Zašto je super što u Srbiji imamo ovu navijačku pesmu

Podržite žene na parketu i na tribini.

|
Nov 8 2018, 12:33pm

Ilustracija: Boris Bulatović

Devojčice, devojke, žene, bake - navijaju. One nisu mitska bića sa telom sisate Brazilke i glavom top modela koje povremeno siđu na zemlju iz raja i odu na utakmicu gde ih uvek snimi javni servis u krupnom kadru kako bi pokušao da dokaže njihovo postojanje. One stvarno postoje, vole i navijaju za svoj klub, idu na utakmice, urlaju na televizore, nerviraju se, znoje i plaču od sreće kada se Partizan plasira u fajnl for Evrolige, ili kad Sale Nacionale pogodi trojku u Istanbulu.

Uvek me je nerviralo što sam svoje navijanje i ljubav prema klubu morala da dokazujem samo zato što mi ništa ne visi između nogu. Često bih se pri pominjanju teme navijanja odmah našla na instant kvizu gde bi mi se postavilo more pitanja na koje sam morala da odgovorim da bih potvrdila svoje navijanje. Kada bih pratila neku tekmu ili nervozno proveravala rezultate, gotovo instant bih dobila komentar od nekog iz okruženja da je to zato što se ložim na nekog igrača ili da to radim da bih ispala kul dečacima. (Pitam se na koga li se toliko loži Milka Džikić kad je na svakoj tekmi u prvom redu hm). Zbog gomiletine glupavih komentara i dosetki koje sam svakodnevno trpela na račun svog navijanja, vrlo često se dešavalo da ga spakujem u moja četiri zida, ili odem sama na utakmicu i izurlam se i ispsujem kako to samo ja umem.

Prošle godine, ortak mi je poslao fotku grafita koji su uradili Zvezdaši na kom piše "Partizan je za devojčice" u nameri da mi se izruga, ili isprovocira, mene, devojčicu i uvredi me time što će mi reći da sam devojčica?!? U istoj sekundi sam skapirala koliko je jedna mizogina nebuloza na zidu zapravo u svojoj suštini jedan jak i važan slogan. Pomislila sam na sve devojke sa tribine koje znam, koje glasno, žučno, odano i potpuno posvećeno i bezuslovno vole grobarštinu i svaki njen gol, koš, promašaj i pad. Sve one koje na početku svake tekme iz petnih žila dok im se lica ne zamodre pevaju "Da volim crno bele" i promukle se vraćaju kućama. Njih je mnogo, možda ne toliko na tribini, ali sve one istim žarom, ljubavlju i strašću navijaju i bodre kao bilo koji navijač. Usudila bih se da kažem da je žensko navijanje često iskrenije i čistije, ono dolazi iz puke ljubavi i podrške jer u najvećem broju slučajeva nije toliko prepoznato i podržano.

Posle nekog vremena, GTR objavljuje novu kompilaciju pesama na kojoj se, i to na prvom mestu, našla jedna otpevana ženskim vokalom, velike grobarke Katarine Vlašić iz ženskog pank sastava Replicunts, na temu pesme Hanging on the telephone benda Blondi. Međutim, ne radi se samo o ženskom glasu koji čujemo i koji smo imali prilike da čujemo u navijačkim pesmama (setimo se Zorane) već i o tekstu, ženi iz pesme koja ide na utakmice Partizana, iako je njen dečko smarač i ne zanima ga sport.

Pre više od pedeset godina slušali smo kultnu Nadu Knežević koja peva o nedelji i mužu koji non stop odlazi na utakmice, a danas imamo prvu pesmu o navijanju napisanu iz ženskog ugla u kojoj ona odlazi na stadion i govori dečku da joj spremi ručak. Dosta je bilo pesmama sa moljakanjem žena i prenemaganjem i kukanjem što im muškarci idu na utakmice. Ova pesma je značajna jer umesto utabavanja predrasuda koja se dešavaju na svakosekundnom nivou, u svakoj sferi, ova prava ženska himna radi nešto drugačije, govori o stvarima koje su prisutne i dešavaju se. Ovo je nekom možda mala i nebitna stvar, ali nama, ženama sa tribine mnogo znači i navijački žar je potvrđen i ispevan u vidu jedne keči navijačke pesme koja će se uskoro zaoriti tribinom. I nadamo se da će toga biti još, jer navijanje je i za devojčice. Podržite žene na parketu i na tribini.

Više na VICE
Vice Channels