Porodice prinuđene da žive na kairskim grobljima

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Arabia

Bezbrojne porodice u Kairu žive na grobljima, nabijene u male prostorije koje su prvobitno izgrađene da bi posetioci groblja mogli malo da se sklone sa sunca. Vlasnici grobalja već decenijama iskorišćavaju nedostatak povoljnog smeštaja u gradu i iznajmljuju ove prostorije siromasima Kaira. Procenjuje se da danas oko milion od 19 miliona stanovnika ovog grada živi na groblju.

Nariman Al Samra, 66, provela je čitav svoj život na groblju Salah Salem, u narodu poznatom kao Grad Mrtvih. „Ovo je pogled koji gledam oko 60 godina“, kaže mi ona, gledajući ka moru nadgrobnih spomenika. Nariman može da vidi koliko mi je ovde neprijatno. „Ne plaši se“, pokušava da me ohrabri, „mrtvi su mrtvi“.

Njena soba je oskudna – mali krevet, tri stolice, ventilator, i fotografija kada je bila mlada. Prestala je da se nada da će joj vlasti obezbediti neko humanije mesto za život.

„Rođena sam ovde, ovde sam se udala, ovde sam rodila svoju decu, a planiram da ovde budem i sahranjena“, kaže mi ona. „Za 66 godina, nikada mi niko nije ponudio pravi stan za život, a sada sam i sama na ivici smrti“.

Njena ćerka Fatma živi u prostoriji pored, sa mužem i četvoro dece. Ona nema neke značajne redovne prihode – prodaje patke i kokoške na lokalnoj pijaci – ali porodica takođe ne dobija nikakvu finansijsku pomoć od vlasti. Nariman ima dva sina koji ne žive na groblju, ali ne želi da traži novac od njh. „Oni imaju svoje sopstvene porodice, i svoje lične probleme“, kaže ona. „Ne mogu od njih da tražim ono što je namenjeno njihovoj deci“.

Iako je čitav život provela na groblju, Nariman nije potpuno oguglala na čudnu stvarnost toga što je neprekidno okružena leševima. Kaže mi da se i dalje ponekad uplaši, naročito noću. „Mi smo samo ljudi“, kaže ona. „Besane noći obično uslede kada sahrane nekog novog ovde“. Šta više, ona generalno izbegava da šeta grobljem prvih nedelju dana nakon sahrane.

Fatma jeste neko vreme sa svojom porodicom živela na nekom drugom mestu, ali bila je prinuđena da se vrati. „Živela sam u udžericama u Manšijat Naseru, na jugu Kaira, gde su konstantno podizali kiriju, pa nismo imali drugog izbora nego da se vratimo kod moje mame“. U februaru 2016, Fatma se prijavila za socijalnu pomoć, nadajući se da će dobiti i socijalni stan preko programa vlade, ali još nije dobila odgovor.

Fatma mi kaže da – što ne iznenađuje – njena deca žive u strahu, naročito kada padne mrak: „Probude me usred noći da ih odvedem u toalet, zato što se plaše da hodaju među nadgrobnim spomenicima“. Ali tokom dana bude malo lakše – nadgrobni spomenici mogu da budu korisni prilikom igre žmurke.

Iako se Salah Salem nalazi pored najveće policijske stanice u Kairu, Fatma tvrdi da se stanovnici groblja ne osećaju bezbedno. „Mi smo laka meta za lopove“, kaže mi on. „A kada pozovemo policiju, oni nas ignorišu“.

Na još jednom groblju ne previše daleko od Salema je ista priča. Svakog dana Hadž Hanafi sedi tamo, ispred ravne metalne kapije. Ovaj osamdesetogodišnjak je svoj posao radnika obezbeđenja na groblju nasledio od oca. On jedva čuje i vidi, ali i dalje insistira da ga posetim u njegovom domu na groblju.

Hanafi živi sa svojom ženom u sobi bez prozora, dok njegova ćerka, Kavtar i njeni sinovi od 15 i 18 godina žive preko puta, na manjem prostoru. On mi kaže da vlasnici groblja prete da će ga izbaciti i zameniti mlađim čuvarem, i da nema predstavu gde će njegova porodica živeti, ako se to dogodi.

„Većina ljudi pretpostavi da živeti na groblju posle nekog vremena postane normalno, zato što naviknemo da smo sve vreme okruženi mrtvima, ali ne biva bolje“, kaže Kavtar, koja radi kao čistačica. „Većinu noći, moja deca i ja u krevet ležemo uplašeni“.

Najveći strah joj je šta će se dogoditi sa njenom porodicom ako njen otac izgubi posao. „Moći ćemo da živimo samo na ulici“, brine se ona.

Čak i uz pomoć jedne NVO, za Kavtar je proces prijave za socijalnu pomoć i socijalni stan previše komplikovan, skup i oduzima joj previše vremena. „Ne mogu dan za danom da podnosim dokumenta, samo da bih ispunila osnovne ljudske potrebe“, kaže ona. „Moram da idem da radim, da bih zaradila dovoljno da prehranim svoju porodicu. Čak i uz to, ne mogu da priuštim kaparu niti kiriju, čak ni za najjeftiniji stan“.

Iz ugla je Hadža Abel Hakim, koja ceo život živi na groblju, ali očajnički želi da njena ćerka i unuci izgrade sebi bolji život, u odgovajućem stanu koji im pripada. „Na prethodnim izborima, predsednik Sisi je rekao da će naći smeštaj i preseliti sve nas sa groblja, ako glasamo za njega“, kaže ona. „Pa smo i glasali, ali nas je prevario. Ništa se nije dogodilo“.

Skrolujte dole za još fotografija ljudi koji žive po grobljima u Kairu.