Od „pametne droge“ modafinila zavoleo sam posao i zamrzeo ljude

Sintetizovan po prvi put u Francuskoj sedamdesetih godina, modafinil je odobrila američka FDA kao lek za narkolepsiju i druge poremećaje spavanja 1998. godine. Lekovi kao što su aderal i ritalin (za poremećaj pažnje) i ampakin (za Alchajmerovu bolest) takođe se koriste da bi unapredili sposobnost mozga za učenje i rad. Poznati su kao nootropici, odnosno „pametne droge".

Odlučio sam da probam modafinil da bih video kako će uticati na moje radne navike. Dobro sam se raspitao o propratnim efektima, uverio da me neće ubiti na mestu, i zatim progutao svetlonarandžastu kapsulu.

Stigao sam na posao u devet i pomislio kako je čudno što niko oko mene nema pojma da sam na drogi koju koriste piloti, doktori, i milioneri iz Silicijumske doline. Svi oni uzimaju ovaj lek iz istog razloga: da razmrdaju učmali mozak i poboljšaju koncentraciju. Posle par sati za radnim stolom, postao sam nestrpljiv. Hoće li išta da se desi? Oko pola dvanaest, shvatio sam da još nijednom nisam izašao na puš-pauzu. Imao sam dosta cigareta kod sebe, znao sam da su neke kolege već izašle da zapale po koju, ali meni se zbog pilule nije dalo da prekidam posao.

Krenulo je da me radi oko podneva. Bio sam gladan posla, ponudio sam se da odradim dodatni zadatak koji je mom uredniku uleteo. Sledećih sat vremena potpuno sam se uneo, do te mere da me ni hrana nije previše zanimala kad je koleginica oko ručka pitala jesam li za picu. Za mene je to prilično neobično. Ipak, naručio sam i ja jednu.

Niko u stvari ne zna kako ova droga funkcioniše. Zvuči apsurdno, posebno zato što se ovde u Kolumbiji ona kupuje bez recepta, ali isto važi za razne supstance koje se masovno koriste kao što su anestetici. Generalno, uzimamo zdravo za gotovo da su današnji anestetici mahom efikasni i bezbedni (bar za razliku od hloroforma), ali nauka još uvek pokušava da ustanovi kako oni tačno rade, i to bez mnogo uspeha.

Pogledajte film Lazarevac u paklu droge

Neki kažu da modafinil stimuliše mozak da proizvodi hormon histamin. Verovatno ste čuli za antihistamin, prisutan u svim onim antialergijskim lekovima od kojih se čoveku prispava. Znači ima smisla, što više histamina lučiš to više ideš u suprotnom pravcu, manje ti se spava.

Sa druge strane, izvesne studije navode da modafinil deluje na mozak slično kao kokain i amfetamini. Kažu da podiže nivo dopamina, hormona sreće koji inače lučimo kad jedemo, jebemo, ili sretnemo prijatelja. Ako je ovo tačno, modafinil bi mogao dase pokaže kao izuzetno adiktivan. Pošto nije bilo vremena da se sprovedu opsežna istraživanja, ovo niko još nije uspeo da dokaže.

U ofisu, picu su mojoj koleginici Kamili isporučili tek posle 45 minuta, ali meni to nije smetalo. U njenom mozgu, pomisao na hranu verovatno je izazivala lučenje dopamina, ali kod mene se za to već pobrinula šarena pilula. Par dana kasnije, pitao sam Kamilu da li sam se normalno ponašao tokom te pauze za ručak.

„Bio si kul," rekla je ona.

Posle pice, nije bilo onog „hajdemo u šetnju, dobro je za varenje", ni onog „šta ćemo još da se zasladimo", čak ni obaveznog „sad jedna pljuga za posle ručka". Samo sam seo i nastavio da radim. Dok se urednik vratio, sve je bilo gotovo. „Zar već?" pitao je razrogačenih očiju. Klimnuo sam glavom opušteno, kao da je najnormalnija stvar da posao završavam pre roka.

Osim efekata modafinila, i eventualnih nuspojava, nameće se zanimljiva etička dilema u vezi sa lekovima koji poboljšavaju kognitivni učinak. Da li moje korišćenje pilule možda nije bilo fer prema ostalim kolegama? Rob Gudman u tekstu za Institut Kenedi kaže da je prihvatljivo koristiti ovakve stimulanse osim u situaciji kad se time ugrožava nečiji posao. Prošle godine, zaposleni u australijskom ministarstvu ekonomije priznali su (anonimno) da su bili na lekovima da bi na vreme završili nacrt budžeta.

Rasprava o ovoj vrsti leka puna je etičkih sivih zona. Istina je da bih, kao urednik onlajn izdanja, verovatno mogao da obradim veći broj tekstova nedeljno koristeći modafinil. Ovo ne bi direktno uticalo na ostale zaposlene, ali bi ih ipak izložilo pritisku da i sami budu produktivniji – posebno ako nikom ne bih rekao šta uzimam. Sa druge strane, moglo bi se reći da imam pravo da se lečim na koji god način hoću, to je moja privatna stvar. Uostalom, za razliku od mene veliki broj kolega se naliva energetskim pićima po ceo dan.

Profesori Mirko Garašić i Andrea Lavaca kažu da je etički ispravno priznati kolegama i upravi ako uzimam ovu vrstu lekova. Bilo bi prihvatljivo i da ih ne uzimam, osim što je po svemu sudeći to danas prilično nerealno. Vins Ćakić sa Univerziteta u Sidneju kaže da treba imati u vidu koliko se teško implementira doping kontrola u svetu sporta. On apeluje na akademike da temeljnije istraže nuspojave koje prate korišćenje nootropskih lekova i obaveste ljude o njima, umesto da im samo objave rat.

Moj neobično produktivan radni dan počeo je da se bliži kraju pošto sam popio kafu. Skoro istog trenutka, osetio sam kako me steže u grudima; srce je počelo da mi lupa. Psihički efekti bili su još gori – počeo sam da besnim kad god bi me neko od kolega pitao za sinonim, poslao mi video ili link. Usputno ćaskanje u kom obično uživam iz nekog razloga me je vređalo – čak ne mene lično nego sam posao. Počeo sam da se pitam zašto i oni lepo ne zgutaju nešto pa da radimo na miru.

Nekako sam zaključio da mi redakcija u kojoj je nas šestoro radilo ne odgovara, pa sam se zaputio ka univerzitetskoj biblioteci u Bogoti. Usput mi je pukla guma na biciklu, pa sam morao da svratim kod najbližeg mehaničara. Popravka nikad nije duže trajala, popizdeo sam. Kad je majstor najzad završio, ja sam odjurio do univerziteta kao da je pitanje života i smrti. Pre nego što sam stigao – i par sati kasnije nego obično – zapalio sam prvu cigaretu. Moje srce, naizgled jedini organ na svetu koji je pratio ritam mog mozga, ponovo je počelo da preskače. Seo sam pred ekran kompjutera u tihoj mračnoj sobi, i nekoliko puta zaredom netačno ukucao svoju lozinku. Ruke su mi se tresle, znoj me je oblio, ali najzad sam nekako uspeo da se ulogujem – istog trenutka, ispunio me je snažan osećaj satisfakcije, kao kad završim neki važan posao.

Dr Skot Vrecko kaže da je moguće da nootropici uopšte ne unapređuju sposobnost čoveka da primi, zapamti, ili obradi informacije. Umesto toga, oni popravljaju raspoloženje dok se čovek tim zadacima bavi. Vrecko je par nedelja proveo po američkim univerzitetima gde su mu studenti na aderalu posvedočili da se, čim progutaju pilulu, osete sposobnim da odrade svoje radne zadatke – čak i pre nego što ih započnu. Druga istraživanja ističu da modafinil izaziva osećaj preteranog samopouzdanja.

Dobio sam zadatak da prekucam statističke podatke o pljačkama u Bogoti, sortirane po vremenu i mestu, iz PDF fajla u Eksel tabelu. Ta vrsta dosadnog mehaničkog posla obično me motiviše da skoknem na Fejsbuk i vidim šta ima novo, ali ovog puta nije bilo tako. Beskrajno kuckanje hladnih, tupih brojeva bilo je vrhunac mog radnog dana; što sam ih više unosio u tabelu, to sam se bolje osećao. Ubrzo sam prestao da se znojim, a i drhtavica je popustila. Istini za volju, jesam otišao par puta na Fejsbuk, ali uvek bi me nešto vuklo da se vratim poslu.

Pilula deluje, nema sumnje, ali po koju cenu? Doktori Kimberli Urban i Ven-Đun Gao strahuju da bi na duge staze posledice mogle da budu ozbiljne kod zdravih korisnika ispod tridesete. Kažu da modafinil obične sjebe takozvani plasticitet mozga – sposobnost moždane mase da se sa vremenom adaptira na različite situacije i različite kontekste.

Doktore brinu efekti dopamina na mozak u razvoju. Modafinil i ostale pametne droge utiču na receptore zadužene za kratkotrajnu memoriju, koji ujedno regulišu fleksibilnost mozga u reakciji na raznovrsni spoljni stimulus – kao što je društvena interakcija. Sumnja se da bi posle dugotrajnog korišćenja mladi ljudi na modafinilu i sličnim lekovima razvili sposobnost da se bolje i duže koncentrišu, ali bi im opala sposobnost kratkotrajnog pamćenja. To bi vodilo do lošeg snalaženja u interakciji sa drugim ljudima, kao i u situacijama koje zahtevaju kognitivnu fleksibilnost – bilo da rade kao novinar ili prosto voze kola. Ipak, Urban i Gao za sada imaju samo spekulacije i nedokazane hipoteze; kao i svi drugi radovi na temu modafinila, nedostaju im dugotrajna istraživanja.

Dan posle eksperimenta, odlučio sam da uzme, i drugu pilulu. Efekti su bili praktično identični – zadovoljstvo i mir u praznoj biblioteci, znoj i nervoza na ulici. Toliko mi je bilo mrsko da čekam u redu da sam odlučio da ne kupim flašu vode. Bicikl mi se opet pokvario, ali pošto nisam mogao da čekam na popravku, ostavio sam ga i produžio pešice. Obično volim da šetam, ali pod uticajem droge hod mi je delovao kao teško gubljenje vremena. Povratak kući posle dugog dana, džoint u mraku, i komedija na TV-u nisu mi doneli ni upola onoliko zadovoljstva koliko obično iskusim.

Modafinil je možda najdosadnija droga na svetu (bar od onih koje sam probao), ali u današnjoj pacovskoj trci, praktično je jedna droga koju vredi koristiti. Čudno, zar ne? Ista generacija koja se sa radošću odala ljubavnim drogama kao što je MDMA sad prelazi na pametne droge kao što je modafinil, na kojoj čovek ne voli ništa osim posla.