kjhkjh
Fotografije: Cristina Estera Klein
migracije u Evropi

Zašto je uprkos svemu Beč postao moj grad

Mikro-rasizmi s kojima se svi susrećemo mogu da nam pomognu da razumemo, makar malo, bes onih koji se susreću s rasizmom svaki dan
02 Jun 2020, 3:01pm

Nemačka televizija Arte je napravila dokumentarac u kome se pojavljuje mlada Kineskinja koja je već deset godina u Parizu, gde je završila studije sociologije. Potpuno integrisana devojka, tečno priča francuski i jako je uspešna u svom poslu. Ali ipak, i dalje doživljava rasizam, i to ovih dana više nego ikada pre.

Dobro, jasno nam je već zbog čega, nisu nikome sada Kinezi omiljeni ljudi. Govorila je o mikro-rasizmu, sa kojom se sustretala i ranije na dnevnoj bazi, i o tome kako su u kineskoj četvrti ispisivani grafiti sa uvredama upućenim azijatima. Taj mikro-rasizam ili “mikro agresija” su zapravo neprijatne sitnice, koje doživljava od ljudi svakodnevno u Francuskoj, jer se kod nje bar lako primećuje da je stranac. To me je zainteresovalo.

1591197080205-ghwjedhwqjhd

Vratimo se na moj skromni slučaj, kao migrantkinje u Austriji. Nisam kosooka ali imam akcenat kao Rade Šerbedzija i zato saosećam sa Kineskinjom i želim da ukažem na makro količinu ovog mikro-rasizma, na koji sam konačno posle više godina obratila pažnju. Daću jedan sveži primer.

Slušajući pažljivo svaku konferenciju za štampu austrijske vlade, zapažam kako predsednik vlade naglašava jedno pedeset puta, dragi Austrijanci i Austrijanke. Hvala vam dragi Austrijanci i Austrijanke na svemu, hvala što ste toliko disciplinovani, hvala što držite jedan i po metar odstojanja. Počela je da mi para uši ova rečenica, kada pomislim da samo u Beču po statistici iz 2019 živi preko 500.000 stranaca. Ignorisala sam, shvatajući kako naravno nisam Austrijanka, iako ovde živim, radim i plaćam sve moguće dažbine.

Ali čekaj, zar to ne znači da je i gomila nas ostalih takodje disciplinovana? Onda malo zaboli to naglašavanje. Boli kada je neko ko ovde živi i toliko se trudio da nauči jezik i završi studije na njihovom fakultetu, tek tako izostavljen iz ove price. A priča nije o Oktoberfestu nego bukvalno o životu i smrti. Pa mogao bi jednostavno da kaže dragi Austrijanci, Austrijanke i svi ostali koji živite ovde, to ne bi bolelo.

Nije ni čudo što imam košmare kako nema mesta u austrijskoj bolnici za mene, kada vide prezime na IĆ i primete moj jak akcenat koji nikada neće da nestane. Sa druge strane, ljudi iz Srbije apeluju nama iz dijaspore da se ne vraćamo i ne donosimo im boleštine. Sada se ni ne bih vratila, jer bi se nešto slično scenariju iz moje prve kolumne odigralo. Acke, čuvam ti krevet do mene na sajmištu!

Ti košmari i strahovi nisu nastali sami od sebe, već su proizvedeni mikro-rasizmom, onim koji kineskinja spominje. Neka moja definicija mikro-rasizma bi bila ignorisanje činjenice (uglavnom od strane političara) da i stranci čine duh neke metropole, u ovom slučaju Beča. Da nisu samo nevidljive prikaze na dnu hijerarhijske piramide. I tu dolazi kombinacija mikro-rasizma sa tolerancijom koja se često na silu plasira.

Na sve strane posteri nasmejanih stranaca, od kojih je obavezno jedan vidljivo ne-evropejac a žena nosi hidžab. Još kada sam upisivala kurs nemačkog primetila sam da su na koricama knjiga fotografije nasmejanih lica raznoraznih nacija, pored plavookih profesora. Svi tako različiti a tako zadovoljno i skladno deluju zajedno. Predobro odradjen fotosop. Posle na kursu sam bila sa devedeset posto Turaka u grupi i dve devojke iz Makedonije, koje su me uporno pozivale na balkanske žurke. Profesorka nam je bila Albanka a ne zgodni Bečlija. Formirale su se grupice ljudi sa istog govornog područja, a mislim da sam ja sam na kraju čak i otišla na Balkan party (znam da sam otišla, priznajem).

U tramvaju takođe viđam postere ljudi sa različitim kapama - nezaobilazni hidžab, austrijska nacionalna kapa, potom turban i muslimanska takija - pored natpisa o poštovanju različitosti. U početku mi je to bilo simpatično ali onda sam počela da se pitam, zašto su te slike uopste potrebne, ako je društvo demokratsko i tolerantno? Zašto su eufemizni neizostavni i politički korektno izražavanje poželjno, za nešto što bi trebalo da bude prevaziđeno i da se podrazumeva?

1591197134631-ljlklk

Pitam se dok čitam. Foto: Sanja Kocić

Integraciona propaganda se izveštačeno i neubedljivo forsira, pa se zato i ne shvata baš ozbiljno. Deluje kao glupa reklama za deterdžent sa TV-a, na kojoj svi menjaju kanal. Mrzim da se izražavam politički korektno jer mislim da stvara samo još jedan zid izmedju nacija. Pink zid, koji se treba probiti dobrom politički nekorektnom zajebancijom. Jedino tada može doći do pravog zbližavanja i prijateljstva.

Naravno da ne izdvajam Austriju zbog mikro-rasizma, svaka zapadoevropska država koja je imala kolonije, ljude iz zemalja trećeg sveta još uvek vidi kao njihovu radnu snagu. Zašto se u 2020. ovo još tako jako oseća? Možda zato što je situacija još uvek takva da Zapad eksploatiše sve ostale. Možda će mi sada neki batica iz Niša koji živi sa roditeljima i mota džoint dobaciti, pa ako ti je toliko loše ti se onda vrati! Neću da se vratim tebra, priča još nije gotova.

Dakle bilo koja osoba potpuno integrisana u ovo zapadnoevropsko društvo, brige, kao što su nedostatak nege u doba Korone zbog migrantske pozadine, ne bi smela da ima. Ako ništa drugo, baš ti migranti su za vreme totalne izolacije radili po supermarketima, gde su debelo rizikovali svoje zdravlje. Zato bih volela da se i na njih malo obrati pažnja.

Zbog svih tih misli, opet lebdim i nepostojeća sam, sanjam kako mi bečka baba oduzima krevet na klinici a meni spremaju raku na starom groblju u Nišu. Transport Jović prevozom, jer je zatvoren niški aerodrom. Prilično morbidno. Ali jebiga, bar me sve to stimuliše da živim i hranim se zdravije i konačno sam ostavila cigarete. Možda naučim i da vozim bajs. Hvala Kurcu na tome.

U meni se nakupio bes tokom godina samo jer sam gušila i ignorisala sitnice vezane za mikro-rasizam. Zapravo nisam ni prepoznala njegovu oštrinu. Nisam sigurna da li kada nešto izgovoriš na glas nestaje ili samo dobija svoj oblik. Ali znam da ima već dovoljno onih koji pišu o Kertner Straße (centar grada ) i lepotama carskog Beča. Mene boli dupe za Kertner Straße.

Uprkos svemu tome, ja se ipak konačno osećam kao da je ovo postao moj grad. A evo i zašto.

Postao je tako što sam mu krv i znoj dala, da se floskulno i teatralno izrazim. Bio je moje obdanište, koje sam propustila. Mučila sam se da naučim jezik za koji ni malo nisam talentovana, dala mu mentalno i fizičko zdravlje, tako što sam se non stop razboljevala zbog suvog vazduha sa Alpa, nekad tri puta mesecno dobijala gnojnu anginu. Moj grad je jer sam mu videla lice i naličje, i to naličje je jako mračno. Prava suprotnost monumentalnom Stephansdomu.

Skoro sam se preselila u 16. bezirk, na samom Gurtlu gde se nalazi turska pijaca, srpska crkva, pa i beskućnici, razni migranti, hipsteri i neki kul austrijanci. Ispostavilo se da mi je cimerka biološka Austrijanka, i to veganka, sa kojom redovno popijem koju čašu vina, i družim se više nego sa bivšom cimerkom iz Srbije. Zabavno je kada čovek uvidi sopstvenu kontradiktornost. Ovde gde je sve mnogo iskrenije se osecam kao kod kuće. A mislim da se ovde zapravo krije pravi duh Beča.

1591197004848-besk

Fotografija: autorka

Dakle meni Beč nije prvi bezirk i Saher torta, nego kada legnem na travu u nekom parku, izujem cipele, čitam knjigu ili se sunčam i niko me popreko ne gleda. Tako neke jedostavne stvari, koje u Srbiji još uvek nisu normalne. To što svake nedelje odem na neku izložbu ili koncert i upoznajem redovno čudne i zanimljive ljude iz celog sveta. Onda postoji i jedna velika humana strana. Kada vidim kako ljudi ostavljaju pune kese hrane i stvari za higijenu, pored menze za beskućnike. To što menza za beskućnike uopšte postoji. Vidi se da sam uvek bila romantični pacifista koji mašta o Utopiji.

Prvo što sam videla kada sam došla u ovaj grad je upravo nešto kao onaj plakat iz tramvaja, a to je žena potpuno pokrivena burkom i pored nje panker, kako čekaju metro, i to mi je bilo lepše od Šenbruna. Možda je taj prikaz samo kao plakat, prividna stvarnost i lažna nada koju daje kapitalizam, ali nema veze, ja sam se ipak zaljubila. Valjda ljubav i ne treba da bude racionalna.