Idris Elba je nekad pakovao kikiriki za platu, baš kao i vi

Varljiva je sreća kad glumac ostvari kultnu ulogu. Ta uloga može da ga proganja kao zloduh, osudi na propast sve njegove budući projekte i spreči potonju slavu. Stringer Bel, lik iz serije Žica za HBO, bila je kultna uloga Idrisa Elbe, koji je u to vreme živeo u kombiju u Njujorku i radio kao izbacivač i di-džej. Ali Elba se u međuvremenu odavno oslobodio senke tog lika: posle Žice usledio je portret naslovnog detektiva u seriji Luter za BBC, a od tada je glumio i Nelsona Mandelu u Mandela: Dug put do slobode i tumačio nagrađivanu rolu komandanta u Zverima bez zemlje. Internet je bio zaslužan za proglašenje Elbe kao glavnog favorita fanova za sledećeg Džejmsa Bonda — kao i zgražavanje koje je usledilo kad je pisac novih romana o agentu 007 Entoni Horovic izjavio da Elba ima "suviše ulični šmek" za tu ulogu.

Pitam ga kako mu za rukom polazi tako šarolika karijera, a on mi skrušeno odgovara: "Ne postoji prava formula za tako nešto. Ako je to ono što sam uspeo da postignem, onda to ja tako radim." Uz njegov dokumentarac za Diskaveri Borac, koji sledi Elbine napore da za 12 meseci postane profesionalni kikbokser, trenutno promoviše 100 ulica (britanski film koji je nedavno imao premijeru u Americi), u kom igra bivšu zvezdu ragbija Maksa Mura, koji mora da se pomiri sa jenjavanjem svog statusa slavne ličnosti. Između ostalog, zabavno je gledati jednog od najzgodnijih i najharizmatičnijih muškaraca na svetu dok pokušava da nas ubedi da, zbog prohujale slave svog lika, ima problem da smuva žene po barovima.

VICE: Neki od likova koje ste igrali rastrzani su između dva sveta i suprotstavljenih želja. Da li vas privlači taj tip likova?

Idris Elba: Svi likovi dobiju nekakvu dilemu. Tako se oni pišu. Ja sam igrao likove koji imaju ekstremne dileme. Svi likovi su rastrzani između neke dve odluke — takav je život — ali oni koje sam ja igrao bili su prilično ekstremni. Tako vam je to u životu, a ljudi su obično u konfliktu sa samim sobom. Ja samo obratim malo više pažnje na to o kakvom se konfliktu radi. I ja sam ljudsko biće, znate? I sam sam proživeo razne konflikte. Uvek me privlače uloge koje su emotivno zahtevne. Ne privlače me mnogo uloge u kojima samo trčim okolo sa pištoljem. Moram da imam nešto sa čim ću da radim kao glumac — inače bih bio samo običan kaskader.

U slučaju Maksa Mura, kako biste opisali svetove između kojih je on rastrzan?

On je neko ko mora da se suoči sa sopstvenom važnošću — kao neko ko je bio neprestano pod svetlima reflektora, doživeo je svoj vrhunac i sada više nije popularan. Nalazi se u slobodnom padu, što za ljude naviknute na svetlo reflektora ume da bude teško, to je tada pad u nemilost. Sa tim on mora da se izbori.

Uvek me je intrigirao način na koji Luter hoda. Taj hod je jako karakterističan za dotični lik i otkriva mnogo o njegovom unutrašnjem životu. Da li provodite vreme razmišljajući o takvim detaljima?

Ne bih rekao, ali fizikalnost je važan deo nekog lika. Ljudi obrate pažnju na to kako neki lik hoda ili njegovo idiosinkratično ponašanje. Trudim se da ne preterujem u tome. Luterov hod je moj hod, da budem iskren. Ali kad on nosi svoj kostim, počinje da se dešava neka druga sila fizikalnosti. Ne trudim se mnogo da stvaram fizičke osobine likova, ali to je važno za većinu glumaca.

Posredstvom: Getty Images

Bavite se raznim vrstama izraza — muzikom, filmom, modom, režijom, sada kikboksom. Delujete urođeno talentovani za višestruke svetove i možda se najprijatnije osećate kad stavljate pred sebe mnoge izazove. Je li to istina?

Jeste, očigledno se trudim da postavljam razne izazove pred sebe i želim da živim ispunjenim životom. Ne želim da budem jedan od onih ljudi koji na kraju kažu: "Trebalo je ovo, mogao sam ono." Samo pomislim: Zašto da ne? Glumci i ljudi koji se nalaze u žiži javnosti imaju priliku da rade mnoge stvari — dobre, loše, za sebe i za druge — i ja koristim prednost ideje da, zbog tog što radim, imam dozvolu da istražujem razne stvari. Mogu da pomognem i otvaram vrata drugima i volim to da radim. Volim da istražujem to što radim s muzikom zato što je to još jedna umetnička forma. Režija je na kraju prirodna progresija za glumce, zato što posle nekog vremena počinju da mrze da im se govori šta da rade.

Posredstvom Getty Images

Jeste li radili neke stvarno grozne poslove?

Nekad sam u dućanu merio kikiriki i suvo grožđe i pakovao ih u kesice. To je bio loš posao.

Kad ste prvi put došli u Sjedinjene Države, plaćali ste račune radeći kao di-džej i živeli u svom kombiju. Kako su ti rani poslovi uticali na to kako vidite svoju karijeru danas i kako ste uspeli da ostanete usredsređeni na svoju umetnost i snove u tim naslavnijim trenucima?

Odrastao sam bez novca. Moji roditelji nisu bili nešto posebno uspešni — bili su samo radni ljudi i ja sam poželeo da se oprobam u nečemu drugačijem. Usredsredio sam se na svoj neuspeh da postanem glumac onako kako ja to želim sve dok nisam imao drugog izbora. Živeti večno u kombiju svakako nije bila opcija.

Ljudska bića su izuzetno otporna. Čak i ako ne možete da uradite nešto, možete da isprogramirate sebe da to uradite. Nije važno o čemu se radi, vi to na kraju stvarno možete. To je najneverovatnija stvar za koju je sposoban naš mozak. I na tome sam radio i to usavršavao od malena. Bez obzira na to koliko je sve bilo loše i koliko su izgledi bili slabi, uvek možete da se iskobeljate iz te situacije. I sa tim pristupom, kad ne zablistate na audiciji, prosto ne odustajete od glume, samo nastavljate da odlazite na audicije, radite to ponovo i radite to bolje. Taj stav sam zauzeo veoma rano u životu.

Sve fotografije ljubaznošću Getty Images

Još na VICE.com

Šta nam Idriz Elba i CM Pank otkrivaju o profesionalnim borcima

Pred premijeru Ratova zvezda, Adam Drajver želi da nestane

Da li se Elvis stvarno pojavio u filmu "Sam kod kuće"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu