Ljudi u dubokoj starosti govore o tome da li su spremni da umru

Širom razvijenog sveta sve više ljudi živi duže, što znači da više ljudi doživi duboku starost pre nego što umre. Skoro polovina svih smrti u Velikoj Britaniji , na primer, zabeležena je kod ljudi od 85 godina ili starijih, što je veliki skok u odnosu na svakog petog stanovnika od pre samo 25 godina.

Umiranje u dubljoj starosti može da znači različite vrste smrti, kao što su sve krhkije telo i mozak ili razvijanje različitih zdravstvenih problema tokom godina. Dok je period posle penzije nekada smatran prosto samo "starošću", duži životni vek znači da kasnije godine sada podrazumevaju varijacije koje se ogledaju u etiketama kao što su "mlađi stariji" i "stariji stariji" ljudi.

Naše prethodno istraživanje pokazalo je da ljudima koji imaju preko 90 kad umru treba veća pomoć u svakodnevnom životu u poslednjoj godini čak i od onih koji umru u poznim osamdesetim. U Velikoj Britaniji, oko 85 odsto onih koji umru sa 90 ili preko su toliko nesposobni da im je potrebna pomoć u najosnovnijoj brizi o sebi. Samo 59 odsto onih koji su imali između 85 i 89 godina kada su umrli imali su taj stepen invaliditeta.

Ovo saznanje nosi sa sobom implikacije po planiranje podrške životu i smrti u različitim okruženjima staranja. Ali šta znamo o tome šta "stariji stariji" (95+) stvarno žele kad su u pitanju odluke o njihovoj negi kako se približavaju kraju života?

Najstariji i najranjiviji u našem društvu sve su manje vidljivi jer mnogi od onih kojima je podrška najpotrebnija, kao što su oni sa demencijom, ili su u staračkim domovima ili manje sposobni da izlaze napolje. Ali njihovi glasovi ključni su za oblikovanje usluga pred okončanje života.

U našem najnovijem istraživanju pričali smo o iskustvima nege i njihovim željama sa 33 žene i muškarca sa najmanje 95 godina starosti, od kojih su neki imali i preko 100, i 39 njihovih rođaka ili negovatelja. Od tih, 88 bile su žene, 86 posto bili su udovci, i 42 posto živelo je u staračkim domovima.

Smrt je bio sastavni deo života za mnoge starije koji su često izjavljivali da žive dan za danom i ne brinu mnogo o budućnosti.“Kad napuniš 97, živiš od danas do sutra”, rekla je jedna žena. Većina smatra da je spremna da umre, a neki čak jedva čekaju: “Uvek kažem da sam ja samo gospođa na čekanju, spremna u svakom trenutku da odem”, rekla je tako jedna.

Drugi su bili malo očajniji u želji da stignu do kraja. “Voleo bih da mogu da otegnem papke. Samo sam na smetnji”, bio je uobičajeni sentiment onih koji smatraju da su na teretu drugima. Drugi su preklinjali da im ne bude omogućeno da dožive stotu, govoreći da nema svrhe da budu održavani u životu.

Većinu je brinulo kako će se to odraziti na one koji ostaju: “Jedino što me brine je moja sestra. Nadam se da neće biti mnogo tužna i da će uspeti da me preboli.”

Sam proces umiranja bio je uzrok najvećih briga. Mirna i bezbolna smrt, po mogućstvu u snu, bio je zajednički ideal. Ispitanici su uglavnom priželjkivali da im bude udobno pre nego da dobiju lečenje, želeći da izbegnu odlazak u bolnicu.

Ustanovili smo da je saznanje porodice o željama njihovih rođaka tek povremeno netačno (samo dvaput). Jedna osoba je, na primer, rekla da želi da dobija lečenje dok god može, dok je njen član porodice verovao da ona želi palijativnu negu. Ovo ističe važnost pokušaja razgovora o opcijama sa starijom osobom umesto pretpostavke da njena porodica zna šta želi.

Utvrdili smo da su mnogi voljno pričali o želji za okončanjem života, dok su mnogi drugi pominjali da je razgovor unapred o smrti redak, često se na nju samo aludira ili se maskira humorom. Manjinu nisu zanimali ti razgovori.

Retko se čuje mišljenje ljudi u njihovoj desetoj ili jedanaestoj deceniji života, ali postoje neke studije koje su istraživale viđenja mlađih starijih. One su se često skoncentrisale na stanovnike staračkih domova i samo povremeno na one koji žive kod kuće. Pregled literature sproveden u Švedskoj 2013. godine otkrio je 33 studije iz svih krajeva sveta koje su istraživale stavove o smrti i umiranju među starijima, mada se veoma mali broj njih bavio viđenjima starijih starijih.

Studija iz 2002. godine pokazala je da stariji ljudi u Gani jedva čekaju smrt, doživljavajući je kao dobrodošlog posetioca koji će im doneti mir i odmor posle napornog života. A studija iz 2013. godine sprovedena u Holandiji pokazala je da su mnogi menjali želju za smrću kako su se menjali zahtevi njihove nege.

Skorašnji pregled istraživao je stavove starijih ljudi prema planovima unapred za negu i željama kad da se započne sa tom diskusijom. Pronašao je 24 studije, uglavnom iz Sjedinjenih Država i sa mlađim rasponom starijeg godišta kod ispitanika. Rezultati su pokazali da, iako se manjina ustezala od rasprave o okončanju života, većina bi je spremno dočekala ali im je retko pružena ta mogućnost.

Ove studije potkrepljuju naše nalaze o spremnosti starijih ljudi da pričaju o čestim tabu temama, njihovo prihvatanje dolazeće smrti i njihovoj zabrinutosti šta će proces umiranja doneti: o sve većoj zavisnost od drugih, o tome što su na teretu i kako će se njihova smrt odraziti na one koje ostaju za njima. Da bismo isplanirali usluge koje će najbolje ukazati pomoć ljudima koji umiru u sve dubljoj starosti u različitim okruženjima, moramo da razumemo njihove prioritete kako se približavaju kraju svog života.

Džejn Fleming je viša naučna saradnica na Univerzitetu u Kembridžu. Ovaj članak je prvobitno objavljen na The Conversation. Pročitajte originalni članak.