Već godinu i po dana imam temperaturu i nemam dijagnozu

Kada imate "samo" 31 godinu, ponajmanje što očekujete je da će vam nešto silno zafaliti. I to je, zapravo, prva i velika greška.

Jedna sitnica, do koje dođete potpuno slučajno, bez problema može da otvori vrzino kolo iz kojeg vam nema izlaska. Ja se u njemu vrtim duže od godinu i po dana, jer lekari ni nakon tolikog perioda nemaju dijagnozu za ono što se u mom organizmu dešava. Danas imam 32 godine, ne smatraju me bolesnom, ali se niko od lekara ne usuđuje ni da potpiše da sam potpuno zdrava i da nisam životno ugrožena.

Počelo je bolom u stomaku i naravno da sam pomislila da je u pitanju običan stomačni virus, ali kada taj "virus" nije prošao ni nakon mesec dana, počela sam ozbiljno da paranoišem i uputila se kod lekara. Usledila je standardna analiza fecesa (u narodu poznatija kao pregled stolice) i vrlo brzo je ustanovljeno da u crevima postoji bakterija. Sećam se kako mi je pao kamen sa srca kada sam dobila taj papir. Okej, obična bakterija, rešiće se lekovima. Međutim, nije. Plus primećujem da svakodnevno imam temperaturu koja varira između 37,1 do 37,6. Odlazim ponovo kod lekara, ništa, ‘ajde da vadimo krv. Stižu rezultati i doktorka saopštava da je sve odlično i taman da me isprati na vrata usledi rečenica "Uh, sačekajte, ipak nešto ne valja." Jedan od zapaljenskih faktora – sedimentacija je 60 (a normalna je do 15).

Ono što je bio najlogičniji korak jeste da uradim ultrazvuk abdomena i odem kod gastroenterologa, jer je sve i krenulo od stomaka.

Odlazim u Klinički centar i prvo što su pokušali da urade jeste da mi zakažu termin za tri meseca kasnije. Nakon što sam tražila potvrdu da ne mogu da mi obezbede termin u roku od mesec dana, kako bih otišla kod privatnog lekara, što je Klinika posle dužna da mi refundira, sestra magično pronalazi termin u roku od dve nedelje.

Konačno dolazi dan pregleda i nakon ispitivanja od nekih 15-ak minuta, gastroenterolog mi nonšalantno saopštava da prema onome što sam joj opisala kao problem, može da bude svašta u pitanju. Od mikrokoltisa, preko ulceroznog kolitisa, Kronove bolesti, tu sam se već izgubila…. ali može da se ispostavi da nije ništa. Daje mi uput za gastroskopiju, kolonoskopiju, veliku biohemiju i saopštava mi da će ona sledeće nedelje na odmor, ali da će me primiti neko od njenih kolega koji će pogledati rezultate i ukoliko je potrebno ubrzati pregled gastroskopije i kolonoskopije.

U julu je jedan pregled zakazan za septembar, drugi za oktobar. Odbili da daju potvrdu o tome.

Stižu rezultati velike biohemije i u to vreme nisam bila neki veliki stručnjak (sada sam već amaterski medicinski radnik), ali sam i tada umela da "čitam" analize dovoljno da shvatim da se sedimentacija jeste spustila, ali ne dovoljno i da je najvažniji zapaljenski faktor u organizmu CRP (Ce re-aktivni protein) povišen.

Svi lekari odbijaju da me prime i insistiraju da sačekam da mi se doktorka vrati sa odmora, a njena medicinska sestra koju sam srela u hodniku mi savetuje da odem kući, legnem, pijem vitamine i sve će to da prođe samo od sebe.

Ne legnem ja u krevet, već se vratim u dom zdravlja kod svog lekara opšte prakse i pitam šta dalje? "Paaaa… mogla bi da posetiš i ORL-a, pa ćemo posle videti". Dobro i to ćemo da rešimo. ORL koji me leči od kad sam bila klinka, ponavlja ono što i uvek, da imam problem sa sinusima, ali mi zakazuje i ultrazvuk štitne žlezde. Rezultati uredni.

Opet kod lekara opšte prakse. Šta sad?

Ništa, pravac na Infektivnu kliniku, jer oni su nadležni za nejasna febrilna stanja. To je bio maj 2016. godine, a ono što se dešavalo u međuvremenu, po tome bi opušteno mogao i neki filmić da se napravi.

Čim sam se na Infektivnoj obratila za pomoć i pokazala postojeće, urađene, analize, usledili su prvi testovi, na HIV i hepatitise. Sama činjenica da je neko uopšte pomislio i krenuo od toga me je izbezumila do besvesti, ali mi je doktorka kroz osam dana saopštila da je sve negativno i da možda, ipak, treba da se vratim kod gastroenterologa.

I taman kada smo se mama i ja spremile da se vratimo kod lekara opšte prakse, ugledam jedan od rezultata sa infektivne koji ukazuje da imam kandidu u crevima. Koliko se sećam, niko mi ništa nije pomenuo, a to mora da se leči.

Vraćam se na Infektivnu gde mi objašnjavaju da to ima svaki treći i da se to NE LEČI, ali se doktorka ipak zabrine kada je čula kako kašljem ko bez duše. Na kraju me smeštaju na VIII odeljenje Infektivne klinike – odeljenje za nejasna febrilna stanja, jer to je bio već treći mesec kako imam povišene sve zapaljenske faktore i svakodnevnu temperaturu koja ne prolazi. Kul, konačno će skontati šta mi je. Kako sam samo bila naivna…

Nakon punih mesec i po dana boravka, jedino što sam sa sigurnošću utvrdila jeste da digitalni toplomeri ne registruju niske temperature, kao i da načelnik klinike laže da im je Ministarstvo zdravlja naredilo da kao jedine validne rezultate prihvataju te sa digitalnih- naravno da sam proverila, pa zaboga, em sam novinar, em sam dokona.

Takođe sam saznala da imam iritabilni kolon (otuda problemi sa stomakom) i pozitivan test na autoimune bolesti, ali nijedan drugi kriterijum da bi mogli da kažu da zapravo i imam neku autoimunu bolest. Svaki pokušaj da kroz razgovor sa lekarima dođem do nečeg konstruktivnog se završavao njihovom krajnjom nezainteresovanošću i konstatacijom da sačekam rezultate testova i da prestanem da dramim.

Preko dve nedelje kljukanja antibioticima, zapaljenski faktori skaču, odgovora niotkuda. Znaju da imam hroničnu upalu sinusa i odvode me na skener. Na moju konstataciju da je urađen bez kontrasta (kontrast je tečnost koja se koristi kako bi se određeno područje što bolje i čistije videlo), dobijam opasku jedne od nezainteresovanih doktorki da prestanem da izigravam lekara. Moj, neki bi rekli, predugački jezik, mi ne dozvoljava da prećutim, te doktorka dobija odgovor da ću ja prestati onda kada oni budu počeli.

Za vreme mog boravka tamo je preminulo troje ljudi od kojih ih je jedna baka danima molila za pomoć i svakog dana, tako je, dana, a ne jutra, u viziti (obave je između 10 i 12), im objašnjavala da ne može da diše. Dobijala je samo ignorisanje, dok nije počela da umire.

Ja sam, u međuvremenu, skoro prostudirala medicinu. Od običnih infekcija, preko ozbiljnih upala, do autoimunih bolesti. Upoznata sam sa svim karakteristikama, umem da ih prepoznam, a znam i u kojim slučajevima je potrebno vaditi likvor iz kičmene moždine (tečnost iz koje se radi analiza na meningitis i još nekoliko bolesti), kao i da li je i kada potrebno nekome vaditi koštanu srž.

Naučila sam šta su albumini, imunoglobulini, kao i čemu svaki služi i šta pokazuje. Prošla kroz scintigrafiju pljuvačnih žlezda, nekoliko skenera, gastroskopiju, kolonoskopiju, krvi su mi izdavili toliko da je bolje da su je dali zavodu za transfuziju nego što su je traćili na analize koje nisu ništa pokazale.

A da, saznala sam da postoji i bolest koja izaziva raspadanje trombocita (znam da ne znate šta je šta. Nisam ni ja, ali se sve da naučiti). I, evo, nakon godinu i po dana, skoro sve je isto. Oni nemaju odgovore, mnogi poznanici i prijatelji upravo mene pitaju za savete i dijagnoze, a jedino što ja više nemam konstantno jeste temperatura.

Nakon otpuštanja sa odeljenja dobijam instrukcije da nastavim da odlazim kod određenih specijalista. U proseku svi zakazuju kontrole na po 6 do 9 meseci, jer zaboga, u međuvremenu je sve u redu, zar ne?

Niko nema odgovor. Ali svi "lupaju" dijagnoze. Prvo sam "imala" Hašimoto, zatim potencijalno Sjogrenov sindrom (karakterističan po suvoći usta i očiju), ali je i to nakon nekog vremena odbačeno kao mogućnost, a za Lupus nisam imala dovoljno kriterijuma.

U jednom trenutku zbog pogoršanja celoukupne krvne slike dolazimo do potencijalne leukemije. Tog dana, nakon što sam iz doktorke jedva izvukla o čemu se radi, tri sata nisam mogla da otvorim usta i progovorim, a ja sam jedna od onih koje nikada ne ćute. Posle više analiza krvi i čega sve ne, na kraju su i to odbacili. Oni su odbacili bolest, ja nisam strah, ali jesam česte odlaske kod njih. Nemam toliko dana u životu koliko specijalista na nedeljnom nivou moram da posećujem.

Na Kliničkom centru me zaposleni prepoznaju i uredno mi se javljaju, jer nisam i neću odustati do kraja. Vodim se time da zdravstvo nije besplatno, debelo ga plaćamo iz svojih džepova i imajte to na umu kad god vam bude zatrebalo nešto iz ove, ili neke druge državne institucije. Na Klinici često srećem "koleginice" iz sobe koje, kao i ja nemaju ni sreću a ni dijagnozu, s tim što su dosta "teži slučajevi" i u suštini sam dobila i koristan savet jednog mladog infektologa koji mi je otvoreno rekao da teško da će ikada saznati šta se sa mnom dešava "jer, ovo je Srbija", ali da je najbitnije da se moj organizam dobro bori sa tim, šta god da je, jer dokle god je sve ostalo na mestu, ti zapaljenski faktori ne predstavljaju pretnju po mene. "Odmori malo glavu i ponovi sve analize za godinu dana".

Poslušala sam ga i u međuvremenu se temperatura proredila, ali evo, nakon godinu i po dana, raznih članaka na ovu temu koji su o meni izlazili, pa čak i televizijskih gostovanja, moji zapaljenski faktori i dalje divljaju, ja i dalje ne znam šta sa mnom nije u redu, a najčešće pitanje i zaključak koji čujem kada tamo odem jeste "A kako se Vi osećate?" i nakon što odgovorim da sam dobro, usledi ono čuveno: "E, pa to je i najbitnije. Vidimo se za šest meseci. Sledećiiiiiiiiii".

JOŠ NA VICE.COM:

Imao sam operaciju bez anestezije i ponovo bih to uradio

Ko više veruje u super moći antibiotika - doktori ili pacijenti u Srbiji?

Alternativna medicina nije alternativa medicini