Quantcast

O srpskim milenijalsima, mentorstvu i početnim koracima u novinarstvu

Znate šta, svi ti tekstovi u kojima se piša po milenijalsima nisu ništa drugo nego klasično coktanje matoraca nad tim kakva je ova današnja mladež i kuda ide ovaj svet.

Jovana Gligorijević

Ponekad mi se čini da ćemo svi da izginemo u generacijskim podelama, deljenjima i imenovanjima. Znate ono: ovi što su rođeni posle Drugog svetskog rata su baby boomers, pa ovi od ranih 60-tih do polovine 70-tih su generacija X. Pre neku godinu, nas ostale kategorisali su kao milenijalse, ali su raspon godina razvukli jako široko, nešto kao, od 1978. pa do 2000. godine. Tako ispade da ljudi koji su mladi dobili potomstvo i ta njihova deca, pripadaju istoj generaciji. Naravno, uočili su to i sociolozi, psiholozi i ostali koji se bave generacijama, pa su pre neki mesec skovali novi termin – ksenijal. Odnosi se na rođene od 1978. do 1983. godine. Na sajtu Gardijana ima i test da proverite da li ste ksenijal. Imam skor od celih 100 odsto.

Koji smo vam mi, zapravo? Teorija kaže: mi smo kombinacija generacije X i milenijalsa. Sećamo se vokmena i audio kaseta, gledali smo „Princa sa Bel Era", ali baratamo novim tehnologijama jednako dobro kao milenijalci koji su se rodili kad je internet već nastao. Sa psihološke strane, razlikujemo se od milenijalsa jer nismo razmaženi, a oni kao jesu. Tu dolazimo do njih.

Otkako je skovan termin „milenijalsi" imam želju da nekome zavalim šamarčinu. Ne sećam se da je ikada ijedna generacija tako pljuvana, gađena i kritikovana kao oni. Osim što su razmaženi, oni navodno tripuju da im je svet nešto dužan, da su se rodili sa pravom na posao, stan, dečka, devojku, pa onda, kao, kukaju kako svet nije fer kad ne dobiju to na šta misle da imaju pravo.

Znate šta, svi ti tekstovi u kojima se piša po milenijalsima nisu ništa drugo nego klasično coktanje matoraca nad tim kakva je ova današnja mladež i kuda ide ovaj svet. Ta pojava postoji otkad je sveta i veka, samo se još niko nije setio da je digne na nivo društvene nauke. A sad kad su od pljuvanja po mlađima od sebe napravili nauku, ja sam ta koja se pita kuda ide ovaj svet? Zašto cela nauka o nečemu što je Đorđe Čvarkov iz „Državnog posla" sažeo u kratko i jasno: „Mladi su govna"? Zato što su društvene nauke već duže vreme u krizi, pa daj da kenjaju o čemu god, samo da bi se nekako vratili u centar pažnje.

Uglavnom, radim svakog dana sa milenijalsima. Nije to nikakav zvaničan posao, nego u firmi imamo običaj da, kad dođe neko mlad i hoće da uči, neko od nas starijih ga uzme pod svoje i bude mu neformalni mentor. Odu oni posle dalje, na bolje plaćene poslove ili neke koji nemaju veze s novinarstvom i medijima. I neka idu, u srpskim medijima najčešće imaš dve opcije: da živiš u bedi ili da budeš masno plaćeno govno od čoveka. Nego, jebeš medije, ovih dana dotiču novo dno, vratimo se na decu. U poslednjih 5-6 godina kroz ruke mi je prošlo, pa, sigurno njih desetak. Sve mogu da podnesem, osim da slušam kako su razmaženi.

U mentorskom radu moraš nekad da zauzmeš i oštriji pristup (kapiram da je slično kao kad gajiš decu). I jeste, imali smo svakojakih situacija zbog tih driblanja: od toga da mi se dete zaledi i mesec dana se plaši da napiše tekst u strahu da će opet da zabrlja, preko ljutnje, do suza. Izvinite, drugari, ali i ja otplačem kad potrošim nedelje i nedelje rada na nešto, a onda neko koga smatram autoritetom sedne i, sve red po red, objasni mi da sam uradila pogrešno. Ovde je jako bitno da ne budeš stoka, da se ne dereš i da se ne rugaš što plaču. Ne zato što su razmaženi milenijalsi, nego zato što su ljudska bića kojima je stalo da posao urade dobro. I zato što su im to prvi koraci, a ti si onaj koji ih drži za ručice i uči ih da hodaju. Uostalom, i beba kad prohoda, pa padne, udari u plač.

Za razliku od matorih prdonja koje misle da su popile svu pamet sveta i da im za pisanje članka ne treba nijedan izvor, jer, zaboga, oni sve znaju, moja deca ginu kad ih pošalješ napolje. Po sto puta proveravaju, zovu sagovornike, jure po terenima, dakle, kad ih pošalješ po „plen", vrate se „krvavih zuba". Nema tog zadatka koji im je ispod časti, a kad moram da im dam da rade neku glupost, sednem i radim zajedno sa njima. Ne zato što su nesposobni, nego da ih naučim da nema glupog zadatka.

Novine su timski rad i svaki šraf je jednako bitan. Da, možda sam ja gospoja urednica koja piše tekstove za naslovnu stranu, ali neće novine izaći ako neko ne sedne i ne napiše sadržaj (to vam je kod nas malo složeniji posao od običnog prekucavanja naslova, jer treba izdvojiti tekstove koji su hajlajt tekućeg broja). Najveću posvećenost sam videla kada mi je najnoviji štićenik saopštio da ide u rodni grad na duže, ali da zovem ako treba neki antrfile. Antrfile! To svakog mrzi da radi, to su vam oni okviri sa dopunskim informacijama, tabelama i slično. Moje dete se samo javlja da radi taj smarački posao, a može lepo da uživa kod keve i ćaleta i bleji na pivu sa ortacima.

Foto: Lazara Marinković

Proletos, za vreme studentskih protesta, zaključili smo da je to njihova generacijska stvar i da je jedino pošteno da oni izveštavaju. Njihov entuzijazam, adrenalin i naloženost na temu motivisao je i sve nas ostale, koji smo manje-više upali u rutinu, da grizemo i da dajemo 200 odsto sebe, da se podsetimo šta znači živeti za posao, a ne živeti od posla. Nisam htela da budem matori davež sa lovačkim pričama, pa im nisam rekla, ali evo, sad kažem: učinili su da se sa nostalgijom setim sebe u njihovim godinama, vremena kad je uhapšen Radovan Karadžić i tri neprospavane noći u kojima nisam ni osetila umor, onako narajcana i na adrenalinu. Naravno da njihov tekst, kao ni moj o Radovanu nije bio savršeno napisan. Ali, opet, na meni je da ih naučim da organizuju svoje misli i, samim tim, organizuju tekst.

Nek kenja ko šta hoće, ta deca su inspiracija. Ne znam kako ih tretiraju u drugim redakcijama. Nama, meni, oni dođu kao transfuzija, sveža krv, koliko god brljali i koliko god stvari da ne znaju. Jebiga, naučiće. Znam samo da su mi potrebni, jer sam sama sa kolegama koji su po 20 i kusur godina stariji od mene. Ovi klinci su po sedam, osam, čak i 10 godina mlađi, imaju stavove i priče drugačije od onih koje sam već sto puta čula. Ok, i rad sa prilično starijima od sebe ima mnogo prednosti, ali to je neka druga priča.



Naravno da milenijalsi imaju mane, naravno da bih ih ponekad otreskala o zid. Na primer, kad mi stigne mejl: „Mentorka, evo teksta, mnogo je dobar." Pa sunce ti balavo, moje je da kažem da li je dobar ili nije. Ili kad čujem: „Meni je važno da se moj tekst meni sviđa." Pa ne pišeš za sebe, crno dete. Ako ih zadesi sreća da dobiju naslovnu stranu, potrebne su nedelje da ih spustimo na zemlju. Kad sednemo da učimo, upadaju u reč, kao da sve znaju, pa ponekad popizdiš i pitaš: „A što ti ja ovo pričam ako sve znaš?" A onda vidiš onaj postiđeni pogled i shvatiš da svako njihovo „da, da, da" i „jao, jeste, znam" kojim te prekidaju, služi samo da prikriju neznanje jer ga se stide. Bespotrebno, ali se stide.

Kad bolje razmislim, nije ta „ksenijal" kovanica bez veze. U firmi u kojoj većinu čine ljudi generacije X, gde milenijalsi dolaze na praksu, stvarno je potreban poneki ksenijal da bude most između svetova. I tačno je da mi ksenijalci imamo osobine jednih i drugih. Na primer, dok ovi iz generacije X misle da je žensko plakanje na poslu neoprostivi fejl, ja mislim da je važnije da ih naučim kako da plaču, a da ne pokvare šminku. Da, njanjavi smo i osetljivi i jedni i drugi. X-evi misle da će ih očvrsnuti vojničkim metodama svojih baby boom roditelja. Ne, neće.

Možda je moje prvo sećanje crveni vokmen i TDK kaseta. Njihova prva sećanja su jebene sankcije i redovi za brašno. Ja se maglovito sećam Osme sednice. A oni? Ne smem ni da mislim – da li tate koji dolazi sa ratišta, gledanja sklapanja Dejtonskog sporazuma ili praznog frižidera. Ili jebenih skloništa i vlažnih podruma. Mi malo stariji smo mogli da anticipiramo šta će biti posle Petog oktobra. Njima je to prva raspršena nada. Ne kažem da su nežno cveće i da ih samo treba maziti, to bi bila medveđa usluga, ali treba da budemo fer prema njima.

Najviše me plaši to što znam da je „mojoj deci" sa nama ovde okej, dok neki njihovi vršnjaci izlaze sa fakulteta i uleću pravo u korporativne zverinjake. Nebitno da li medijske ili iz neke druge industrije. Bojim se jer tamo nema nikog da im kaže šta rade dobro, a šta ne, što im niko neće reći: mala, mali, bićeš super jednog dana. Što im profesionalne sudbine zavise od toga da li su nekome lično simpatični ili ne, a ne od toga koliko su talentovani i vredni. Jer, tamo gde je sve biznis i pravljenje love, niko nema vremena da proizvede kvalitetan kadar.

Sami su u bari punoj krokodila i žive „Igre gladi". Nije ni čudo što je to, recimo, film njihove generacije.

Još na VICE.com:

Dvadesete su tvoja nova čudna faza

Stvari koje mladi nikako da bace

Zašto i posle tridesete svaki čas trčim kod roditelja