Odrastanje

Muškarci iz Srbije o borbi sa pritiskom da budu "muško"

Pričala sam sa nekoliko momaka o njihovoj borbi sa toksičnim maskulinitetom i o tome koliko je ona uticala na njih.

pisao Iva Parađanin
23 April 2018, 8:40am

Sve fotografije iz ličnih arhiva sagovornika

"Nemoj da si pička". "Nemoj da si devojčica"."Mlakonja". I naravno "Budi muško", sigurna sam da je ove rečenice tokom odrastanja bar jednom čuo svako od vas dečaka, od mame, tate, teče, prijatelja, učiteljice ili komšinice. Očekivanja koje društvo često iziskuje od muškaraca i koje oni trpe od najbližeg okruženja čist su produkt patrijarhata i dokaz da patrijarhat nije loš samo za žene, već i za muškarce. Tokom sazrevanja baš to što ste muško vas predodredi da je glupo voleti roze boju, ići na ples, ili ne daj bože biti fin i nežan prema ljudima koje voliš. Muškarci odrastaju uz očekivanja bližih i sredine da moraju biti jaki, spretni, dominantni, da ne plaču, ne plešu i ne igraju se sa barbikama. Istraživanja već dugo pokazuju da je nametanje rodnih uloga i budženje toksičnog maskuliniteta pogubno po mentalno zdravlje muškarca, ali uprkos tome taj pritisak je i dalje prisutan, ponekad, čini se, više nego ikad.

Veliki broj muškaraca ostane zauvek zarobljen u tom istom, tesnom, zagušljivom, zasterelom modelu muškosti zauvek. Gde se muževnost meri fizičkom snagom, gde ne smeš da budeš ranjiv, gde je svrha biti jači od drugog. U ovakvom svetu, dešava se da zbog potenciranja osobina kao što su snaga, kompetivnost i agresija, jedini način da neko izrazi emocije bude bes.

Pričala sam sa nekoliko momaka o njihovoj ličnoj borbi sa pritiskom da budu "pravo muško".

Aleksandar, 25

LGBTTIQA aktivista

Kakvo je bilo tvoje odrastanje? Jel se sećaš nekih situacija zbog kojih si se osećao da si "manje dečak"?

Do početka škole nisam osetio nikakve pritiske kako treba da se ponašam i kako se od mene očekuje da se ponašam. Nisam osećao pritisak da budem stereotipni muškarac. Igrao sam se sa svim igračkama koje su mi bile zanimljive, čak mi je i deka kupovao barbike. Imao sam i lutke ali i pištolje i nikome to u mojoj porodici nije predstavljalo problem. Jednom prilikom za Božić, sestra je dobila barbiku, a ja kamion, pa smo se zamenili. Tati je malo smetalo što sam se za svaki maskenbal maskirao u neku ženu, ali nije pridavao tome nekog velikog značaja. Kada je počela škola, shvatio sam da to možda nekom može da bude čudno.

U školi sam uvek važio za pičkicu jer sam imao sređeniju frizuru, nosio šarene boje i voleo Britni Spirs.

Ja sam mnogo voleo da plešem, učestvovao sam sa devojčicama u predstavama, voleo sam da slušam Britni Spirs. Jednom prilikom sam u učinoici imao slušalice i igrao i pevao uz neku pesmu. Dečak iz odeljenja me je tužio kod učiteljice i rekao “da igram kao neka žena”.

Da li osećao pritisak zbog toga?

Pa ne baš preterano. Nije me zanimao sport, ali nije me niko ni terao da se bavim njime. Sećam da se da sam probao da treniram košarku, zadirkivali su me što ne znam da bacam na koš, uz komentar "čak i devojčice znaju da bacaju bolje od tebe", pa sam posle nekoliko dana treniranja odustao. Ja sam tek u srednjoj krehuo da kapiram da sam ljudima čudan zbog svojih interesovanja. Pa je tu bilo komentara od profesorke "zašto nosim ženski džemper" ili "zašto imam ovakvu frizuru, zašto stavljaš lak u kosu, pa nisi žena, zašto imaš srebrne patike, zašto nosiš torbe". Tada je krenulo malo žustrije, pa su i mom tati pojedini ljudi počeli da govore kako nosim "žensku torbu i ženske majice". Još jedan od omiljenih komentara bio mi je "Šta se oblačiš tako, nije ti ovo Amerika". Osećao sam pritisak ali sam se trudio da ga ignorišem, nisam ga imao u kući, ni od svojih najboljih prijatelja, ali van njih da.

Ja nikad nisam imao tendenciju da budem pravi dečak. Nisam voleo da se bijem, ali sam morao da se branim. Možda sam taj pritisak najviše osetio kad sam ušao u svet gej dejtinga, gde se stalno potencira to "no fem" i gde izfeminiziranost nešto mnogo negativno. Tada sam počeo da obraćam pažnju na to kako držim ruke i da li prekrstim noge kada sedim.

Kako je sa emocijama?

Uvek sam se ponašao kako sam se osećao kad sam u krugu prijatelja i porodice. Ali recimo kad je tu neko veće društvo, dešavalo se da me ismevaju jer sam previše senzitivan. Sada dok pričam ovo iskreno nemam pojma kako sam se nosio sa svim ovim. Znao sam da nemam tu očekivanu dozu maskuliniteta, ali nekako mi je uvek bilo bitnije da budem ono što jesam i trudio se da prevaziđem taj pritisak, izgleda sam uspeo.

Milan, 31

Stručnjak za digitalni marketing, Beograd

Kakvo ti je bilo detinjstvo? Koliko si tokom odrastanja osećao pritisak da moraš da budeš "pravi muškarac"?

Moje detinjstvo je bilo relativno kul. Nije bilo baš direktnog nametanja muškosti, ali moj ćale je klasičan ortodoksni mačo tip pa se ta energija uvek osećala sa komentarima o devojčicama, devojkama, ribama, ribicama, pičkama itd. A ja jebote klinac, jednocifren broj godina, nisam još siguran ni koje boje volim a koje ne volim, a ne da li mi se sviđaju devojčice ili dečaci ili komšijski pas.

Koliko često si se osetio kao da nisi "nisi pravi dečak" ili kao da radiš nešto što ne bi trebalo da rade dečaci?

Uvek sam imao neke, za moje roditelje koji su sa sela došli u grad, neortodoksne želje. Uz muziku koju sam slušao i ljude kojima sam se divio u to vreme sam poželeo da izbušim uši, obrvu i ofarbam se u plavo, na šta je moj otac imao komentare da je "to samo za pedere", "da je on odgajio normalno dete" i tome slično. Kada sam u prvom razredu srednje škole došao kući sa kosom ofarbanom u plavo, moj otac je tužno pogledao u mene i rekao "da je on mislio da je odgajio muškarca". To me je prilično povredilo tada, ali sam ubrzo shvatio da su stavovi mog oca po pitanju svega uglavnom glupost, pa me posle određenog vremena to nije pogađalo.

Šta misliš koliko se muškarci generalno susreću sa ovakvim pritiskom? Kako je bilo u tvojoj školi i u tvom društvu?

Mislim da muškarci kod nas u najvećem broju slučajeva imaju stravičan pritisak da budu "pravi muškarci". Pa jebote prvo pitanje detetu od tri godine kad krene u vrtić je "da li ima simpatiju/devojku" i "da li mu se neko sviđa", a od puberteta nadalje (10-11 godina) ako ne pričaš o dupetu i sisama ceo dan, odmah nisi normalan. U mojoj osnovnoj školi je bilo "muževno" da dečaci budu gilipteri, klošari. Da se tuku, puše cigarete, beže sa časova i naravno najvažnije da "vaćare" devojčice. Sva sreća i hvala Univerzumu na tome što imam devet godina stariju sestru koja mi je na vreme objasnila da je to nešto najjadnije što muško može da radi.

Da li si nekad uradio nešto samo da bi ispao "mačo" u društvu?

Jednom sam ovlaš uhvatio Jasminu Arsić za dupe u sedmom ili osmom osnovne, da bih ispao baja. Izvini, Jasmina.

Da li nekad nešto nisi uradio jer si se bojao da nije za dečake?

Odlepio sam na Merlina Mensona i poželeo, naravno, da se našminkam kao on, oblačim kao on i lakiram nokte kao on. Nažalost ili na sreću, taj pritisak koji sam osećao da ću biti okarakterisan kao "peder" od strane okoline je prevagnuo, tako da taj stajling nikada nije otišao dalje od mog kupatila i dnevne sobe moje ortakinje Ana Marije.

Goran, 34

Direktor programa Propulsion fonda

Reci nam nešto o svom detinjstvu?

Odrastao sam na selu, u maloj dosta patrijarhalnoj sredini, sa ocem koji je bio strog i jako suzdržan u pokazivanju emocija (ne sećam se da nam je ikada rekao da nas voli). Imam starijeg brata blizanca, koji je uvek bio dečak za primer, kakav se i očekuje da bude, pa sam imao stalni podsetnik kako ja to nisam i video sam kako sredina drugačije doživljava i reaguje na njega, a drugačije na mene. Ukratko, on je bio omiljeni u porodici, u školi i u društvu, a ja sam bio fin i čudan.

Leta smo provedili kod rodbine u Bosni. Sećam se kako nam je jednom baka dala novac da kupimo sebi igračke. Roditelji su nas odveli u veliku robnu kuću i pustili nas da sami izaberemo. Meni se svideo veliki plišani meda, dok je moj brat želeo električni voz na baterije. Voz je koštao taman toliko da se potroši sav novac koji smo obojica imali i moji roditelji su ga kupili, jer voz je za dečake, a plišani meda nije. Generalno sam više voleo da se igram lutkama, da čitam knjige, da mirišem cveće - i sve te nedečačke stvari. Nije me posebno interesovalo šta to znači i nisam se trudio da se drugačije ponašam, mada sam video da se to od mene očekuje ili barem da se želi.

Kako su reagovala druga deca i tvoji drugari na to?

Deca su me često kada žele da me uvrede zvala "ženo", "ženturačo" i slično i kada sam odrastao shvatio sam da je to nešto što su morali čuti od svojih roditelja, od starijih, i tek sa ove distance vidim koliko je sjebano to bilo sa njihove strane - dete nesvesno sebe, sveta, očekivanja i rodnih uloga opteretiti tako teškim stvarima.

Kako je to uticalo na tvoje odrastanje, da li si osećao pritisak da budeš neko drugi?

Nije me posebno pogađalo (moja terapeutkinja se s ovim ne bi složila) to što se ne uklapam baš u sliku savršenog dečaka. Nisam se svesno trudio da udovoljim roditeljima ili sredini.

Više je to na mene uticalo na način da sam se osamljivao i povlačio; provodio sam vreme uz knjige ili televizijski program, nisam se previše družio i izlazio sa drugom decom. Što sam stariji bio - bivalo mi je sve teže da se povežem sa muškom ekipom. Nismo imali iste teme za razgovor, ista interesovanja; meni je to često bahato, glasno i agresivno ponašanje bilo potpuno strano.

Završilo se tako što sam jedva dočekao kraj srednje škole i odlazak u Beograd na studije, kada sam i shvatio da život može da bude drugačiji.

Šta se u tvojoj školi na primer smatralo “muževnim” među dečacicma?

Mislim da je veliki pritisak na muškarce da se ponašaju bezosećajno robotizovano, kao da je biti čovek sramota ili slabost. Dečaci se s tim bore uglavnom na jedini način koji znaju: stvore svoje male grupe, klanove, tabore i onda otimaju stripove, vuku devojčice za kosu i razbijaju kamenjem prozore. Tako se radi i tako se potvrđuje da si normalan i kako treba. Kao dečak moraš biti pametan i pomalo bezobrazan, vešt i naklonjen sportovima i izraženo zainteresovan za devojčice. Kada sam pošao u srednju školu imao sam profesora fizičkog koji me nije naročito voleo, jer nisam bio tako talentovan za timske sportove kao moji drugari iz razreda. Bio sam super đak i imao sam petice iz svih predmeta, osim iz fizičkog, iako sam bio vredan i uporan, nisam izbegavao časove i nisam pravio probleme. Često me je na časovima vređao i omalovažavao. Jednom je, zaključujući ocene na polugodištu, svima sem meni dao petice.

Da li je ovakav pritisak uticao na kreiranje tvoje ličnosti i kako?


Prvi put sam shvatio da je moje odrastanje u sredini gde se to nije smatralo muževnim i poželjnim značajno uticalo na moju nesposobnost da komuniciram i razmenjujem emocije sa drugima bilo je kada sam sreo svog prvog partnera. U odnosu sa njim ja sam tek video kako to može da izgleda, pa i između dva muškarca, i koliko je to lepše, bliže našoj ljudskoj prirodi i potrebi za kontaktom.

Imam utisak da ću do kraja života raditi na popravljanju štete koju mi je uskraćivanje emocija i model u kome kao muškarac ne smem biti ranjiv i slab nanelo. Danas u odnosima koje gradim sa svojim partnerima uviđam vlastitu nemogućnost za građenjem odnosa bliskosti, poverenja i ljubavi onako kako bih želeo i kako verujem da je moguće i potrebno.


Aleksandar, 28

Bivšti student, zamalo ekonomista

Kakvo ti je bilo detinjstvo, koliko si se susretao sa pritiskom da budeš "pravi dečak"?

Imao sam prilično drugačije detinjstvo od većine mojih vršnjaka. Za vreme hiperinflacije živeo sam kod babe i dede koji su imali dovoljno sredstava da se staraju o detetu od par godina. Ne sećam se da su mi ispirali mozak pričama o "pravom muškarcu" ali verovatno zato što sam bio jako mali. Kada sam pošao u osnovnu stvari su se pogoršale.

Kako je bilo tada?

U osnovnoj školi sam se sve vreme osećao kao da nisam pravi dečak, stalno su me zvali "stari-mali, štreberu, pederu". Koristio sam izraze koje sam pokupio od babe i dede, voleo da zapitkujem na času, igrao sam se prevashodno sa devojčicama pa odatle „pederu“ ali iskren da budem, da smo više trčali i verali se po drveću verovatno ne bih stalno igrao lastiš. Ali te proklete lopte koje se šutiraju o zid mi nikada nisu izgledale zabavno.

Koliko muškarci u Srbiji generalno tokom odrastanja imaju taj pritisak?

Mislim da svi mi imamo taj pritisak manje ili više, ali za muškarce i žene socijalizacija izgleda drugačije zato i ti strahovi od nepripadanja imaju različite pokretače. Mislim da je kod muškaraca to najčešće ona borba za poziciju alfa mužjaka ili barem da bude najbolji ortak alfe tj. beta. A niko ne želi da bude gama, nebitan, skrajnut, da nema koga da zove na maturu. Različiti tipovi muškaraca se služe različitim „paunovim perjem“ da bi izgledali muževno: neki idu u teretanu, neki se hvataju za gitaru postaju zaneseni umetnici, neki su glavni zabavljači i prvi kad se treba piti i praviti haos, a neki preuzimaju ulogu misterioznog samotnjaka što sedi u poslednjoj klupi i izgleda zauvek nezainteresovano. Takvo je bilo i moje društvo.

Da li si nekad uradio nešto samo da bi ispao “pravi dečak” i šta?

I dan danas radim stvari da bih ispao „pravi dečak“. Svaka nebitna rasprava koju vodim sa gostujućim mužjacima u svom prostoru komfora da bih se postarao da slučajno ne „zapišaju moj hidrant“, svaka hiperbolizacija sopstvenih uspeha na okupljanjima na kojima ima drugih uspešnih muškaraca da bih osigurao da ne ispadnem gama mužjak, svako teranje inata radi dokazivanja da „ja to mogu“ i na kraju krajeva svaki put kada umesto da pokažem da se plašim ili da sam povređen, ja popizdim i počnem da urlam i da se penjem na prste jer sam visok 175 santimetara su prakse kojih pokušavam da se okanem kada god sam ih svestan, ali moram priznati da me obično drugarice feministkinje opominju da se saberem. Hvala im na tome.

Da li je ovakav pritisak uticao na kreiranje tvoje ličnosti?

Pritisak da budem „pravi dečak“ me je uglavnom formirao. Čitavo moje rodno/seksualno buntovništvo proističe iz želje da redefinišem značenje te sintagme, pre svega za sebe a onda možda i za ostale muškarce.

Ne verujem da ću ikada moći u potpunosti da ga rešim, ali takođe ne mislim da je to problem. Nema ništa a priori loše u maskulinitetu, problem je u načinu na koji se on performira, a pre svega u tom konstatnom „en garde“ stavu. Čojstvo i junaštvo, vrednosti na kojima se zasnivao tradicionalni maskulinitet na ovim prostorima su jako plemenite i savetovao bih svima bez obzira na rodnu orijentaciju da se više staraju o sebi i svojim zajednicama, ali nikako ne treba da se istripuju da imaju monopol na njih i da drugi muškarci ili žene nemaju pravo da budu zaštitnici i junaci, kao i da treba da prihvate da „hvala nije potrebno“ znači upravo to – ne trebaš mi, ni tvoje čojstvo ni tvoje junaštvo, sasvim sam sposobna/an da se staram o sebi i nemoj da mi glumiš ćaleta.

Nemanja, 30

Arhitekta

Ispričaj mi nešto o tvom detinjstvu.

Odrastao sam u Beogradu u imućnoj porodici. Moji su uvek bili ugledani, išli na skupe večere i posećivali kulturne događaje Beograda, što bi se reklo jedna "krem porodica". U tom smislu i ja sam postao snob, uvek sam imao šta sam želeo. Dobro, ne baš uvek i ne baš šta sam želeo. Želeo sam da sviram klavir, a upisan sam na fudbal. Želeo sam da se igram sa lutkama, dobio sam traktor i bokserske rukavice. Voleo sam da crtam, a to se nekako smtaralo prenežneom aktivnošću za moje testoteronsko telo Herkul telo. Sve ove stvari sam tek nedavno skapirao. I često razmišljam čime bih se bavio sada da nisam bio sputavan. Moj otac i dalje misli da arhitektura nije dovoljno muževno zanimanje. A i uvek mu je bilo krivo što nisam češće menjao devojke. Ponekad mislim da mu je krivo i što ne pijem više i što u životu nisam pravio puno sranja. Nego sam bio mlakonja i štreber.

Šta misliš koliko je očinska figura bitna u stasavanju i da li je u tvom slučaju on bio taj koji je najviše vršio pritisak da budeš "pravi muškarac"?

Mislim da jeste. Moj ćale je mene oduvek voleo mnogo, ali nije imao tu svest da treba da me pusti da budem ono što želim. I kasnije tokom odrastanja sam stalno imao taj pritisak i u društvu i sa devojkama i delio stvari na one koje su "muške" i koje "nisu baš previše muške". Tek sam pre nekoliko godina koliko je on izvršio taj nesvesan pritisak na mene koji ide do toga da pazim kad biram čarape da slučajno nema roze ili neke "ženske" boje.

Da li se sećaš neke situacije sa ocem posebno koja ti je ostavila traumatično iskustvo?

Sećam se jednog običnog popodneva kada sam blejao sa tatom kod bake i deke u dvorištu. Igrali smo se u pesku, a onda je on odjednom preokrenuo igru i terao me da se bijemo. Ja sam se uplašio jer nisam želeo da se bijem, a u isto vreme nisam želeo njega da razočaram. On me je mlako udarao pesnicima i izazivao da uzvratim, meni je bilo neprijatno. Situacija je možda banalna, ali taj osećaj će mi zauvek ostati u glavi.

Da li je potenciranje na maskulinitetu na ovaj način uticalo na tvoje ponašanje u vezama?

Pa, pokušalo je da utiče, i te pokušaje sam detektovao, ali na sreću, moja svest i inteligencija su to stopirali. Na primer, znam da sam kao srednjoškolac često imao utisak da sam možda "previše fin" ili "previše pažljiv" prema devojci. Bilo mi je neprijatno kad ortaci pričaju loše o devojkama i smeju se i mrzeo sam što i ja ne mogu tako. Sada sam jako ponosan što sam se izborio sa svim tim pritiskom i na to što sam dobar prema svojoj devojci.

Da li se danas susrećeš sa ovim pritiskom?

Ne susrećem se sa pritiskom, ali se nađem u situacijama koje sada kao stariji znam da prevaziđem. Na primer, pre nekoliko godina sam imao saobraćajnu nesreću i morao da idem na neku operaciju. Uplašio sam se i oči su mi zasuzile. Medicinska sestra mi se obratila sa "Ajde kakav si ti to muškarac ako ćeš da plačeš". Rasplakao sam se i bilo mi je puno lakše. Ali evo, nisam hteo da vam sliku za ovaj tekst da ne ispadnem "pičkica". Tako da pretpostavljam da neki pritisak, i dalje postoji.