Korak od sna - kako je Zvezda ginula na putu do Lige Šampiona

Kako ljudi stare, tako se i menja njihova percepcija vremena i vremenskih distanci. Meni je npr. 2008. još uvek "pre par godina", kad kažem "pre deset godina" mislim verovatno na 1998, a sa mozgom se još uvek borim da mogu naglas da kažem "pre trideset godina" i zapravo se i setim tog vremenskog perioda. Ne baš u detalje, ali da, bio sam živ i zdrav 1988 - trijes' leta su legitimna merna jedinica u mom životu, i povodom toga se ništa ne može uraditi. Štaviše, biće samo sve gore, ali o tom potom.

Ovaj uvod prožet teorijom relativiteta je ujedno i uvod u bolnu spoznaju koja čuči u svima nama kojima je Zvezda srcu mila, a to je da je naš klub neku zapaženiju rolu u premijernom evropskom takmičenju - Ligi Šampiona, dakle, i njenim prethodnicima - odigrao pre…dvadeset i šest godina. Dvadeset i šest godina! A kad premotam, kao juče se sećam odlučujućeg meča protiv Sampdorije u Sofiji, Sinišinog gola koji je "video" Vembli, a onda pljas-pljas dva šamara i na kraju autogol Maze Vasilijevića tek da nas popiša do kraja. To što su se ljudi u međuvremenu rodili, završili školu, fakultet, oženili se ili udali, izrodili decu, to mi nekako nikad ne padne na pamet. A onda kad pogledate, to jeste bilo prilično jebeno davno.

Od tog dana, dobro, ne baš tog dana ali razumete me, traje Zvezdina borba da se vrati u relevantne tokove evropskog fudbala i ponovo postavi sebe na mapu. Da, dese se povremeni bljesci, ali su se oni po pravilu dešavali u onim drugim, manje bitnim evropskim kupovima. U Ligi Šampiona, pravnom nasledniku onoga što nekoć osvojismo u Bariju, uglavnom zašlajfujemo na poslednjem koraku kvalifikacijskog ciklusa. Nekad izuzetno bolno, nekad manje, ali statistika je surova - otkako se Liga Šampiona zove Liga Šampiona, Zvezda je nije igrala. A Partizan je igrao dva puta. Tek nama u inat.

Šalim se malo ja ovde - svaka čast komšijama, a pogotovo na onom prvom plasmanu koji je izvojevan po "starim pravilima" kada vam je za žreb trebao džak zečijih šapa kako bi izbegli Bajerne, Arsenale, Barselone i ostale što se ničim izazvano nađu u kvalifikacijama. Međutim, o njima nekom drugom prilikom. Ako pratite fudbal, a ako čitate ovo sigurno ga pratite, znate da u utorak 21. avgusta Zvezda igra prvi meč plej-of faze za ulazak u Ligu Šampiona protiv Austrijskog Salcburga. Biće to ujedno i sedmi put otkako Zvezda stiže na prag elitnog društva, a ovo što sledi sada je podsetnik na prvih šest neuspelih pokušaja koji su za nama.

Stoga, ako ste jedan od onih što imaju slabije živce, upozoravam vas unapred - podsećanje na ova vremena davno prošla mogu izazvati gorušicu i prelivanje žučne kese, kao i nekontrolisane nalete besa. Ali svaki đavo čeka svoje isterivanje, pa tako i ovaj. Naš narod kaže "treća sreća", međutim nama nije upalilo ni iz treće, ni iz pete pa ni iz šeste. Ovaj tekst je dakle svojevrsni egzorcizam - ako Zvezda zaista prođe u grupe, samo da znate da ću besramno tvrditi da sam učestvovao u tome, isto kao što sam i prošle godine tvrdio da sam pomogao Zvezdi da uđe u Ligu Evrope jer je Mičel Donald postao kapiten nakon intervjua sa mnom i poveo ekipu do obećane zemlje.

Elem…krenimo redom.

Šta je bilo pre : nakon nerealne sezone 99-00, u kojoj je Zvezda stigla i prestigla Partizan i tako na najbolji mogući način demonstrirala termin "Zvezdino proleće", svi su bili zagrejani za kvalifikacije za predstojeću Ligu Šampiona. Crveno-beli su u prvom kolu rutinski nakantali KI iz Klaksvika (3-0, 2-0), a zatim i gruzijski Torpedo iz Kutaisija (4-0, 0-2). U žrebu smo mogli naleteti na Milan, Valensiju, Porto, Lids, HSV i Lion, tako da se izvlačenje kijevskog Dinama smatralo kao pun pogodak.

Kako smo ispali : 0-0 u Kijevu otvorili su vrata raja - revanš se igrao 23. avgusta na prepunoj "Marakani", i gol Branka Boškovića u 22. minutu izazvao je pravi mali tektonski poremećaj na topčiderskom brdu. Svega jedanaest minuta kasnije Bjelkevič pogađa za Ukrajince i taj rezultat ostaje na snazi do samog kraja.

Koliko je bolelo : mnogo. Bili smo baš, baš, baš naloženi, ali mimo toga, plasman u Ligu Šampiona bi finansijski itekako pomogao klubu i možda i promenio tok istorije srpskog fudbala. Na stranu što je ekipa bila izuzetno solidna, možda i jedna od najboljih u post-Bari eri.

Šta je bilo posle : takmičenje se nastavilo u tadašnjem kupu UEFA - kao domaćini u Beču eliminisali smo Lester Siti (1-1, 3-1), a onda se desila jedna od najtužnijih epizoda u istoriji fudbalskog kluba - dvomeč sa Seltom iz Viga, o kojem možda napišem nešto kad prođe moratorijum od 40 godina ćutanja. A da, desio se i peti oktobar.

Sastav u odlučujućem meču : Kocić, Marković, Lalalatović, Bajčetić, Glogovac, Bunjevčević, Gvozdenović, Lerinc, Drulić, Pjanović, Bošković. Sa klupe su ušli i Aćimović, Ilić i Stevanović. Trener je bio Slavoljub Muslin.

Šta je bilo pre : magija Slavoljuba Muslina je počela lagano da se troši, iako je titula odbranjena nakon fantastičnog niza pobeda u kraju prvenstva. Kvalifikacije za elitno takmičenje ovaj put Zvezda je počela iz drugog kruga, gde je teškom mukom uspela da eliminiše kiparsku Omoniju (1-1, 2-1). Bajer iz Leverkuzena nije bio baš protivnik kojeg su navijači priželjkivali, ali kada se uzme u obzir da su izbegnuti Liverpul, Barselona i Lacio…

Kako smo ispali : u prvom meču Zvezda je odigrala sasvim solidno, i samo je veliki broj intervencija golmana Hansa-Jerga Buta sprečila Muslinove momke da na revanš odu sa nekakvom prednošću. Meč u Nemačkoj, međutim, izgubljen je sa rutinskih 3-0, a poraz je ostao u senci navodne svađe na relaciji Muslin - Mihajlo Pjanović - kako je štampa tada prenosila, popularni "Pjana" je poludeo kada je čuo da će umesto njega početi Darko Spalević, i odbio je čak i da sedne na klupu. Golove za "Aspirine" postigli su Oliver Nojvil (dva komada) i Ulf Kirsten.

Koliko je bolelo : tjah, ne previše. Znali smo da nisu svaki Nemci Kajzerslautern, jebiga, a ovi su bili baš dobri. Uostalom, Leverkuzen je te sezone stigao bukvalno skoro do kraja - poraženi su u finalu posle onog Zidanovog gola.

Šta je bilo posle : grozan poraz od Arsenala iz Kijeva - u Ukrajini je bilo 3-2, a u Beogradu 0-0. Ubrzo je i Muslin digao sidro, a Partizan preuzeo hegemoniju nad domaćim fudbalom. Tih narednih par sezona neke su od najgorih u Zvezdinoj istorije (eh, crni File).

Sastav u odlučujućem meču : Dišljenković, Marković, Matijašević, Gvozdenović, Ilić, Aćimović, Bošković, Vukomanović, Lalatović, Spalević, Lerinc. Sa klupe su ušli i Glogovac, Bratić i Kocić (vezni, ne golman). Trener je bio Slavoljub Muslin.

Šta je bilo pre : sezonu pre ove Partizan je ušao u Ligu Šampiona posle velike pobede nad Njukaslom, i odigrao zapravo krajnje pismenu kampanju. Drugim rečima, Zvezda je bila pod pritiskom da napravi nešto - prvi korak bio je vraćanje šampionske titule, ali je usledio momentalno drugi odlazak Slavoljuba Muslina posle velike svađe sa Draganom Džajićem. Na mesto zločina se po treći put vratio Ljupko Petrović, i pripremni period protekao je u znaku velikih pobeda nad zvučnim imenima poput Galatasaraja. U kvalifikacijama je prvo izvojevana pobeda nad Jang Bojsima (2-2, 3-0), a onda je valjalo igrati protiv dosta jakog PSV-a. Opet, raspoloženje je bilo solidno jer su izbegnuti Juventus, Liverpul i Inter. Kao da nas prošlost ničemu nije naučila.

Kako smo ispali : prvi meč je bio legendaran - roler-koster emocija i golova, i euforični Marko Pantelić koji čupa korner zastavicu posle trećeg gola i trijumfalno maše istom. Pobeda od 3-2 bila je mršava, ali situacija nije bila beznadežna - barem dok nismo doputovali u Holandiju za revanš, kada je počela zona sumraka. Prvo je Bojan "Kapka" Miladinović slučajno povredio Nikolu Žigića na treningu, onda je počasni udarac izveo arhineprijatelj svakog Zvezdaša Mateja Kežman (sveže prodat u Čelsi), a zatim su "Filipsovci" Husa Hidinka odigrali perfektan meč i sravnili sirotu Zvezdu sa travnjakom - 5-0 dovoljno govori i bez svakog daljeg opisa, a realno smo mogli da primimo još barem toliko.

Koliko je bolelo : pet komada u mreži uvek boli pa makar i od Reala. PSV je bio surovo jak te sezone - bukvalno su ih sekunde delile od finala Lige Šampiona, ali zaboga, pet golova razlike je stvarno…jebeno za svariti.

Šta je bilo posle : nakon pet komada u Endhovenu, dobili smo i četiri u bivšem Lenjingradu od "tamo nekog Zenita" - tad je barem bio "tamo neki". U revanšu u Beogradu smo izgubili sa "časnih" 2-1 - ceo tim se ubrzo raspao na sitne komade, a realno, kako i ne bi. Ostaje zapisan vic iz te ere - kako mali Zvezdaš broji? "Jedan, dva, tri, Zenit, PSV, šest, sedam…". Inače, posle ovih katastrofalnih poraza u medijima se oglasio i bivši trener Muslin i izjavio da je Dragan Džajić glavni krivac za ovaj debakl - treća Zvezdina Zvezda mu se dostojno odužila u danas legendarnom intervjuu za "Večernje Novosti", u kojem je budući selektor Srbije čašćen epitetima poput "đubre" i "smrad".

Sastav u odlučujućem meču : Dišljenković, Luković, Miladinović, Dudić, Biševac, Janković, Pantelić, Perović, Stančić, Popov, Basta. Sa klupe su ušli i Krivokapić, Tintor i Milovanović. Trener je bio Ljupko Petrović.

Dželat : AC Milan (0-1 u Milanu, 1-2 u Beogradu)

Šta je bilo pre : Partizanov period dominacije je ovaj put kratko trajao, pa se Zvezda ubrzo posle nokauta u Endhovenu vratila ponovo u predvorje Evrope. Valter Zenga vratio je titulu ali ubrzo i napustio klub, a zamena je bio Duško Bajević, stručnjak izuzetne reputacije koji ostaje zabeležen kao jedan od najvećih trenera u istoriji grčkog fudbala. Irski Kork Siti nije predstavljao veliku prepreku u prvom dvomeču kvalifikacija (1-0, 3-0), ali AC Milan zato bogami jeste. Ovaj put je za promenu izvučen najteži protivnik, a Zvezdaši su bili izuzetni kivni što je Milanu uopšte i dozvoljeno da se takmiči, uzevši u obzir da su bili aktivan učesnik "Kalčopoli" skandala koji je poslao Juventus u drugu ligu.

Kako smo ispali : rutinski, bez obzira što smo odigrali koliko smo mogli, znali i umeli. Navijači su imali svoj performans sa sada čuvenom "UEFA mafiosi" koreografijom, ali na terenu smo malo šta mogli protiv ekipe koje će te sezone i osvojiti "ušatog" posle reprize finala sa Liverpulom. I bolji su izginuli protiv Sedorfa, Pirla, Kake, Inzagija i ostalih - jedini gol za Zvezdu dao je Dušan Đokić.

Koliko je bolelo : izuzmemo li taj faktor ozlojeđenosti što je baš nama u žrebu pao Milan koji je naknadno vraćen u Ligu Šampiona i "kažnjen" kvalifikacijama…nije bolelo uopšte. Nismo mi tu imali šta da tražimo realno, bili su mnogo jači.

Šta je bilo posle : izuzetno bizaran par poraza od Slovana iz Libereca (dva puta po 2-1) - nekako smo u dve nedelje došli od "ložimo se da možemo sa Milanom" do "ubijaju nas neki levaci iz Češke". Bajević je napustio klupu posle prozivki od strane navijača, sezonu je priveo kraju Boško Đurovski, ali titula je ostala u Ljutice Bogdana.

Sastav u odlučujućem meču : Ranđelović, Basta, Biševac, Gaj, Pantić, Kovačević, Janković, Milovanović, Georgijev, Žigić, Đokić. Sa klupe su ušli i Anđelković, Perović i Purović. Trener je bio Dušan Bajević.

Šta je bilo pre : iako je titula ostala Zvezdina, leto je bilo izuzetno turbulentno. Klub je pružio poverenje Bošku Đurovskom, ali se onda i nakon izuzetno klimave partije sa Levadijom iz Talina (1-0 u Beogradu, mitskih 1-2 u Talinu uz gol sa pola terena koji je primio Šmuci Ranđelović) predomislio i na klupu vratio Mišu Kosanovića. Na poslednjem stepeniku čekali su Rendžersi Voltera Smita - u očima mnogih, sa njima se moglo igrati.

Kako smo ispali : u Glazgovu je Kosanova Zvezda odigrala taktički gotovo besprekoran meč - ipak, momenat nesmotrenosti pred kraj učinio je da Škoti pobede golom Naća Nova. U Beograd su "plavci" došli sa jasnom vizijom da se valja zabunkerisati, i tako je i bilo - jedinu šansu na samom početku proćerdao je Igor Burzanović, a do kraja nismo videli ama baš ništa. Još jedan "agony August" za Zvezdine navijače.

Koliko je bolelo : iako je autor teksta posvećeni navijač Rendžersa još od '95 i ima u ormanu barem šest dresova ovog kluba, nije bilo svejedno. Zvezda je ovde mogla i morala više.

Šta je bilo posle : nakon rutinske eliminacije Diskobolije iz Groclina, usledila je grupna faza Lige Evrope koju je obeležio super-gadan poraz od Bajerna na "Marakani", kao i top 5 najsterilnija Zvezdina evropska partija protiv Boltona u Beogradu. Ali ovo je bio samo vrh ledenog brega - ove sezone, Zvezda je ušla u duboku dubiozu od koje će se oporaviti tek šest godina kasnije. Rendžersi se inače nisu proslavili u Ligi Šampiona, ali su zato nakon ispadanja stigli do finala Lige Evrope gde ih je savladao Zenit.

Sastav u odlučujućem meču : Ranđelović, Anđelković, Gaj, Tutorić, Basta, Lukaš, Milijaš, Koroman, Kastiljo, F. Đorđević, Burzanović. Sa klupe su ušli i Barkos i Rašković. Trener je bio Milorad Kosanović.

Dželat : Ludogorec Razgrad (2-2 u Razgradu, 2-2 u Beogradu, 2-4 nakon produžetaka)

Šta je bilo pre : ravno devet godina je prošlo od Zvezdinog prošlog pokušaja kvalifikacija u Ligu Šampiona, iako je u međuvremenu osvojena jedna titula pod vođstvom Slaviše Stojanovića ali je klub bio kažnjen izbacivanjem iz evropskih takmičenja. Sezona 2015-2016 donela nam je povratak Miodraga "Grofa" Božovića u srpski fudbal, pod čijim je vođstvom Zvezda apsolutno uneredila jedan od najgorih Partizana u skorijoj istoriji - u jednom momentu prednost crveno-belih na tabeli iznosila je nerealnih dvadeset i šest bodova. Jasno, očekivanja su bila velika, pa čak i posle vrlo vrlo vrlo bledunjavog dvomeča sa šampionom Malte Valetom (2-1, 2-1). Pobeda nad Bugarima dovela bi Zvezdu u plej-of fazu i samim time i garantovano učešće u Ligi Evrope, što bi bila zaista velika stvar za posrnulog giganta srpskog fudbala.

Kako smo ispali : 2-2 u Bugarskoj bio je odličan rezultat, šteta što je revanš bukvalno bio farsa od početka pa do kraja. Igrači su izašli na teren uz taktove "Pukni, zoro", Mičel Donald pogodio je sa distance za 1-0, a onda su nam Bugari uvalili dva komada - prvi je bio remek delo Žonatana Kafua, koji je u stilu Maradone predriblao petoricu i na kraju postigao pogodak. Zatim, crveni karton za goste, pa onda i za Zvezdu, i to bukvalno u tunelu jer je sudija primetio kako je nervozni Kanga odgurnuo jednog protivničkog igrača. Lučo Ibanjez realizuje penal za produžetke, u kojima je realno postojao samo jedan tim, a to nije bila Zvezda. Rutinskih 4-2 na kraju, uz opasku da je bukvalno svaki prelazak polovine bio gol šansa za bugarskog šampiona.

Koliko je bolelo : inicijalno mnogo, jer smo debelo precenili mogućnosti ove Zvezde. Nakon Sasuola smo shvatili da je ovaj tim u debelom raspadu i da je ovako prosto moralo biti.

Šta je bilo posle : u plej-ofu za Ligu Evrope smo dopali šaka italijanskom Sasuolou koji nas je doslovce odučio od fudbala - kako je Zvezda u Italiji izgubila sa samo 3-0 ostaje velika misterija, jer su Italijani mogli te večeri da pogode mrežu beogradskog kluba u barem šesnaest navrata. U jednoj od pres konferencija koje su sledile, Grof Božović je decidirano tvrdio kako je Zvezda još barem četiri godine daleko od ozbiljnog evropskog fudbala. Koliko je samo pogrešio u proceni.

Sastav u odlučujućem meču : Kahriman, Cvetković, Rendulić, Fibel, Ibanjez, Le Talek, Donald, Kanga, Srnić, Mouče, Katai. Sa klupe su ušli i Ristić, Ruiz i Vijera. Trener je bio Miodrag Božović.

Eto, to bi otprilika bila kratka istorija Zvezdinih recentnih neuspeha. Šta će biti protiv Salcburga? Ne znam - nismo favoriti, malo zbog manjka publike a malo i zbog činjenice da su Austrijanci ozbiljna ekipa, ali gledajte to sa vedrije strane. Liga Evrope je svakako obezbeđena, a da bude gore nego protiv PSV-a ili bolnije nego protiv Dinama teško da može. Pritiska, dakle, nema - srećno Zvezdaši, zaigrajte kako umete, pa da i "Marakana" jednom više vidi tu čuvenu mušemu…