Reklame
Health

​Prizori mog boravka u psihijatrijskoj bolnici

Prošlog oktobra sam imala seriju maničnih epizoda koje je izazvao moj bipolarni poremećaj

pisao Louise De Breteuil
20 Decembar 2016, 7:29am

Ne sećam se kako sam dospela u bolnicu. Samo se sećam da sam se probudila u sobi koja nije bila moja, u pidžami koja nije bila moje vlasništvo.

Ubrzo posle toga sam ušetala u zajedničku sobu i videla čoveka koji priča sam sa sobom, dok kači postere na zid. Kasnije sam saznala da su ti posteri pisma upućena bogu, predsedniku Francuske, kao i leptirima. Zalepio je poster čak i na ekran televizora, ali to izgleda nije zasmetalo pacijentima koji su gledali program. Niko od njih ne nosi cipele – svi su u čarapama, ili su bosi. Prilazi mi neka žena i pita me da li mogu da joj pomognem da se ošiša kao ja. „Uvek sam želela šiške", kaže ona.

Autorka u svojoj bolničkoj sobi. Sve fotografije su vlasništvo autorke

Nekoliko ljudi je fiksirano na televizor, ali niko ne obraća pažnju na program. Čujem neke ljude kako raspravljaju o novim muzičkim spotovima – uglavnom o o poslednjem spotu francuskog repera Karisa. Iznenađuje me to što neki od pacijenata deluju potpuno normalno. Na primer, tu je Patrik*, 23, koji je dve nedelje ranije smešten ovde protiv svoje volje, posle sukoba s policijom. Plav je, i generalno smiren. Veći deo dana provodi čitajući novine, a ostatak vremena pokušava da pobegne iz bolnice.

Prošlog oktobra sam imala seriju maničnih epizoda koje je izazvao moj bipolarni poremećaj. Kao rezultat toga, primljena sam u Centralnu Bolnicu Sent En, jednog utorka oko pola četiri ujutru. Nakon što sam prva dva dana provela spavajući, nakljukana valijumom, rešila sam da izađem sobe i vidim kako 2016. godine izgleda život u francuskoj psihijatrijskoj bolnici.

Oko 12 miliona ljudi u Francuskoj pati od psihičkih problema – u suštini, jedno od petoro. Od 45 miliona odraslih ljudi u Francuskoj, za 18,5 posto njih se smatra da imaju naki patološki psihički problem. 2013. godine, 31 posto Francuza između 25 i 34 godine patilo je od različitih stepena depresije. U SAD jedna od pet osoba tokom godine iskusi probleme s mentalnim zdravljem.

Partija šaha u prostoriji za rekreaciju

U psihijatrijskoj bolnici se sve dešava po rasporedu. Večera je u 7 i 10 uveče. Ako dođeš u 7 i 20, zakasnio si. Moj prvi obrok, kao i svaki naredni, je bio razočaravajući. „Kari sa ćuretinom" je zapravo samo tužno parče ćuretine koje pluta po vodi. Uzgred, novopridošlima nije dozvoljen ulazak u restoran. Prema pravilima bolnice, ako si tek primljen, moraš da ostaneš na svom spratu, a sestre ti donose poslužavnik. Prve večeri mi je dok sam večerala u sobu ušla neka žena i rekla: „Ako mi ne daš svoj keks, počeću da plačem". Predala sam joj svoje pakovanje bez pogovora.

Drugog dana sam samo lutala hodnicima u svojoj plavoj pidžami. Takođe je obavezno i nositi pidžame – bez sumnje, da bi nam bilo teže da pobegnemo. Morala sam liftom da siđem dole, zato što su stepenice blokirane. Ali lift je zastrašujuć – na podu ima crvenih fleka koje liče na krv. „Mislim da je samo nekome ispao kolač sa jagodama", teši me Patrik.

Pacijenti gledaju TV

Svaki dan je protkan različitim ispitivanjima – krvi, pritiska, urina. Sedative uglavnom daju u kapima, zato što ne možeš da ih sakriješ ispod jezika. Osoblje je brižno i ljubazno, i sluša nas.

Sprijateljila sam se sa još jednim momkom – Antoanom*, koji ima 27 godina i bipolarni poremećaj, kao i ja. Seo je pored mene i sumornim glasom mi rekao, „Ovo mesto je kao mali zatvor, uzeću te pod svoje okrilje, i reći ću ti s kim treba, a s kim ne treba da se družiš". Dobro se slažemo. Provodimo vreme pušeći, igrajući tavle, ili mi on čita svoje pesme – ubeđen je da je novi Prust. Antoan i Patrik su pravi džentlmeni – kada izađemo napolje, uvek se raspravljaju ko će mi dati svoj kaput. Dosta me zasmejavaju. Svi mi kao da smo preživeli neku nesreću, i često pomislimo da smo u letnjem kampu ili na odmoru s prijateljima. Ono što mi se dopada ovde je to što i najteže slučajeve tretiraju kao ljudska bića, a ne kao nakaze.

Autorkina soba tokom boravka u bolnici

Što više upoznajem Antoana, sve više primećujem njegove probleme. Nedavno je došao ovde da nađe tretman koji će najviše pogodovati njegovom stanju, i ispostavlja se da se nalazi usred manične faze. Jednom mi je posle večere rekao da ima „nešto veoma važno da mi kaže" i da bi trebalo da se mentalno pripremim za to. Onda mi je otkrio da je medijum, sposoban da komunicira s duhovima i drvećem. Kaže da je u stanju da se transformiše u životinju. Takođe je izgleda i božji apostol, koji se vratio na zemlju u obliku Avelja* - još jednog mladog pacijenta sa odeljenja.

Isprva sam pomislila da me zajebava. Onda sam shvatila da stvarno veruje u to što govori. Pokušavam da ga nateram da shvati da nije jedini ovde koji misli da je u direktnoj vezi sa bogom, i da bi trebalo tu teoriju da zadrži za sebe, ako želi da ga jednog dana puste. Naravno, on me nije poslušao.

Avelj, za koga Antoan veruje da je Hristova reinkarnacija je momak koji je drag koliko i čudan. Ubeđen da je personifikacija drugog dolaska, kune se da je u stanju da ubije čoveka bacanjem kockica. A beleg koji ima na dlanu je prema njemu dokaz da je u prošlom životu bio razapet na krst.

Jednog dana je baš jako udario glavom u zid. Kada sam ga pitala zašto, on mi je odgovorio: „iz besa". U svega par reči koje je u stanju da promumla zbog lekova, takođe mi poverava i da he HIV pozitivan. Terapija koju uzima za svoje stanje – i mentalno i fizičko – je toliko intenzivna da ga usporava i ima halucinacije od nje.

Ljudi ovde jedni drugima pričaju najintimnije priče – pretpostavljam da nemaju pametnija posla. Žena od nekih 50 godina mi kaže da je poslednje 22 godine ludo zaljubljena u svoju ženu. „Voleću je do samog kraja", kaže ona. Čim izađe, „otići će na put oko sveta, u oba smera". Pokazuje mi slike na kojoj obe imaju po samo 20 godina. Obe su veoma lepe.

Ručak u bolnici

Još jedna žena sličnih godina mi prilazi da razgovara sa mnom, ali pored nje mi je toliko neprijatno, da pokušavam da je izbegnem u hodniku. Ne znam kako da reagujem na njen bol. Priča se da je nimfomanka koja je poslata ovamo zato što je progonila nekoga. Rekla mi je da je „patološki zaljubljena" u čoveka koga jedva poznaje – jednom je otišla kod njega na posao da ga maltretira. Svakodnevno mu piše na desetine pisama i planira da se vidi s njim čim joj dozvole da ode. Kaže mi da ne može da joj bude bolje dok ne spava s tim čovekom, da mora da zna šta on radi, i gde je i s kim je u svakom trenutku.

Prema autoru i profesoru Žan Luju Senonu, manje od jedan posto zločina u Francuskoj počine ljudi koji imaju ozbiljnih problema sa mentalnim zdravljem. Ali izloženiji su nasilju zbog svog krhkog stanja.


Neki od zidova u bolnici su ispisani grafitima. Na ovome piše: „Bolnica sranja".

Dani prolaze, i polako mi smanjuju dozu lekova. Prva noć bez sedativa je teška. Bolno sam svesna svega oko sebe – vetar nežno trese roletne, čuju se cevi i ljudi koji u susednim sobama plaču ili se smeju.

Jednog popodneva mi dozvoljavaju da u pratnji negovatelja izađem na četiri sata. Prijatelji su me zamolili da im kupim neke stvari – cigarete, lak za nokte, pomorandže, sastojke za tortu za Avelja. Bliži mu se rođendan.

Narednog petka, proslavljamo Aveljov rođendan. Okupili smo sve pacijente sa našeg sprata koji ne spavaju, i jedemo tortu koju smo napravili Patrik i ja. Antoanova majka je napravila džem u koji možemo da umačemo biskvite, a Antoan je ceo dan pisao pesmu za slavljenika. Avelj se rasplakao.


Aveljova rođendanska žurka

Nekoliko dana kasnije, Sofian okuplja ljude koje najviše voli, da im kaže da konačno ide kući. Pripremio je mali govor. Moramo da se šalimo da bismo sakrili stvarna osećanja. Svi su u bolnici duže od mene, i jedva čekaju da izađu, iako je dobro što su tamo. U znak sećanja, Sofian mi poklanja narukvicu koju je sam napravio.

Primećujem da je došao neko nov. U pitanju je jedna mlada Šveđanka – novinarka koja živi u Parizu. Plavuša je, i kada razvuče usne u predivan osmeh, vidi joj se zlatan zub. Nije promakla muškom osoblju. Dvojica uče švedski da bi je zadivili. Maja* mi kaže da je pre dva dana skočila u Senu. Kaže da ima 29 godina, ali da „uveče ima 19", i da ćemo ići u obilazak pariskih klubova kada izađemo. Od jedne sestre saznajem da je ovde duže nego što želi da se zna. Zapravo je samo pobegla sa svog odeljenja; bolničari su morali da idu da je traže.

Koka kola, kafa i crteži u prostoriji za rekreaciju

Žena koja pati od nimfomanije je u međuvremenu puštena, ali se vratila. Nije mogla da odoli da ne ode da vidi čoveka kojim je opsednuta. Otišla je kod njega na posao, ali on nije bio tamo. Sada je zatražio zabranu prilaska. Ona zamišlja kako je on ismeva, i to je čini srećnom. „Kada već ne mogu da ga nateram da me voli, makar mogu da ga zasmejevam", kaže ona.

Večeram sa Agatom* i Antoanom. Agata je ovde pet meseci – stalno je puštaju i ponovo smeštaju. Sugerišemo da bi zauvek prestala da dolazi ovamo kada bi našla posao, jer bi joj tako život dobio svrhu. Uvek je volela da pravi ljudima frizure, rekla je, i želi da vežba tako što će da ošiša Antoana. Koliko god da bi joj to prijalo, male su šanse da će naći posao kada izađe. 61 procenat odraslih radno sposobnih ljudi sa problemima sa mentalnim zdravljem ne pripadaju radnoj snazi, u poređenju sa samo 20 procenata radno sposobnih odraslih u ukupnom stanovništvu.

Još grafita

Onda upoznajem Fatimu*. Fatima je mlada žena od nekih 20 godina, koja mi prilazi u zajedničkoj sobi; kaže da pati od postoporođajne depresije. Stalno priča o tome kako želi da umre, a onda govori da ne može da diše. Iznenada me grabi za ruke, stavlja ih oko svog vrata i naređuje mi: „Ubij me, ubij me golim rukama". Mene obuzima panika. Govorim joj da se ne pomera. Odlazim do bolničara kojima je ova situacija zabavna. „Pomoći ćemo joj, ali nećemo moći da je ubijemo", kažu oni. U svojoj sobi mogu da čujem Fatimu kako plače i udara glavom u zid.

Odlazim u zajedničku sobu da se smirim. U poslednje vreme sam posebno napeta. Bolničari su to primetili, pa su mi dali loksapak i oduzeli kompjuter. Tako je najbolje.

Otpusna lista autorke, odobrena i potpisana

U ponedeljak me testiraju na litijum. Govore mi da moram da ostanem još neko vreme, da bi otkrili da li nivo litijuma u krvi utiče na moje ponašanje, bez bespotrebnog rizika po moje zdravlje. U tom trenutku sam već toliko omamljena, da nisam ni osetila kada su mi zaboli iglu.

Dani prolaze, i svi su manje više isti, i odjednom je došao dan za odlazak iz bolnice. Čiste moju sobu i u nju smeštaju jednog čoveka. On vređa sestre i odbija da obuče pidžamu. „Ne želim vašu jebenu pidžamu", viče. „Biće mi hladno kada budem izlazio da pušim heroin"!

Nema govora ni suza prilikom mog odlaska. Grlim Patrika i Antoana, koji mi daje pesmu koju mi je posvetio.

Polaroid na kome Maja pokušava da smota cigaretu

Dok čekam taksi na trotoaru, prilazi mi Maja. Pokušava da ode iz bolnice. „Hoćeš da dunemo malo trave", pita me. „Želim da duvam s tobom, zato što si najlepša devojka ovde". Čim je završila rečenicu, dva bolničara su je zgrabila za ruke. Nastavila je da priča dok su je vukli nazad u bolnički krug: „Ako ih ne gledaš, ne mogu da te vide! Ne gledaj ih, Luiz! Ne gledaj ih!"

Želela bih da zahvalim doktorima i medicinskom osoblju koje brižno radi u teškim uslovima, kao i ostalom osoblju bolnice. Posebno se zahvaljujem gospođi koja mi je svakog jutra donosila doručak, i jednoj mladoj medicinskoj sestri koja za sve pacijente uvek ima osmeh i nežnu reč.

*Sva imena su izmenjena

Ako ste zabrinuti za svoje mentalno zdravlje, ili zdravlje nekoga koga poznajete, potražite pomoć na besplatnom broju za psihološku pomoć.

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
больница
Zdravlje
Mentalno zdravlje
Psihijatrija
Mentalni poremećaj