Ruža iz Milvokija, "Bobi Nakls" i povratak anakonde: najbolje od MMA 2017.

Godina za nama se teško može okarakterisati kao dobra godina za borilačke sportove. Počelo je dosta veselo, ali nakon dvanaest meseci priče o „super borbi“, „keš borbi“ i „nasledniku Konora Mekgregora“, većina ljubitelja mešovitih borilačkih veština nada se povratku na normalno u 2018. Međutim, 2017. nam je ipak potvrdila jednu staru maksimu – bez obzira na to koliko krš borbi se odigra, nešto zanimljivo će se uvek desiti.

Neki će pamtiti 2017. po onom cirkusu zvanom Mejveder-Mekgregor, ali treba sad spomenuti i to da su lani tri UFC šampiona izgubila svoje titule i to u jednoj noći, kao i rekord Demetrijusa Džonsona po broji odbrana titule. Videli smo i dolazak nekih novih klinaca na scenu, koji su se nametnuli uprkos tome što nisu žestoki „treš tokeri“ koji plene harizmom.

Hajde zajedno da pogledamo šta je to sve obeležilo borilački sport u 2017.

Često se desi da se velike partije odigraju kasno u kalendarskoj godini. To dovodi i do neumitnog stavljanja onih ranijih borbi u nepravedan zapećak – a zamislite tek kada vam se u poslednjih mesec dana godine nabiju Dos Anžos i Loler tj. Kris Sajborg protiv Holi Holm.

Prvo treba spomenuti pravi mali čas MMA koji je Rober Vitaker demonstrirao u borbi protiv Ronalda „Žakare“ Souze. Vitaker je stručno izgradio svoju poziciju na „žici“ kaveza, opstruirao Žakareove džiu-džicu nalete – sve i da je stao na tome (a nije, jer je kasnije digao tempo i nokautirao Brazilca parom šuteva u glavu), bio bi vredan naše liste.

Dobru taktičku partiju prikazao je i Džon Džons u okršaju sa Danijelom Kormijeom. Ipak, ovde dodajemo da je Kormije bio nešto spremniji nego u prvoj borbi ove dvojice, pa je umeo da se odbrani od Džonsovih udaraca, i čak i uspeo jedno vreme i sam da zapreti pre nego što ga je ovaj završio šutom u glavu.

Imali smo tu i prelepe manevre Joane Jendrejčik, koja je protiv Džesike Andrade pokazala kako se treba nositi sa previše agresivnim protivnikom. Pogledajte samo kako je Poljakinja iskusno održala distancu bez uplitanja u „žicu“ i kompromitovanja svoje pozicije po ćoškovima.

Kada bi Jendrejčikova i stigla blizu ivice kaveza, dobar rad nogu bi je izvlačio iz nevolje. Njen direkt je zatim odradio većinu posla i obezbedio joj još jednu uspešnu odbranu titule.

Međutim, smatram da ova nagrada mora otići borcu koji se najbolje prilagodio protivniku i porazio ga na njemu atipičan način. Joana Jendrejčik uništava preagresivne borkinje, dok Rafa dos Anžos briljira u niskim šutevima i udarcima u telo. Zato, moj izbor je pao na Rouz Namajunas, devojku iz Milvokija litvanskog porekla, koja je u potpunosti nadmudrila Jendrejčikovu u malom baltičkom derbiju i uzela njen pojas u kategoriji od 48 do 52 kilograma.

Namajunasova je u početku bila jedan od onih „glavom kroz zid“ agresivnih tipova. Kako je vreme odmicalo, postajala je sve opreznija a i malo je poboljšala udaračke sposobnosti, pa smo je 2015. nagradili u kategoriji „tehnički napredak godine“. Ona sigurno nije savršena, ali je u borbi protiv Jendrejčikove bila savršena – barem tih par rundi.

Rouz je svojim konstantnim fintiranjima izbacila Jendrejčikovu iz ritma, a dobar rad nogu je držao daleko od razmene udaraca na koju je pristala tek kada je to bilo njoj u korist. Tako je Poljakinja, koja slovi za izuzetno preciznog udarača, pokušala čak pedeset puta da udari Namajunasovu – pogodila je svega pet puta.

Rouz Namajunas pritom nije samo skakutala okolo i izbegavala udarce, nego je par puta korektno „ušla u meso“ i udelila Jendrejčikovoj par žestokih direkta, a onda učinila i ono što su mnogi smatrali nemogućim – nokautirala šampionku. Nisam siguran kako će proći odbrane titule protiv borkinja kakve su Andrade, Klaudija Gadelja ili Karolina Kovalkijevič, ali Jendrejčikovu je bogami pročitala k’o bukvar.

Koga još treba spomenuti…Maksa Holoveja, recimo, koji je pokazao klasu u dve borbe sa Žoze Aldom. Zahvaljujući Holovejevom maestralnom osećaju za tajming, činilo se da Aldo sve vreme jurca senke po ringu – dok je on promašivao, Maks ga je kažnjavao direktima pravo u oko. Dva puta u toku jedne godine rešiti Žozea Alda je definitivno impresivno, ali uzmite u obzir da je Holovej prošle godine bio nosilac nagrade za tehnički napredak, što će reći da su prave stvari tek pred njime.

Završićemo uz spomen Horhea Masvidala, koji je razbio Donalda Seronea, i Stipeta Miočića, koji je odbranio titulu protiv Žuniora dos Santosa. Masvidal važi za konzervativnog borca, ali je protiv Seronea otkrio zver u sebi, uneo mu se u lice i napunio ga pesnicama i kolenima „odozdo“. Miočić, sa druge strane, ima verovatno najtvrđe pesnice od svih teškaša, ali često ume da ustukne u „žicu“ čim ga malo stisnu. Ovaj put, on je stisnuo svog protivnika, nagurao ga u tesnac i nalemao desnicom.

UFC 217 je trebalo da bude samo brza zarada za sve prisutne. Žorž San-Pjer je izazvao Majkla Bispinga za titulu u srednjoj kategoriju, sem što ta borba u 2017. više nikoga nije zanimala, i verovatno su se tome nadali samo oni koji još pamte kako su ova dva čoveka izgledala pre četiri godine. Ali, kako se ostatak večeri popunjavao imenima, počeli smo da shvatamo da možda stvari ipak budu OK. I kada je dan borbe došao, ne samo da su San-Pjer i Bisping pružili fenomenalnu partiju, nego smo dobili i dva mega iznenađenja – Ti Džej Dilašo je u brutalnoj razmeni udaraca nokautirao Kodija Garbranta, a o Rouz Namahujas je već sve rečeno u prethodnoj sekciji.

Takođe, gledali smo i kako je Džoni Hendriks na jedvite jade prošao merenja, a onda dobio nerealne batine od Brazilca Paula Košte. Tu je bio i odlični Stiven Tompson, koji je primenom karate veština premlatio Horhea Masvidala.

Pa onda, pogledajte šta se sve desilo treneru Firasu Zahabiju. Zahabiju je veče počelo na najgori mogući način – gledanjem kako njegov brat Ajman biva nokautiran laktom od strane Rikarda Ramosa. Bio je to ujedno i prvi nokaut koji je mlađi Zahabi doživeo u karijeri. Nedugo zatim, Firas je bio na sledećem meču, gde je njegov pulen Džo Dafi sve vreme držao ritam protiv Džejmsa Vika i na kraju doživeo poraz tehničkim nokautom. Ni tu Zahabi nije imao puno predaha, već se brzo posvetio svom poslednjem borcu večeri, Žoržu San-Pjeru, koji je Bispinga naterao na predaju. Eto šta sve čovek može da proživi u toku jednog UFC događaja – pravi rolerkoster emocija.

Osnovni kriterijum za dodelu ove nagrade nije tehnikalija per se, već veliki prikazani individualni napredak koji nekog borca ili borkinju pretvaraju iz dobrog u odličnog, i utiču na njihovu dalju karijeru. Moja prethodna tri dobitnika ovih nagrada – Ti Džej Dilašo (2014), Rouz Namajunas (2015) i Maks Holovej (2016) – su ove godine svi poneli šampionski pojas, tako da vam je jasno o čemu se ovde radi.

Ovogodišnji pobednik je naš omiljeni australijski karate-bokser Robert Vitaker. Štaviše, da dodeljujemo nagradu za Borca Godine – i nju bi osvojio, eto koliko je impresivan bio. Njegovi trijumfi nad Žakareom i Joelom Romerom su bili pravi melem za oči.

Vitaker je karijeru počeo kao velteraš, gde je upisao dve pobede i tri poraza. Nakon poraza u borbi sa Stivenom Tomsonom, koji ga je uhvatio u raskoraku i uništio kontranapadima, Robert je otišao u srednju kategoriju nastavio da se unapređuje. Čovek koga odmilja zovu „Bobi Nakls“ je uvek imao razoran levi kroše, ali otkako je među srednjacima na repertoar je dodao i dosta finti telom, kao i rafinirani direkt koji sam odmilja krstio „karate boks“.

Ono što je takođe jako bitno je to što je Vitaker dosta radio na svojim rvačkim manevrima – tu je napredovao do te mere da ga je rodna Australija čak i pozvala da bude deo rvačkog tima na Igrama Komonvelta 2018., uprkos činjenici da je prvi put uopšte pokušao da se rve pre tri godine. Kada sve ovo saberemo, shvatićemo da je Vitaker postao ujednačen borac bez velikih slabosti, ali sa izraženim vrlinama koje dobijaju mečeve.

Treneri su naučili Bobija kako da izlazi na kraj sa boljim rvačima od njega. Pogledajte, recimo kako u donjem klipu izlazi iz „zagrljaja“ Joela Romera, i nakon uspešne eskivacije staje nazad na noge i izbegava parterski okršaj u kojem je inferiorniji.

Vitakerova partija sa Žakareom bila je, kao što sam već rekao, vredan kandidat za „Taktički plan godine“. Ali borba sa Romerom? Ta pobeda ga je sigurno krunisala kao najboljeg borca srednje kategorije današnjice. U najavi tog duela uveliko se pisalo o Vitakerovom direktu, fintama i mogućnosti da brzo skrati, ali po potrebi i produži distancu sa protivnikom.

Ono što smo očekivali je bilo mnogo finti i direkta – a onda je Vitaker u prvoj minuti borbe dobio gadan udarac u koleno koji mu je ograničio kretanje. Svejedno, on je i na jednoj nozi klasično izdominirao Kubanca. U borbi sa jednim od najboljih srednjaka moderne ere, čovek koji je tek nedavno stigao iz veltera i nema reputaciju rvača je sa sjebanim kolenom uspeo da izbegne obaranja i rekonfiguriše strategiju sa „direkt“ na „šut desnicom“.

Nekih sto šuteva kasnije, Romero je kolabirao, a Vitaker je proglašen novim šampionom srednje kategorije. UFC je rekao „privremenim“, ali hajde da se na zavaravamo – svi znamo ko je šef u klasi od 78 do 84 kilograma.

Kada učestvujete u borbama na najvišem nivou, sitnice često učine dobru borbu boljom – ili obratno. Recimo, ako ulazite skokom u „giljotina“ manevar, a onda bezuspešno se umorite pokušavajući da isforsirate predaju dok je protivnik sve vreme na vama, izgubili ste celu rundu ne radeći ništa.

Taj zez sa giljotinom se često dešava, a prošle godine smo ga gledali kod Vanderleja Silve i Šaela Sonena. Silva je, dok se borio za PRIDE, često uspevao da se izmigolji zahvaljujući pravilu žutog kartona – ako bi se ovakva situacija desila i dugo držala, sudija bi podigao borce, izrekao kaznu jednom ili drugom, i borba bi se nastavila. U Belatoru nema žutih kartona, pa je tako Silva bez problema naskakao na Sonena samo da bi ga stavio u podređen položaj. Da notiramo da je Silva u svojoj MMA karijeri uspešno kompletirao tačno nula giljotina.

Alister Overim je redovna mušterija u ovoj sekciji. Protiv Marka Hanta je delovao kao kandidat za taktički plan godine – protiv Frensisa Nganua je to bila sušta suprotnost. Overim se zadovoljio držanjem distance, a kada je Nganu prešao u ofanzivu zamalo mu je otkinuo glavu. Nije ovo ništa novo kod Overima, koji recimo prvo rasturi Žuniora dos Santosa, pa se pogubi protiv Bena Rotvela. Reč je o vrlo talentovanom, ali i vrlo emotivnom borcu, koji često ne može da izbalansira to dvoje.

Ovogodišnji pobednik je Entoni „Rambl“ Džonson. Prošle godine, Džonson je takođe učestvovao u ovoj kategoriji – ali na drugoj, sjajnijoj strani medalje. Rajan Bader je grozno procenio start borbe i pokušao „čišćenjem“ da obori „Rambla“ na pod. Svi smo se naglas upitali, koliko li će samo ovo trajati? Ispostavilo se negde oko minut i po.

Džonson je ove godine imao revanš sa šampionom poluteškaša Danijelom Kormijeom. U prvom meču, Džonson je nastupio agresivno i zadao puno udaraca, ali zatim i brzo posustao, što je nekako u toku sa njegovom dosadašnjom karijerom. Ovaj put, dosta spremniji i gipkiji „Rambl“ trebalo je da bude još teži zalogaj – tako su mislili barem svi, dok meč nije počeo i ovaj je, neshvatljivo, ušao u klinč sa čovekom koji je, zaboga, 2004. zamalo osvojio olimpijsku bronzu u rvanju. Sve vreme je Džonsonov trenerski tim vikao da se izvuče iz toga i krene da udara, ali džaba.

Stvar je još intrigantnijom učinila činjenica da je „Rambl“ nakon meča rekao kako je i pre poraza odlučio da ide u penziju. Bila je to očekivano bizaran kraj jedne bizarne karijere, mada, postoje neke naznake da će Džonson ubrzo nazad u oktagon.

Možemo ovde i pro forme spomenuti meč Drakara Klouza i Dejvida Tejmura sa UFC 218 – Klouz je, iako ga je Tejmur prethodno propisno izudarao, uputio žalbu sudijama da ga ovaj ne napada, i to je nekim čudom upalilo. Sudije su opomenule Tejmura zbog navodne neaktivnosti, što je samo malo odložilo očekivani finiš i pobedu Šveđanina asirskog porekla.

U ovom segmentu, uglavnom se bavimo novim trendovima u borilačkom sportu i pokušavamo da obznanimo široj publici šta će to biti kul dogodine. Ako ćemo pravo, doduše, tehnikama treba neko vreme da se ustale u praksi i postanu zaista popularne. Uzmimo za primer 2015, kada smo novom tehnikom godine prozvali prednji šut iz kolena. Dugi niz godina se po MMA člancima provlači priča o efikasnosti ove tehnike, i koliko će trebati borcima da je potpuno usvoje.

Danas, teško je zamisliti i neki meč bez ovih udaraca. Evo, nedavno smo recimo gledali Kauboja Oliveru i Jensija Mederosa kako razmenjuju napucavanje nogom u stomak iz kolena. Sa druge strane, neke tehnike se dese pa potonu i više ih nikad ne vidimo.

Ovogodišnji pobednik nije samo jedna tehnika, već kombinacije više njih. Takođe, ne možemo je opisati kao neki gotov proizvod, već kao tehniku koja se konstantno unapređuje. Međutim, ako pažljivo pratite borbe u parteru, videćete da se „anakonda“ vratila na velika vrata, a Brajan Ortega je nedavno imao savršenu demonstraciju.

Svojevremeno je „anakondina kravata“ postala poznata zahvaljujući Antoniju Rodrigu Nogeri, koji je dve uzastopne PRIDE borbe rešio ovim potezom. Kada je Nogera prvi put izveo „anakondu“, TV komentator Čak Lidel je uskliknuo kako je ovo prvi put da nešto ovako vidi i kako ne zna ni kako da nazove ovaj manevar. Nogera je ovu foru pokupio od svog saborca Miltona Viere, i neko vreme je ovo bio potez broj 1 u MMA svetu.

U prvoj varijanti, borac je morao imati kontrolu nad protivnikovim laktom i napasti spreda – naravno, udarci kolenima u klečećem stavu bi olakšali posao. Takođe, rana „anakonda“ je izvođena sa ciljem da zarobljeni posle punog kruga padne na svoj lošiji lakat – upravo zbog ovoga se ovaj potez nekada i zvao „aligatorom“. U poslednje vreme, borci više pokušavaju da obore žrtvu na „slobodni“ lakat i tu „zategnu kravatu“. Obratite pažnju kako je to protiv Šejmona Moraeša odradio dagestanski maestro Zabit Magomedšaripov.

E, onda je došao red na brazilskog džiu-džicu eksperta Rafaela Mendeša, koji je krenuo da „anakondira“ ljude iz prednjeg polu-garda. Mendeš bi protivnika hvatao za grlo prilikom obaranja, a zatim bi u parteru počeo da se povlači i butinom pritiska žrtvin lakat, što bi eventualno dovelo do željenih rezultata. Ova verzija poznatija je kao „rafakonda“, i Brazilac je već godinama primenjuje. Tokom ADCC rvačkog turnira 2009, Mendeš je bukvalno ceo tok borbe vrebao Lea Vieru kako bi ga uhvatio u zagrljaj. Ovih dana, česti korisnici „rafakonde“ su Džoš Hinger i Džastin Rejder.

Pre par nedelja, Brajan Ortega je izašao u oktagon protiv Kaba Svonsona. Svonson je kraj prve runde dočekao na patosu, grčevito se boreći da spreči Ortegu da ga „anakondira“ do kraja.

MMA trener Nil Melanson ima svoju filozofiju vezanu za ovu tehniku. Po njemu, dobra kombinacija je početi sa „giljotinom“, a zatim po obaranju protivnika na stranu prebaciti ruke u „anakondu“ i tako ga dovršiti. Pogledajte kako je to odradio Čez Skeli protiv Maksima Blanka u septembru 2016 – bila je to jedna od najbrže prekinutih partija u istoriji UFC-a.

Na nedavno održanom UFC-u 219, Tim Eliot je napravio sličnu stvar, mada malo manje atraktivnu u odnosu na Skelijevu.

Ono što u stvari želim da vam kažem je da „anakonda“ možda nije baš i toliko česta, koliko postaje savršenija i fluidnija. Prošle godine, tri borca su pobedila korišćenjem tzv. Darseove kravate, a tri korišćenjem „anakonde“. Možda vam to zvuči malo, ali onda uzmite u obzir podatak da je u 3800 UFC borbi održanih između 1993. i Jula 2016. svet video tek 18 „Darsea“ i 11 „anakondi“.

Predaja u parteru postaje sve ređa u svetu vrhunskog MMA, a i kada se to desi, žrtva uglavnom preda posle hvatanja u kravatu „otpozadi“. Stvar je u tome što vam taj manevar zapravo malo šta govori o samoj borbi, jer postoji hiljadu i jedan način da neko završi „stegnut“ otpozadi – na nogama, iz garda, posle obaranja, iz partera…mnogo načina a kraj uvek jedan. Kod „prednjih“ varijanti, postoji mnogo napada, a i mnogo odbrana, i mnogo različitih načina da se isti izvedu. Neće me stoga iznenaditi ako „anakonda“ s godinama postane još više popularna u ovom malom svetu „gušenja“ protivnika.

Ponekad mi se čini da sve na šta se ovaj sport svodi je čekanje da ista tri čoveka tvituju novu zagonetku o tome šta sledeće možemo da očekujemo. Mislim, možemo se par puta zapitati „koga bi Mejveder mogao da pobedi u MMA borbi“, ali ne baš i celu godinu. Možemo se i jednom zapanjiti izborom protivnika Gabija Garsije, ali ne sto puta. Kada pogledamo nazad na 2017., možemo biti zadovoljni činjenicom da su najbolje borbe bile one u kojima se jedan dobar borac sukobio sa drugim dobrim borcem kako bi obojica utvrdili ko je bolji.

Ovaj sport je izgrađen na takvim temeljima. Naravno, ponekad će se svi uključiti u cirkus poput trilogije između Tita Ortiza i Kena Šamroka, ali na kraju krajeva, svi mi hoćemo da gledamo dobre borce i dobre borbe. To je ono što ovaj sport čini zabavnim i dinamičnim, i to je ono od čega svi ’leba jedu.

Promoteri često ponekad pogube suštinu svega toga, a i mi ljubitelji i novinari nekad ne možemo da razaznamo žito od kukolja usled svog tog hajpa. Međutim, MMA je pun talentovanih momaka i devojaka – nema šanse da sednete i gledate sat vremena nekog prenosa i ne naletite na makar jedan dobar meč. Novi, mladi borci stižu sa svih krajeva planete, i dolaze i iz bogatih i iz siromašnih porodica. Ne možete se samo fokusirati na neki glupavi zlatni pojas – ako to uradite, propuštate mnogo toga.