privilegiju", jer su pred njima i tada na putu neki novi izazovi. A kada je prestupna, olimpijska godina posredi, zna se da najbolji na planeti ni ne pomišljaju na odmor.

Jedan od izabranih je ove godine i kapiten reprezentacije Srbije Miloš Teodosić. Za njim je, malo je reći, najuspešnija sezona otkako igra klupsku košarku na visokom nivou. Posle dramatičnog finala Evrolige, CSKA je konačno ponovo osvojio naslov kontinentalnog prvaka, a rastućoj kolekciji trofeja dodat je još jedan, rezervisan za šampione VTB regionalnog takmičenja. Individualno, Miloš je po drugi put zaredom zaslužio mesto u najboljoj petorki Evrope, ostvario najbolje EL proseke u karijeri što se tiče poena i indeksa korisnosti (16.1 i 17.8), ali i najbolji procenat šuta za tri (42.8%). Što bi kolege sa ESPN-a rekli, the whole package.

I sve je to lepo, ali kako i on sam kaže, najbitnije tek dolazi. Posle osvojenog četvrtog mesta na Evrobasketu 2015. u Francuskoj, Srbija popravni za Olimpijske igre u Riju polaže u beogradskoj Kombank Areni, kao domaćin jednog od tri kvalifikaciona turnira. Ukoliko košarkaši žele da se priključe sada već prilično brojnoj srpskoj olimpijskoj ekspediciji, moraće da se pokažu boljim od, između ostalih, Češke i Letonije.

Povoda, drugim rečima, i previše da na kratko sednemo sa Milošem i porazgovaramo o onome što je bilo i što tek sleduje. Vremena nije baš bilo dovoljno da obradimo njegov ceo košarkaški put – čovek je taj dan ipak snimao dve reklame, da i ne spominjemo svakodnevni rad na organizaciji njegovog prvog košarkaškog kampa „Teo4" na Srebrnom jezeru – ali opet, sasvim dovoljno da čujemo kakav je život profesionalca u Moskvi, šta misli o novoj Evroligi i još ponešto.

Dame i gospodo, Miloš Teodosić.


Sve fotografije: Ivan Minić

VICE: Žarko Paspalj često ume u šali da kaže da profesionalnim sportistima koji su igrali u Grčkoj treba pisati beneficirani staž. Ti si iz Pireja stigao pravo u Moskvu – kakva je razlika između ove dve sredine i njihovom poimanju profesionalnog sporta, a pogotovo košarke?

Miloš Teodosić: Velika razlika, velika. Ljudi u Grčkoj mnogo više prate sport, mnogo su zagriženiji za sport, dok u Moskvi nije taj slučaj. Ne voli se košarka ni blizu kao u Atini, gde imaš tri velika kluba – Panatinaikos, Olimpijakos, AEK – koji imaju veliki broj navijača, i na svakoj utakmici ima pet hiljada ljudi. Ja sam zaista proveo četiri prelepe godine u Atini, i to je nešto što će mi ostati u prelepom sećanju.

Jedan ruski novinar je pratio CSKA u Beograd tokom četvrtfinalne serije sa Zvezdom, i napravio reportažu u kojoj primećuje razlike između dve prestonice, to jest, kako se u Beogradu još kako izađete iz aviona oseća atmosfera utakmice.

Generalno, atmosfera na samom terenu, a i u gradu, nije ni blizu Beogradu. U Moskvi sportiste retko i prepoznaju u svakodnevnom životu. Eto, u Atini može da ti se desi da ti tako sediš za stolom u kafiću i priđu ti tri momka koje prvi put vidiš i sede sat vremena i pričaju sa tobom, a u Moskvi, ja mislim da je jedini košarkaš koga ljudi prepoznaju, a da nisu baš zagriženi ljubitelji košarke, Andrej Kirilenko – ono, da stanu i kažu, e, ovo je Kirilenko.

Zanimljivo je da, kad smo recimo na aerodromu, niko ne stane sa nama da se slika. A zato u Atini, Beogradu, pa i kad sam igrao u Železniku, ljudi te zaustavljaju na ulici. Moskovljani imaju drugih problema, drugih interesa, zanimanja, Moskva je ipak mnogo veći grad. Košarka nije propraćena ni blizu onoliko koliko bi po meni trebala da bude propraćena, i koliko bih ja voleo.

Spomenuo si Kirilenka, čini se da on baš ovih dana dosta radi na tom problemu kao predsednik KS Rusije.

On pokušava da vrati košarku u žižu javnosti. Oni su imali jedan veliki problem, nedovoljno dobar rad sa mlađim naraštajima, i zbog toga im je skoro propala cela jedna dobra generacija košarkaša. Kažem skoro, jer ipak su osvojili ono zlato 2007, ali morali su više.

Kirilenko je krenuo ispočetka, uveo je ponovo neke školske turnire, prvenstva, i tako to. Nema to tamo kao ovde... Mada, dobro, ni ovde više nije kao nekad. Sećam se u Valjevu kad sam bio klinac, dođeš na basket, izgubiš jedan i onda odeš kući, jer ko će čeka sat vremena da opet dođe na red.

Možda deca igraju tenis.

Ma, daj bože, samo neka se bave nekim sportom.

Poslednjih pet godina i ti redovno igraš VTB ligu, takmičenje o kojem se ipak relativno malo zna kod nas. Kaži nam nešto više o njoj?

Ja mislim da uz špansku i tursku, VTB liga čini „veliku trojku" evropske košarke. Podsetio bih da je VTB liga ove sezone imala dva učesnika F4 turnira, a i njeni timovi su često osvajali Evrokup u prošlosti. To je jedno izuzetno jako takmičenje, čija su okosnica danas uglavnom ruske ekipe.

Kvalitet jeste malo pao kada su pre par godina istupili Litvanci i Ukrajinci, liga je tada izgubila dva velika kluba kakvi su Žalgiris i Ljetuvos Ritas, ali se i dalje tu može videti dosta jako lepih, dobrih utakmica. Jedini problem sa njom je ono što je i generalno problem u Rusiji, a to su putovanja.

Baš sam hteo da te pitam o tome. Malkolm Dilejni je tokom prethodne sezone objavio kako je kada se ispresecaju evropska gostovanja na drugom kraju kontinenta, pa onda VTB ligaške obaveze u nekim zabačenijim krajevima Rusije. To bukvalno izgleda kao „obrok, trening, obrok, utakmica, avion, obrok, dremka, utakmica, avion". Kako izgleda kad si danas u, recimo, Barseloni, a sutra u Kazanju?

Uh... To je jako teško. Evo konkretno, imali smo ove godine jednu takvu situaciju. Igrali smo Evroligu u Barseloni, onda letimo nazad u Moskvu i slećemo ujutru oko sedam-osam. E sad, u to doba, gužva u Moskvi je jeziva. Treba ti dva-tri sata da dođeš kući sa aerodroma. Onda odspavaš par sati, zatim nema ni treninga, nego pravac opet aerodrom i idemo za Krasnojarsk. Barselona ti je pet i po sati od Moskve u jednom smeru – Krasnojarsk je pet i po sati od Moskve u drugom smeru. Između Barselone i Krasnojarska je sedam sati vremenske razlike. To je, onako, ozbiljan napor. Ti posle treba da i igraš tu utakmicu, sad, taj Jenisej možda nije ekipa našeg kvaliteta, ali treba to da odigraš i da pobediš.

Imali smo situaciju i u ruskoj PBL ligi (PBL je do 2013. bila „nacionalna" ruska liga, sada Rusi priznaju VTB kao prvi nivo dok je „Superliga" de facto druga po značaju, prim. aut.) da igramo protiv Spartaka Primorje iz Vladivostoka. Vladivostok je devet i po sati od Moskve, na totalno drugom kraju globusa – Tokio je dva i po sata odatle recimo. I ti sad ideš tamo, nekako gađaš da sletiš u osam ujutru po njihovom, pa onda kao odremaš do podneva, uzmeš nešto jedeš, u pet je utakmica, i posle utakmice odmah nazad za Moskvu.

Sećam se kad je Luč Energija iz Vladivostoka igrala Premijer ligu Rusije u fudbalu, da su oni valjda nešto organizovali da igraju mesec dana kući, pa mesec na strani, tako nekako.

Jeste, jeste, i ovi su imali nešto slično. Budu po dvadesetak dana u Moskvi, pa lete okolo po Rusiji da odrade ostalo, pa onda čekaju pet-šest ekipa da im dođu. Ja ne mogu da zamislim kako je tek njima, oni su ovo što smo mi pregurali jednom radili barem pet-šest puta.

Naši fudbaleri koji igraju u Moskvi, Zoran Tošić, Nemanja Pejčinović, Petar Škuletić i svi ti, znam da su na kraju ove sezone boga molili da im ne uđe iz Druge tako neki tim sa ruskog dalekog istoka. Neka bude i Anži, samo nemoj u Vladivostok ili Habarovsk da idemo... (smeh)

Hajdemo malo o Evroligi. Ti si ove godine iz sedmog pokušaja uspeo da postaneš prvak Evrope. Kakav je to osećaj, konačno podići taj pehar?

Znaš kako, najiskreniji da budem, stvarno se osećam kao da mi je pao veliki kamen sa srca. Ja sam na početku ove sezone rekao, ovo je naša sezona, mi ovo stvarno zaslužujemo, mi kao ekipa. Jer, mnogo smo radili, mnogo trenirali, trudili se... Nijednog trenutka mi nismo sumnjali u to.

Sa druge strane, još mi se nisu ni pošteno složili utisci od toga, jer nisam imao ni vremena. Odmah posle meča za titulu, igrali smo prvo jako važne utakmice sa Himkijem, pa sa Uniksom, pa sam imao možda par dana odmora i evo me sad opet u Srbiji na pripremama reprezentacije. I tu tek imamo bitan zadatak pred sobom, svi mi maštamo da odemo u Rio, tako da o Evroligi nisam ni stigao nešto mnogo da razmišljam. Uopšte, da uživam u tom iskustvu.

Da li misliš da će se odnos prema tebi u medijima promeniti sada kada si konačno postao klupski prvak Evrope?

Pa iskreno, ja nikad nisam obraćao pažnju šta će neko reći o meni, jer se uvek trudim da budem svoj, da radim svoj posao, i ja stvarno mislim da je to jedini ispravan način. Sad, da li će javnost u Srbiji mene više poštovati zbog ovoga, to ne znam – ja bih voleo, iako mi to ništa previše sad ne znači – ali, generalno mislim da javnost u Srbiji više ceni šta ja, ili neki naš igrač, uradi za reprezentaciju. To je nešto najbitnije kod nas.

Niko se ne seća, opet, govorim ovde o ljudima koji nisu toliko zagriženi ljubitelji, koliko Sale Đorđević ima Evroliga, koliko Dejan Bodiroga ima Evroliga... Ali svi znaju šta su uradili u Atini 1995. U Atlanti 1996, u Barseloni 1997, Atini 1998 i tako dalje. To svi znaju. I zato su oni velika imena u Srbiji, zbog toga, a ne zbog njihovih klupskih trofeja.

Kad se već bavimo time, moram ovo da te pitam. Da li misliš da mediji nekad previše pažnje posvećuju isključivo akrobatskom segmentu tvoje igre? Budu često tako neke vesti tipa „Teo mađioničar dodao sjajnu asistenciju", a onda pustiš klip i vidiš nešto iz recimo 27. minuta meča protiv Vite Tbilisi pri rezultatu 63-38. Da li današnja javnost, pri čemu mislim i štampa, i televizija, i internet, nekako svesno preskače širu sliku o sportu fokusom na ovakve stvari?

Pitanje ti je jedno od boljih, ali možda ja ne mogu da ti dam odgovor. Ja ne odlučujem koji će moj potez otići na Jutjub ili inspirisati neki članak, da li nešto iz petog minuta, iz petnaestog ili tako to, ali mislim da ljudi koji to prate odavde moraju malo dublje da uđu u sve to – u srž sporta, utakmice koju gledaju, moje ekipe, a ne da istaknu sad jedan lep pas, nevezano za to da li si ti kasnije dobio ili izgubio trideset razlike. Taj pas možda jeste lep, ali on možda ne donosi toliko koliko neki drugi potez na kraju. I jeste to lepo za oko, i možda ljudi posle dođu zbog toga da vide, naravno, treba istaći i tako nešto, ali treba se baviti i suštinom svega.

Eto, tako meni nekad umeju da kažu, onaj De Kolo baš srlja. A ja obožavam što je on takav. Meni treba takav saigrač. Jer, evo, on je uzeo odgovornost. Ali i ja uzimam odgovornost, i on nekad i više od mene. Ekipa je napravljena da on i ja uzmemo odgovornost kad treba. I zato i ja kažem, ljudi, stručnjaci koji to prate, treba da to prate na nekom dubljem nivou. Ne samo kroz neku lepu asistenciju i sličan potez.

Možda nisi stigao da razmišljaš o minuloj Evroligi, ali si sigurno obratio pažnju na činjenicu da nam već u oktobru stiže nova, reformisana Evroliga sa šesnaest klubova – neki bi rekli, prototipna evropska NBA. Imaš li neko mišljenje o tome?

Mišljenja su podeljena. Ja mislim da je to za velike klubove odlična stvar – svako kolo, imaćeš dva do četiri derbija. Olimpijakos i Real, Panatinaikos i Makabi... Biće to jako interesantna, jako teška i jako zanimljiva liga. Naravno, ovde će ispaštati manji klubovi. Svaki igrač, svaki klub želi da bude deo Evrolige, a manji klubovi će sve teže dolaziti u šansu da je igraju. To je argument sa druge strane.

Siguran sam takođe da će ove godine biti mnogo teže osvojiti Evroligu, mislim na nas, na CSKA. Prvo, jer branimo trofej, a drugo, jer je promenjen sistem, igra se drugačije. Ja sad i mogu da kažem ovo jer smo osvojili Final Four, ali gle, situacija u kojoj ti igraš četrdesetak utakmica jakih, ligaških, i onda ti jedan meč odlučuje sve, to je nešto što se lično meni ne sviđa. Mislim da treba da se igra plej-of.

ULEB je nešto i na početku eksperimentisao sa plej-ofom.

Jeste, tako je, Kinder je bio šampion. To je nešto što ja mislim da treba da bude tako, taj plej-of sistem.

Kad već kopiramo NBA, da barem idemo do kraja.

Apsolutno. Mislim, pazi, CSKA je imao sezone u kojima izgubi jednu-dve utakmice u Evroligi cele godine, i ti onda kao najbolja ekipa na F4 nemaš nikakvu prednost. CSKA i Fenerbahče su ove godine bile dve najbolje ekipe u Evropi, ali su opet došli na završni turnir bez ikakve prednosti. Drago mi je da su dva najbolja tima imala priliku da se bore za titulu, a to nije baš uvek tako.

Vratio bih se na tvoju konstataciju da te je posle finala čekala „jako važna serija" sa Himkijem. Ti si član kluba koji ima garantovanu evroligašku licencu, šta god se desi ti dogodine igraš EL ako si i dalje član CSKA. Kakva je tu motivacija vas igrača – mogu da razumem Himki kojem je svašta zavisilo, ali recimo, neko bi možda i rekao da ta VTB liga na papiru ne znači previše jer EL je već izborena.

Samo na papiru. Ja igram košarku zbog trofeja, i to je nešto čega sam ja gladan i željan. Za mene je svaki trofej bitan, i naredni trofej koji osvojim je meni uvek najbitniji. Ta sreća koju ja osetim tokom osvajanja, ili koju moja porodica oseti kad ja to donesem kući i stavimo u vitrinu, ili moji prijatelji koji znam da su srećni, to je meni, uz sve ostale sportske motive, jedan veliki motiv više.

Eto, recimo, ja sam možda malo i iznenađen kako smo odigrali tu prvu utakmicu protiv Himkija, uzevši u obzir sve te propratne okolnosti. U našoj ekipi, samo su Viktor Hrijapa i Kajl Hajns imali prsten Evrolige, niko više. Pa opet, mi smo silno motivisano odigrali prvo te tri utakmice sa Himkijem, i posle još četiri u finalu sa Uniksom, i to je samo još jednom pokazalo koliko smo mi jedna čvrsta, dobro selektirana ekipa.

Mediji te sele u NBA gotovo svake godine. Koja su tvoja razmišljanja vezana za tvoj neki potencijalni nastup u najjačem svetskom takmičenju?

Svakom igraču, hteo on da prizna ili ne, želja jeda igra finale NBA. Da bude deo toga, jer je tonešto najveće što košarka ima. Bez obzira što ja mislim da je kvalitet NBA dosta opao u poslednjih pet do deset godina, to je i dalje najbolja liga na svetu, i ja i dalje imam želju da se oprobam tamo – ali naravno, ne bilo gde, ne bilo kako. Ako bih odlazio, to bi bilo samo u situaciji da ja znam da ću tamo igrati. Ne bih voleo da odem tamo i da igram dva do četiri minuta na trideset razlike. Pažljivo bih morao da odaberem ekipu u kojoj bi igrao.

Moram da te pitam da li onda i postoji NBA tim čiji bi ti, evo u ovom trenutku, želeo da budeš član.

Pa, San Antonio na primer gaji taj neki stil takoreći „evropske" košarke, gde se igra na ekstra pas i tako to. Ali, konkretno, evo, Juta Džez, njihov trener Kvin Snajder je bivši pomoćnik Etorea Mesine i ja sa njime imam fenomenalan odnos. On je sjajan čovek, trenutno jedan od najperspektivnijih trenera u Americi, i jako me dobro poznaje... Mislim da bih se tamo jako lepo uklopio, poznavajući njega i njegov sistem rada. Takođe, sastav Jute je dosta solidan, ima tu dosta mladih, atletski kapacitetnih igrača.

Selimo se na reprezentaciju. Dolaziš na pripreme za kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre, i ovo je velika šansa da prvi put od 2004. naši košarkaši izbore olimpijsku vizu. Kakva su tvoja očekivanja vezana za ovo reprezentativno leto? Osećaš li neki pritisak pred početak priprema?

Što se pritiska tiče, mi smo svi manje-više navikli da igramo pod pritiskom. Čak, rekao bih da nekad ne bi ni mogli da igramo da tog pritiska nema, jer onda se opustiš, svesno ili nesvesno...ali kad je veliki pritisak, uvek si maksimalno fokusiran i koncentrisan.

Rekao sam ti svi mi maštamo o toj olimpijadi, i ovo je nešto sto svi mi toliko želimo, da se ja jedino plašim da mi od te silne želje prosto ne izgorimo. Ali okej, dovoljno smo pametni i iskusni da sve to umemo da iskontrolišemo. Sigurno da pomaže to što se igra u Beogradu i što će Arena, nadam se, biti puna. Kada igraš za svoju zemlju, najviše ti znači kada vidiš sve te ljude koji su došli da te podrže kako bi ti postigao svoj cilj.

Medalja u Riju bila bi sigurno kruna ove generacije.

Slažem se u potpunosti sa tobom, ali to je sada stvarno predaleko, i o tome trenutno ni ne razmišljam. Korak po korak... Ako bismo drugačije razmišljali, napravili bismo sami sebi medveđu uslugu.

Ove godine, ti nisi samo prvi put postao klupski evropski šampion, već i sa radom počinje i tvoj košarkaški kamp za decu "Teo4". Kaži nam nešto više i o tome?

Ta ideja se krčka već dugo vremena. Razmišljam ja o tome mnogo godina unazad, ali tada je sve nekako bilo, mlad sam da se bavim ovime. Ali sada, sve se poklopilo, i moj brat Jovan i ja smo seli i dogovorili se da napravimo kamp gde će deca imati uslove kakve ja kao klinac nisam mogao da zamislim. Malopre sam negde kroz šalu rekao nekome, ja sam da sam imao takve uslove, već bih barem dve godine bio u Americi. (smeh)

Stvarno sam presrećan zbog te priče, evo sve počinje za mesec dana i jedva čekam da vidim kako će sve izgledati.

Interesovanje je ogromno, mediji javljaju da si već upisao i petu smenu za ovu godinu. A vidim i da si okupio solidan trenerski kadar – Aleksandar Trifunović, Vlada Vukoičić, Vladimir Đokić...

Jeste, tako je, počećemo ove godine sa pet smena. A ujedno bih želeo i da se zahvalim svim trenerima i osoblju što će učestvovati, jer su svi oni svojim prisustvom uveličali ovaj projekat.

Da li je osnivanje kampa možda prvi korak ka zvanju trenera? Da li si razmišljao o tome nekada?

Uh... Iskreno, nekako trenutno ne vidim sebe u toj priči. Ne mogu ti sigurno reći hoću li promeniti mišljenje za pet godina, ali vidi, moj igrački karakter je malo težak. I da meni dođe igrač kao što sam ja, ja stvarno ne znam kako bih kontrolisao celu situaciju između nas dvojice. Da li ću ja „sazreti" s godinama, naučiti da se sa time nosim, da balansiram sve – ne znam.

Velika je razlika biti igrač i trener, jako velika. Ti kao igrač, dođeš na trening ili utakmicu, odradiš to svoje, tih par sati, i ideš kući. A trener...

Možda je sad i dobro vreme da nam ispričaš nešto o trenerima sa kojima si sarađivao u toku karijere.

Baš sam počeo da ti pričam kako od Dimitrisa Itudisa posvećenijeg čoveka u životu nisam video. Pa ja ne znam jesam li ja ikada u životu gledao više snimaka i video materijala nego u ove dve godine sa njime.

Evo da ti ispričam sad ovo. Plej-of prošle godine, mi igramo sa Astanom četvrtfinale, vodimo 2-0. Prvu utakmicu smo dobili 35 razlike, drugu 40, tako nešto na primer. I sad, dolazimo u Kazahstan za treću, prvi trening tamo evo ga Itudis dolazi, kaže, jao, što sam nešto umoran. Šta je bilo, pitam ga ja, a on, ma pusti, pogledao sam sedam utakmica sinoć, baš sam zaglavio...

E sad, nama ide F4 u Madridu posle te serije, i ja ga pitam, aha, spremao si se za Olimpijakos, a? Tek on će meni, molim, kakav F4, gledao sam sedam Astaninih utakmica. Ej, čoveče, gledao sedam Astaninih utakmica do šest ujutru... Ne, ja ne mogu da ti objasnim koja je to posvećenost košarci. On je stvarno neverovatan.

Radio si i sa Pinijem Geršonom, Jonasom Kazlauskasom, Panajotisom Janakisom, Etoreom Mesinom...

Pini me je i doveo u Olimpijakos. Kod njega recimo pamtim da smo utakmice subotom stalno igrali u 21:45, iz verskih razloga. 'Ajd Evroliga, to razumem ponekad zbog TV prava, ali mi igramo sa, na primer, Kolososom sa Rodosa, koje inače treba da dobijemo četrdeset razlike, u tom terminu. Ceo dan si u karantinu, ludilo.

Kazlauskas deluje onako, kao malo sovjetska škola, taj nivo discipline.

Pa možda na prvi pogled, da. Kad je on bio trener CSKA, mi smo imali po meni jedan od najjačih timova koje je Evropa videla u poslednjih petnaestak godina. To je neko moje mišljenje, može sad neko da se složi sa time i ne mora, ali recimo, imate Panatinaikos sa Pekovićem, Batistom, Dijamantidisom, Spanulisom, pa onda Makabi sa Parkerom, Vujčićem, pa Barselonu sa Rubiom, Lorbekom, Navarom – eto, te tri ekipe i taj Kazlauskasov CSKA, to su po meni najbolji evropski timovi dvadeset i prvog veka.

To finale sa Olimpijakosom, tu baš nismo imali sreće. Da smo pobedili u tom meču, ja nemam sumnje da bi on ostao, igrali smo stvarno lepu, dobru košarku. Ali eto, drago mi je da kao selektor Litvanije on beleži sjajne rezultate, i da izvlači maksimum iz njih, jer on je stvarno kvalitetan trener.

Mesina?

Mesina je neko ko je... Gledaj, ljudi koji poznaju mene i koji poznaju njega su mislili da mi nećemo moći zajedno, mislim karakterno. Ali, ja mogu da kažem da smo nas dvojica imali skoro pa sjajan odnos. Naravno, nije tu bilo svađa nekih, ali znaš kako je, nekad uđeš u neku raspravu, to je sve deo posla. Uz Željka Obradovića i Dudu Ivkovića, on je jedan od tri trenera koji su obeležili poslednjih dvadeset pet-trideset godina košarke.

Kako si se slagao sa Janakisom? Tek on mi deluje polarno suprotan od tebe.

Nama je malo trebalo vremena da se mi, takoreći, sinhronizujemo međusobno. Da ja shvatim šta on hoće od mene, i da on shvati kakav sam ja. Dve i po godine smo radili zajedno, i u poslednjoj godini naše saradnje, ja mislim da sam igrao najbolju košarku karijere zajedno uz ovu sezonu, barem individualno. On je meni jako, jako puno pomogao u karijeri – od svih seniorskih trenera, posle Dude Ivkovića, on je jedan od prvih koji mi je dao apsolutnu slobodu u igri. Dao mi je odrešene ruke da ja na terenu radim ono što ja mislim da najbolje znam.

Sa sadašnjim selektorom Đorđevićem imam takođe odličnu saradnju, i verujem da ono najbolje u radu sa njime tek predstoji.

Da skrenemo malo na saigrače. Igrao si sa nekim zaista vrhunskim košarkašima, je l' ima neko koga bi želeo da istakneš?

Pre svih ja moram da istaknem Krleta (Nenad Krstić, prim. aut.). To je neko sa kime sam ja stvarno obožavao da igram, jedan od retkih saigrača sa kojim uopšte nisam morao da gledam gde je, ja bih napamet znao da je on tu. Mogli smo da igramo zajedno zatvorenih očiju.

Zanimljivo je pomenuti da smo nas dvojica možda i najbolje sarađivali u reprezentaciji u periodu kada nismo razgovarali jedan sa drugim. Posvađali smo se nešto na treningu, i to je bogami trajalo barem godinu dana, tako. Znači, Poljska 2009, mi uopšte ne pričamo. Nas dvojica smo igrali tada stvarno sjajno, posle nekog poena, odlaska na tajm-aut, baciš ruku jer moraš da baciš ruku, ali ne progovaramo.

Pomirili smo se sledećeg leta tokom Svetskog prvenstva u Turskoj. Duda nas je stavio u istu sobu, i sad tako, jednog dana, sedimo mi tu, niko se nikom ne obraća, ja ustajem do frižidera, pitam ga, hoćeš koka kolu? On kaže, neću. Posle pet minuta, jedan drugar me zove da odemo do grada, ja ga pitam, hoćeš do grada? On kaže, hoću. I eto, odemo do grada, i otad je sve normalno. Izmirismo smo se, i evo, sad smo i kumovi.

Nikola Vujčić i Rašo Nesterović su mi takođe ostali u jako lepom sećanju. Ja sam Nikolu tada doživljavao kao starijeg brata – u tom trenutku, ja imam 22-23 godine, i znaš kako je, mlad si, svašta bi nešto, i u grad, i ovo, i ono, ali on je uvek tu bio da me malo primiri, da mi kaže hej, stani malo, nemoj ovo, nemoj ono. U te dve godine što smo igrali zajedno, on mi je jako, jako pomogao svojim savetima.

Raša dolazi posle njega, on je jedan sjajan, sjajan, ma stvarno čovek i po. On je jedna momčina, stvarno mi je drago što ga poznajem, izuzetan lik.

A Kirilenko? Šta možeš o njemu da nam kažeš?

Pa za početak, da je to valjda jedini čovek koji može da u toku utakmice samo dva puta šutne na koš i zaradi indeks 37. Mislim, ja bih za taj indeks morao da šutnem sto i dva puta (smeh).

Sećam se jednom, dolazi on meni posle neke utakmice i kaže, „'ajde bre Teo igraj malo odbranu!", a ja vidim, on je na tom meču imao šest blokada. Kažem ja njemu, Kire, da sam ja igrao odbranu, ti bi imao jednu blokadu. Šta sad 'oćeš od mene... Pazi, ima istine i da ja nisam igrao odbranu, ali ima istine i da je on zbog toga imao toliko rampi (smeh).

Tradicija sad već nalaže da intervju završimo navijački. Ovog proleća, ti si prvi put nakon odlaska iz Srbije zaigrao u zvaničnom meču protiv Crvene zvezde, kluba čiji si veliki navijač. Je li bilo pomešanih osećanja u trenutku kada izlaziš na teren protiv crveno-belih?

Ja sam se negde potajno nadao da do tog meča nikada neće doći. Na kraju, ipak mi je drago što je do toga došlo, jer smo se sastali u četvrtfinalu Evrolige – a to je veliki uspeh za Zvezdu, mnogi nisu verovali da oni mogu da prođu i grupu.

Jesu bile pomešane emocije malo, dobro, malo više. ali svi smo mi profesionalci. Ja sam se trudio da to ne pokazujem, da svoj posao odradim maksimalno profesionalno - sa jedne strane, Zvezda može i da bude ponosna jer je ispala od evropskog prvaka, i to što je odigrala tri odlične utakmice. Oni su itekako bili u igri sve vreme.

A doček u Areni? To je isto bila „vruća" tema u našim medijima.

Dan pred utakmicu, sedeli smo evo ovde, na istome mestu, neki drugari i ja, i neko me je pitao šta očekujem od te utakmice, kako će me dočekati navijači, hoće li biti zvižduka i tako to. Ja sam im samo rekao – „ljudi, samo da se razumemo jednu stvar, ja da sam tamo na tribini kao navijač Zvezde, ja zviždim svakome tih četrdeset minuta koliko traje utakmica". I to je tako, eto. Meni ne smetaju zvižduci, narod navija za svoj klub.

Hvala na vremenu Miloše, i puno sreće na kvalifikacionom turniru i za sve ostalo čime ćeš se baviti ovog leta, pa da u avgustu svi zajedno proslavimo neku medalju kako valja i dolikuje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu