"Beer mile": Šta ti se desi kada piješ pivo i trčiš u isto vreme

Ovaj tekst je nastao uz podršku Trkač piva.

BURT ili Belgrade urban running team sam upoznala pre par godina kad sam pokušala da svoj hejt prema ovom mazohističkom sportu preokrenem u nešto dobro. Stotinak mladih trkača me je primilo u ekipu i posle dva meseca sam istrčala prvu trku od 10 kilometara. U isto vreme se razbolela moja mama i onda je trčanje postalo izuzetno mučenje jer ono što je možda najteže u ovom sportu nije pobediti kilometre i uzbrdice nego svoju sopstvenu glavu. Odustala sam od trčanja ali sam i dalje provodila vreme sa ovim ljudima, najčešće uz pivo posle trka. Stajala bih sa strane, sa pivom u ruci i navijala za one koji zapravo mogu da trče.

Ovog januara sam svoje patike za trčanje (saundtrek za ovaj deo priče: Mimi Mercedez - Patike za trčanje) izvukla iz ormara (lažem, sve vreme sam ih nosila, jer su to najudbnije patike za život) i počela da se spremam za Beogradski polumaraton u aprilu. Kada su na internoj grupi na Fejsbuku objavili da organizuju "Beer mile" morala sam se se prijavim. Imajući u vidu koliko pivo volim, a koliko mi trčanje i dalje, sa preko 400 kilometara u nogama, predstavlja pakao, mislila sam da će biti lakše piti nego trenirati.

"Beer mile" kao što i naziv govori nisu smislili Srbi već Ameri, a mi smo se samo na to primili. Ovo nije prvi put da BURT organizuje "Beer mile", prošli put su to uradili u junu 2018. za 442 championship - takmičenje u kom su njihovi protivnici trkačka sestrinsko-bratska ekipa iz Zagreba, Zagreb Runners. Dok sam gledala video sa ovog događaja, delovalo mi je prelako, ali kad sam krenula na ovu trku slošilo mi se.

Iako volim pivo, čak ni lagere ne pijem na eks. Krug od 400 metara je bilo neophodno istrčati četiri puta, sa pauzom u ispijanju zvaničnog piva BURT ekipe koje se zove "Trkač", koji, iako ima samo 4,42% alkohola i dalje je kraft pivo. Veče pre toga sam istrčala 13 takvih krugova, ali ovih 4 je zvučalo kao horor. I bilo je.

Neko je izbrojao tri-četiri-sad, zgrabila sam pivo i otpila prvih nekoliko gutljaja sa najvećim uživanjem ikada. Ali to je bilo sve od uživanja za to veče. Među poslednjima sam završila prvu flašu i počela da trčim. Ako mislite da je trkačka dijareja pakao, probajte da trčite sa punim stomakom piva. Trčiš i na svakom koraku podriguješ. I zadržavaš povraćku.

Kasnije sam pitala pobednike ove trke (spoler alert: NISAM POBEDILA) kako su uspeli da zadrže svo to pivo u sebi i oni iskusniji su mi otkrili da je fora u laganom pijenju piva, ali da nikako ne mlatiš flašicom gore i dole, već da je sve vreme držiš u vis, da se ne pravi pena. Jer pena je ona koja te na kraju upropasti.

Posle prvog kruga, koji sam naravno završila poslednja, hrabro sam potegla i drugu flašu, ali mi je bilo jasno da falafel od ručka nema nameru da ostane na mestu. Drugih 400 metara pakla u kojim ne gledam kako da budem brza, već kako da se ne ispovraćam sebi u usta. Stižem do mesta za okrepu (hahahha) i nakrećem treću flašicu. Falafel se uzburkao, odbija ovaj stres i ja baš tu, na toj, kredom iscrtanoj liniji, izbacujem ceo svoj meni.

Pravila igre su takva da ako povratiš u toku trčanja, moraš još jedan krug da istrčiš. Ja ni ova dva koja su mi preostala nisam znala kako ću, tako da sam se samodiskvalifikovala i dosta opijena nastavila da navijam za ludake koji su u pobedili u ovom eksperimentu, kao na primer čovek koji je 4 kruga i 4 piva odradio za nekih 7 minuta.

Pivo i trčanje su najbolja kombinacija, ali samo ako idu jedno za drugim. Pogotovo nakon trke, kada na beogradskom suncu, pobednički nakreneš hladno kraft pivo. Nema ničeg lepšeg od toga. A ovo? Ovo sam probala sad i nikad više.

Lepo trčite i trenirajte pa se vidimo na pivu, posle trčanja.

U nastavku pogledajte fotke sa ovog bizarno zabavnog događaja.

Nikako ne preporučujemo upuštanje u ovakve aktivnosti ukoliko niste punoletni ili sposobni za tako nešto. U slučaju da ovako nešto pokušate, ne preuzimamo nikakvu odgovornost. Ovo je ipak samo tekst.